Dvadeset četiri godine od zločinačkog divljanja NATO-cista: Što smo dalje, dim je gušći

Piše: Mišo Vujović

Kada su 1944. savezničke snage bombardovale Nikšić narod je u neverici raspravljao čiji su avioni.

“ Gađu preciznije od Nemaca”, komentarisao je neko od građana.

“ Ne znam čiji su avioni, ali su bombe sigurno naše”, odgovorio je čuveni Jovo Džada.

Tada su mnogi gradovi od Niša, Prokuplja, Leskovca, Beograda do uvek kočopernog Nikšića ravnjani sa zemljom, sreća je što nije bilo kasetnih bombi kao danas.

Dvadeset sedmog marta 1941. odbranili smo slobodarski obraz srpskog roda, ali i platili cenu tog dostojanstvenog čina.

Sedamnaestog marta 2004. godine pogromom nad Srbima na Kosmetu albanski teroristi uz pomoć svojih mentora opipavali su damare hrabrosti i stepen pacifikovanosti Srbije.

Reagovali smo kako nismo smeli : mlako i neobavešteno.

U stilu tada aktuelnog premijera čija “neinformisanost” zaslužuje posebnu disciplinu u političkim naukama ili šifru za novi vid racionalnog autizma. Takav, pasivan stav Srbije ih je još više okuražio i trasirao put za proglašenje nezavisnosti na kome će se naći Briselski sporazum i francusko- nemački plan implementacije završne etape nezavisnog Kosova i Metohije.

Svesni da je sve ništavno bez pristanka Srbije napravili su novog Holbruka u liku Eskobara, Vensa i Ovena oličavaju dvojac Lajčak i Borelj, čije matične države Slovačka i Španija nisu priznale Kosmet, ali se Lajčak već potvrdio kao ekspert za fragmentizovanje srpskog nacionalnog prostora. A prošlosti se odriču obično oni što je nemaju ili su je nečim opteretili.

Na današnji dan su pre 24. godine počeli a sada ubrzali da svoj naum do današnjeg dana ozvaniče i pravno uz naš pristanak, zapečate!

Da legalizuju zločin uz naš blagoslov.

Ne traže samo da ih aboliramo već i da im se zahvalimo što su nam srce isčupali.

Na današnji dan nije počelo bombardovanje Srbije, već rat protiv Boga i svih tradicionalnih vrednosti.

Dvedeset četvrtog pre dvadeset četiri godine rasporena je utroba Evrope.

Neki su, brzo zaboravili zločine i patnju građana Srbije. Oni bi nas ponovo gađali istom strašću kao što danas razaraju Ukrajinu, ali se ne isplati u ovom trenutku otvarati novo žarište na tlu Evrope.

Znamo, a i tamo njima je znano. da smo svesni da sa nama još nisu završili, te da će se “presedan” Kosmeta nad nama i dalje primenjivati.

Plan je da nas rastačete dok ne isčeznemo.

Ništa se od pre jednog i kusur veka nije promenilo u njihovoj strategiji prema nama, ali u našoj prema njima i te kako jeste.

U trenutku kada su mislili da su nas uspavali, da smo antrofirali, da je pragmatizam potisnuo patriotizam, grdno su se prevarili.

Nisu predvideli da su stasale nove zdrave i ponosne generacije bez amnezije i preuma za sve što ste na današnji dan počeli a još niste okončali.

Na današnji dan ste nas ujedinili i vratili među velike narode. Međa između vas i nas je nepremostiva. Ko kanjon koji dobro od zla razdvaja.

Na današnji dan, lep i sunčan sedeo sam sa Momom Kaporom na Vračaru i ležerno ispijao poslednje sate neizvesnosti dok su u Avijanu turirali motore moćnih bombardera.

Smejali smo se dolazećem zlu, fascinirala me Momina ležernost i želja da se smeje kao dečak za koga niko ne bi rekao da su mu osakatili detinjstvo upravo neki, tada nacistički bombarderi ali ni danas ne vidim razliku u aspektu ubijanja civila između nacista i saveznika, nacista ili NATOcista.

Momu dečaku od četiri godine bombe su otele najveće i najtoplije utočište – bezrezervnu ljubam materinsku.

Ko bi rekao, dok se ko dečak smejao, taj dobri čovek grohotnog osmeha, produhovljeni mangup, neponovljivi šarmer, brbljivi i nadahnuti optimista, kao beba izvučen iz ruševina nacističkih bombi.

Momčila Kapora, telom je zaštitila majka Bojana.

Pričao je to sa toplinom i prkosom u glasu.

I dok pišem ove setne redove, u ušima odzvanjaju reči Mome Kapora: “ Zapad je nastao na zločinu – tako će i nestati”.

Moma je preživeo Hitlerove bombe u Sarajevu, ali Milica Rakić nije, a mnogo je znanih i neznanih stradalo po ulicama, mostovima, u krevetu ili na radnom mestu da bi bivši saveznici Srbije ostvarili ono što nisu uspeli njihovi zajednički neprijatelji u dve velike vojne.

Svestan da nas je parola bolje rat nego pakt skupo koštala, ali još ubeđeniji da nam je svaki put bez svetog Kosmeta, stranputica, i ovog puta podsećam da smo se branili boreći se, opstajali seleći se, ali smo gde god da smo živeli sa Kosovom živeli, budili se i zaspivali, mnogi su na usnama sa Kosovom umirali iako ga nikada ni pogledom nisu pomilovali, a kamoli nogom kročili ili konje na Labu i Sitnici pojili. O Kosovu kad bi se govorilo i oko bi zasuzilo, a čeljad bi nemo slušala, poneka bi se suza skotrljala kad besednik krene da nabraja, vitezovi kako izgiboše ban Uglješa Vukašin i Gojko, Herceg Stjepan, Bogdan i sinovi, kako Miloš raspori Murata “od učkura do grla bijela…”

Ni muva se nije čula, a danas je sve izmišljeno. Izmislio sam se i ja i Jelena koja me tim mitom zadojila. I boj na Grahovcu ili živa na Tarabošu iznad Skadra gde na večnoj straži leže moji preci.

Neko je izmislio Dečane, Gračanicu, Arhangele i Ljevišku Bpgorodicu, Devič i Patrijaršiju Pećku…

Zamagljivanje istorije, prekrajanje fakata, prekrečavanje fresaka, odricanje srpstva i sopstva, nije izum naših neprijatelja već slepaca i slepih podanika koji su da bi se dodvorili Brozu smislili da Kosmet pripoje Albaniji a Albaniju Jugoslaviji. Enver Hodža nije želeo da bude potčinjen Titu, ali se Albanci nikada nisu odrekli pretenzija nad Kosmetom.

Ako se sklonimo sa Kosovskog svi putevi će nam biti zakrčeni.

Stoga im se žuri da na današnji dan dovrše ono što su 24. marta pre 24. godine započeli.