Dvadeset godina posle „Milosrdnog anđela“ – rane ne prestaju da bole

Piše: Ostoja Vojinović

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije  – kodno ime Operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD Operacija “Plemeniti nakovanj(engl. Operation Noble Anvil), u Srbiji poznato kao “Milosrdni anđeo“ ili “NATO agresija“, kao završna faza rata na Kosovu i Metohiji,trajalo je od 24.marta do 10.juna 1999.godine.

Neprijatelj pod MASKOM prijatelja

Danas je još jedna mučna i teška godišnjica: navršava se 20. godina od kada je naša država bila napadnuta i besomučno bombardovana od najmoćnijeg vojnog saveza sveta, NATO pakta. Taj bestijalni, sramni napad najmoćnijeg i najbahatijeg na našu malu, siromašnu, ali časnu zemlju, prethodno izgladnjavanu, osiromašenu i izmučenu dugogodišnjim sankcijama, postaće trajan i važan deo našeg identiteta i svesti.

Teška i gadna vremena živimo. Danas, nažalost naši nekadašnji neprijatelji , a svi redom članovi NATO pakta, predstavljaju nam se velikim prijateljima.Čak dotle, da bismo skoro trebali biti pa ponosni na to naše prijateljstvo sa onima koji su nas uništavali pre 20 godina.Kao da nam je taj napad naših prijatelja mnogo značio, kako tada, tako i sada.Tada nismo znali, a sada nam se pokušava objasniti da nam je to bio putokaz u evropsku svetlu budućnost.

Neki od naših današnjih najvećih prijatelja danas, napadali su ovu zemlju čak tri puta u poslednjih stotinu godina. Podsećanja radi, naši prijatelji su nam pre nego što su nam izručili tovare bombi na glavu, prvo uveli sankcije, zabranili nam da se bavimo običnim životnim stvarima kao što su privreda, trgovina, zdravstvo, nauka, kultura i sport.

Naši prijatelji potrudili su se kako bi nas izbacili sa svih međunarodnih sportskih takmičenja oduzimajući pravo našim sportistima da se takmiče.Zaboravili su pri tom da su čak i tvorci demokratije, stari Grci, na koju naši prijatelji tako vole da se pozivaju, mada, realno – nemaju oni veze žive sa tom demorkatijom, za vreme olimpijskih sportskih takmičenja, prekidali sva neprijateljstva, dajući prednost miru, prijateljstvu i sportu nad ratom i neprijateljstvom.

Naši nekadašnji neprijatelji su nakon ubijanja naših civila njihovim  kasetnim bombama, koje su zabranjene po svim međunarodnim ratnim pravilima, posle svega postali naši veliki prijatelji i evropski partneri.Ti naši prijatelji imaju više javnih protivnika i kritičara svog političkog rada i delovanja i takvog svog ponašanja prema nama, u redovima svojih političara i intelektualca, nego što ih imamo mi, među našim političarima i intelektualcima.

Danas, dve decenije posle, pokušava nas se ubediti kako  mi nikada nismo imali veće prijatelje od onih koji su nas pokušali vratiti u kameno doba, i to na prelazu 20. u 21. vek. Možda smo na 20 godina od agresije, mogli taj “jubilej“ da proslavimo zajedno sa našim prijateljima. Zašto ih ne pozvati sve. Ima tu pored Klintona, Blera i Šredera, sa kojima se najviše prijateljovalo i družilo, i drugih ništa manje važnih, a korisnih.Šta je uništena infrastruktura i imovina zemlje, ukupne vrednosti od tričavih samo nekih stotinak milijardi dolara, pa da zbog toga treba da dovodimo u pitanje nastavak našeg prijateljstva i partnerstva?Vrlo i veoma iskrenog, naročito sa strane naših prijatelja, na obostrano zadovoljstvo.

Naši vrli prijatelji su za samo dva i po meseca bombardovanja, “uložili“ u našu zemlju više nego što je iko ikada uložio na ovim prostorima u celokupnoj istoriji. Naši prijatelji su bacili toliko bombi na našu zemlju i njen narod da se njihova ukupna vrednost procenjuje na nekoliko desetina milijardi dolara.

Sve naše vlasti od ‘ 99 naovamo, kao i današnja posebno, sa našim prijateljima imaju ipak još samo jednog zajedničkog velikog neprijatelja u Srbiji, koga bi trebalo jednom i za svagda pobediti. Samo je još on ostao da tvrdoglavo pruža otpor i ne prihvata realnost tog velikog prijateljstva. Taj jedan jedini neprijatelj prijateljstva između naše vlasti i naših dokazanih partnera i prijatelja u Evropi i NATO paktu jeste narod ove zemlje. Poslednja istraživanja javnog mnjenja govore da 84 posto tog naroda smatra da mi kao država ne treba da ulazimo u taj NATO savez i u društvo sa onima koji su nam uradili sve to što su nam uradili. I što nastavljaju i dalje da nam rade i po završetku agresije, ali samo drugim sredstvima, i uz pomoć drugih izvođača radova.Koje pomeraju kao figure na šahovskoj tabli.Taj i takav narod, samo se još on ponaša glupo,zaostalo i primitivno, i nikako neće da bezrezervno poveruje, kako  nam to prijateljstvo toliko velikog dobra i berićeta donosi.Samo naš narod misli kako nam naši evropski i prekookeanski prijatelji, u proteklih 20 godina, nisu nadoknadili ni trećinu štete koju su nam u poslednjih dve decenije napravili.

