Dva pisma srpskog vojnika iz ropstva

Prvo pismo 25. Oktobar 1917. godine

,, Draga Lepa,

Evo me danas ti se iz dubokih osećaja javljam da sam živ i zdrav. Danas ti javljam da sam u današnji dan izašao i daleko otišao od kuće, gde sam tebe sa sitnom decom ostavio i danaske su dve godine prohujale kako vas nikako ne vidim. Za ove dve godine Lepa, ja ne dobi hrpu već dobih samo tri pisma. Meni je veoma teško i žao za vama.

Draga Lepa, evo danas godina dana kako se nalazim u jednom mestu na radu sa trideset i šest Srba, jednim Rusom, i jednim Englezom. Svi me dobro poštuju, a takođe i ja njima vraćam poštovanje.

Draga Lepa, paket koji si mi poslala dobio sam deseti dan. Dakle od nas trideset i šest Srba, koji smo ovde , ja sam prvi koji je dobio paket. Paket je mene iznenadio kada sam pročitao adresu, a što je glavno dirljiv je isuviše bio. Hlebac koji si poslala svaki ga je Srbin uzeo u ruke, prekrstio i poljubio, tu su nastale suze radovanke. U ovakvom radosnom danu i znamenitom i dirljivom času podelio sam bracki hlebac i sa mojim ljudima pojeo.

Draga Lepa, milo mi je kad sam dobio paket, ali dugo sam mislio i mislim da si ti sa decom od vaših usta odvojila i meni poslala, za koji ste vi može biti dva tri dana trpili gladni, na taj način nisi trebala šiljati. Ja bi mnogo više voleo da sam dobio pismo u kom bi mi opisala tvoje stanje sa decom, a takođe obradovao bi se kada bi dobio obećanu sliku, na koju svaki dan nestrpljivo očekujem.

Draga Lepa, ja te ovom prilikom molim da se češće javljaš, tvoju i dečiju sliku pošalji i ako budeš mogla da mi pošalješ one knjige koje sam tražio, kao i jedne tople seljačke čarape, to jest ako ne bi i za te čarape kuća trpila uštrba.
Želim ti sa decom zdravo.

Srdačno te pozdravljam a moje Duška, Milicu, Zoricu i malu još neviđenu Ružicu poljubi umesto mene. Pozdravi Nataliju kao i sve one koji pitaju za mene. Do skorog viđenja.

Tvoj Đoka“

Poslednje pismo od 30. juna 1918. godine

,,Odvojen sam od njih ( ostalih Srba zarobljenika) i oteran među Francuze, Engleze, Belgijanci i Ruse, pa niti ja znam šta oni meni govore, niti oni znadu šta ja njima govorim. Moj rastanak sa mojim ljudima bio je dirljiv. Moj današnji život bedan je a i opasan je za moj vid. Inače ne vidim na levo oko a i ovom drugom preti opasnost od ovog rada ( u rudniku soli).

Draga Lepa, ako ne dobiješ skoro moja pisma, znaj da nisam više živ. Ja volijem i umreti sada nego docnije slep ići po svetu. Ćorav čovek ne radi u rudniku. Ako se izbavim odavde javiću ti. Samo mi je žao što još nisam dobio sliku dečiju i tvoju, da bih mogao videti i Ružicu.

Draga Lepa, evo ti danas šaljem dvadeset i pet maraka. Kupi deci šta oćedu, neka znadu da im je od oca i naročito Ružica koja me još ne zna kao i ja nju.

Pisma Đorđa Vukosavljevića, srpskog vojnika 12. pešadijskog puka, rodom iz Kragujevca.

Vukosavljević je zarobljen od Nemaca u jesen 1915. i robovao je na severu na holandsko – nemačkoj granici. Umro je u Holandiji čekajući na povratak u Srbiju krajem 1918.godine.

Tekst pisama je preuzet iz knjige ,, Srpski vojnici umrli u Holandiji 1917-1919 „