Dva brata

Piše: Vojislav Nešić

Davne 1968. godine moji roditelji su me vodili na Cetinje da posetimo dvor kralja Nikole. Na ulazu, s leve strane na beloj mermernoj tabli bio je uklesan proglas kralja Nikole koji je počinjao rečima: „Braćo Srbi, idemo da pomognemo braći Srbijancima”. To je verovatno proglas koji je kralj Nikole uputio Crnogorcima pred bitku na Mojkovcu, gde su Crnogorci držali odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila pred vojskom Austrougarske monarhije ka Albaniji. Nije postojala kuća u Crnoj Gori koja nije dala mušku glavu u to vreme za braću Srbe. Stradalo je 6.500 Crnogoraca.

Istorija ratovanja nije zabeležila takvu žrtvu.

Posle  33 godine povedoh svoju porodicu: sina, kćer i suprugu na Cetinje, 2001. godine, da im pokažem dvor kralja Nikole i njegov proglas na mermernoj tabli. Na ulazu u dvor više nije bilo table sa proglasom. Nisam znao šta da odgovorim sinu na pitanje gde je tabla. Na moju sreću tog trenutka su iz zdanja izašli grupa slovenačkih turista i kustos dvora. Upitah kustosa šta se desilo sa tablom i proglasom kralja Nikole. Pogledao me je rezignirano: „To vam je dostignuće nove vlasti, ali ne brinite, sklonjena je na sigurno mesto”.

Trebalo je jednom sedamnaestogodišnjaku, koliko je moj sin imao tada godina, objasniti bruku da neki ljudi, to jestvlast hoće da menjaju istoriju. Vrlo teško i mučno. U ostalom, istina je uvek teška, bolna ali i jedina.

U istoriji Srba bilo je primera da su primoravani da prime muslimansku veru, da se pokrste u katoličku veru, ali deljenja pravoslavaca na srpske i crnogorske, koliko znam, nije bilo. Da li su u Mojkovačkoj bitci vere bile podeljene i da li je 6.500 poginulih imalo dve vere i dve crkve? Ne mogu da verujem da sadašnja vlast u Crnoj Gori ne zna da dva brata imaju istu veru, da slave slavu i da im je ista crkva.

Voleo bih da mi gospodin Đukanović kaže koje je on vjere ili vere. Jedna stara gospođa u staroj Jugoslaviji, kada su je na popisu stanovništva pitali „Zar vi Radovići niste Crnogorci?”, odgovorila je „E moje deco, kakva bih ja Crnogorka bila, a da nisam Srpkinja”.

Bilo kako bilo, što bi narod rekao – ničija nije gorela do zore – ili neko će u istoriju ući kao izdajnik svoje vere, a neko kao heroj. Kako će u istoriju ući predsednik Crne Gore ako, ne daj bože, pogine jedan od braće.

Izvor: Politika