Zato nam vrhovi naše vlasti, stalno poručuju kako moramo da se menjamo, kako moramo jednom zauvek da zaboravimo sve ono što nam se dešavalo.Naša vlast govori, često se i žaleći našim prijateljima kako teško ide ta promena svesti kod nas, te kako je narod užasno primitivan i težak po svojoj naravi, kako i dalje sa podozrenjem gleda na to njihovo prijateljstvo. Prijateljstvo sa onima koji bi trebali da nam organizuju proizvodnju hrane u našoj sopstvenoj zemlji, bolje od nas samih.Ili da nam naprave fabrike čipova, u kojima će, vau, ispadati celi računari kao hlebovi u nekoj velikoj gradskoj pekari.O mleku i medu koji samo što nisu potekli kroz velike cevovode instalirane na granici, bilo bi potrebno malo više da se opiše i napiše. Oni su spremni da nam naprave kule i gradove, o kakvim nismo mogli do sada da slušamo i maštamo u našim primitivnim narodnim pesmama.Sve to, i još mnogo toga, trebalo bi da bude savremena bajka, koja će nas odvojiti od prošlosti, i konačno uvesti u svet nadrealne stvarnosti.

Kako drugačije opisati do besmislenim i tragičnim, situacije kada nekoga sretneš prvi put u životu, nazoveš ga svojim velikim prijateljem, potom ga dovedeš  kući i predstaviš svojima. Istoj onoj kući koju ti je taj prijatelj sa njegovim i tvojim drugim prijateljima opustišio i ruinrio. Šta drugo takvim svojim ponašanjem možeš da proizvedeš osim da  sigurno izgubiš sve svoje prave prijatelje, koji će, kada vide koga zoveš prijateljem, dovodiš ga i gostiš se sa njim, samo  da se prekrste i kažu: Budi bog s nama, okrenuće leđa i otići. Takav stepen infantilnosti kod vodećih ljudi ove zemlje odavno nije viđen. Čime li smo to, kao narod, zaslužili? Ili možda od strane onog koji odozgore vidi sve kažnjeni?

Oni koji nam se poturaju i predstavljaju kao prijatelji, ponajmanje su to. Njih su na vlast u njihovim zemljama doveli njihovi nacionalni bogataši, koji samo žele da se zahvaljujući njima i dalje bogate,a to je naravno najbolje na nečiji tuđ račun, račun nekih van njihove zemlje, možda na naš. Zato narod naš ne veruje i ne treba da veruje tim iznenadnim i napadnim prijateljima našeg naroda, koji su nas pre samo skoro dve decenije  bombardovali, izlažući nas pre tog sramnog čina nezapamćenim sankcijama. Pre sedamdeset godina isto su nas napadali i streljali sto za jednoga, rušili i palili, a i pre sto godina su isto činili.Zašto bi se sada, odjednom, bez ikakvog razloga promenili, hm!?

Srbima se sve češće nameće mišljenje da je NATO agresija prošlost o kojoj ne bi trebalo raspravljati, već bi se valjalo okrenuti svetloj evropskoj budućnosti i porodici ”civilizovanih” zemalja, onih istih koje su brutalno bombardovale Srbiju pre 20 godina. Posebna lukavost u ovoj tragediji jeste prilaz koji se svodi na njeno prećutkivanje, zasnovano na navodnoj „istrošenosti“ teme , uz pozivanje da prestanemo da se bavimo prošlošću, i da je potrebno da se okrenemo budućnosti. A podsećanja radi, onaj ko zaboravlja prošlost ne samo da nema budućnost nego je i osuđen da ponavlja prošlost.

Brutalno kršenje međunarodnih pravnih normi

Rat protiv Jugoslavije nije bio izolovani konflikt, već samo prvi u nizu agresivnih imperijalističkih ratova predvođenih SAD u njenoj potrazi za ekonomskom i vojnom dominacijom nad celim svetom posle raspada Sovjetskog Saveza.

Agresija NATO protiv Srbije i Crne Gore (SR Jugoslavije), marta 1999. godine, bio je rat nametnut jednoj nezavisnoj, suverenoj evropskoj državi, grubim kršenjem osnovnih principa međunarodnog prava, a pre svega Povelje UN i završnog dokumenta iz Helsinkija. To je bila agresija izvedena bez saglasnosti i suprotno mandatu SB UN. Zato ona predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti, tačka preokreta ka globalnom intervencionizmu, grubom kršenju međunarodnog pravnog poretka i negiranja uloge UN. Time je uspostavljen model intervencionizma koji je kasnije korišćen u svim agresijama od Avganistana, Iraka i Libije, do Malija.

Zemlje članice NATO nose svaku odgovornost za tu agresiju, uključujući odgovornost za naknadu štete, u iznosu od preko 100 milijardi dolara, kao i odgovornost za korišćenje oružja sa osiromašenim uranijumom i drugih nedozvoljenih sredstava za masovno uništavanje. Agresijom NATO protiv Jugoslavije ubrzana je trka u naoružavanju, militarizacija evropskog kontinenta i sprovođenje SAD/NATO/EU strategije „širenja na Istok“.

NATO je agresijom na SRJ pokazao da je postao agresivna vojna alijansa sa ciljem širenje i nametanje imperijalnih i neokolonijalnih ciljeva najmoćnijih zemalja Zapada.Celokupno dosadašnje iskustvo pokazuje da NATO strategija globalnog intervencionizma proizvodi haos u međunarodnim odnosima, ogromne ljudske žrtve, podele i dugoročnu bedu i patnje u svim zemljama i regionima koji su neposredne žrtve takve politike. NATO je odgovoran za razaranje međunarodnog pravnog porteka, za degradaciju UN, za izazivanje nove trke u naoružavanju, za militarizaciju Evrope, za destabilizaciju i izazivanje kriza u svetu.

Presedan nad presedanima  učinjen je prema državi  Srbiji otimanjem dela njene teritorije, mimo svih međunarodnih pravnih normi, te instaliranjem imperijalističkog protektorata na Kosovu i Metohiji sa najvećom NATO  vojnom bazom Bondstil u ovom delu sveta.Na taj način stvorena je jedna kvazi državna tvorevina, bez sopstvene privrede od koje bi njeni građani živeli, ali se velikim i vrednim resursima, koju nije priznao veliki broj zemalja u svetu. Njena osnovna namena je bilo da bude odskočna daska SAD i NATO na daljem prodoru i putu ka Kaspijskom besenu i daljem širenju uticaja na Rusiju.

U svetlu događaja koji su usledili nakon agresije 1999.godine, te intervencija u Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji, otvaranjem konflikta u Ukrajini, postoje sličnosti, mada se može ukazati i na neke razlike.Tako se dešavanja u pomenutim zemljama razlikuju u detaljima, ali su svi deo istog plana i imaju zajednički imenitelj, osvajanja teritorija uz širenje imperijalne moći

Zdravstvene i ekološke posledice agresije NATO pakta

Zvaničnici u Srbiji od 2001. godine do danas na razne načine su izbegavali da pokrenu pitanje strahovitih posledica ovog bombardovanja na zdravlje ljudi i na životnu okolinu,na ekološke posledice uništavanja industrijskih postrojenja, zagađenje voda, vazduha i zemljišta toksičnim hemikalijama i teškim metalima, kao i biomedicinski efekte i psihosomatske i socijalne posledice bombardovanja.

Tokom NATO bombardovanja uništeno je 78 industrijskih postrojenja, dok je 45 energetskih postrojenja bilo uništeno ili oštećeno, a kao posledica toga ispušteno je na hiljade tona kancerogenih, mutagenih i toksičnih hemikalija, uključujući bar desetak toksičnih hemikalija koje su odavno stavljene na listu zabranjenih hemikalija prema Štokholmskoj konvenciji. Uz to je oko 150 hiljada tona nafte i naftnih derivata i oko 367 hiljada tona kerozina bilo zapaljeno, više od 20 hiljada civilnih zgrada je uništeno, i ispaljeno je najmanje 31 hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom.

Porast kancerogenih oboljenja u Srbiji posle 1999. godine je alarmantan, ali do javnosti stiže vrlo malo relevatnih podataka i analiza. Dok broj obolelih od kancerogenih oboljenja 1990. godine bio 9.899, 2000. godine ovaj broj je skočio na 22.123, godine 2010. na 26.152, da bi 2011. godine prešao 33 hiljade! Što je još strašnije, broj umrlih svake godine je između 55 i 60% od broja novih kancerogenih oboljenja te godine.

Osiromašeni uranijum je trajno zagadio neke terene Srbije i Republike Srpske i bilo bi ispravno da se ti tereni stave pod trajni nadzor, a stanovništvo zaštiti od mogućih širenja kontaminacije. Najveći deo terena zasutih osiromašenim uranijumom se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije i teško je očekivati da će međunarodna zajednica išta činiti u smislu zaštite ugroženog stanovništva. Zabrinjavajuća je činjenica da su daleko veći delovi teritorije Srbije zasipani brojnim otrovima prilikom bombardovanja i oštećenja industrijskih postrojenja. Dejstvo tih hemijskih zagađivača, u sprezi sa stresom i opštim pogoršanjem zdravstvene preventive uzimaju već 20 godina skup danak.

Ako mnoga ispitivanja širenja zagađivača i njegovo uklanjanje zahtevaju velike investicije i troškove, barem bi evidencija posledica, koje se očigledno manifestuju u obliku primetnog povećanja malignih oboljenja, mogla da bude lako izvodljiva. Rezultati te evidencije bi morali biti objavljeni i predočeni svetskoj stručnoj javnosti i nadležnim međunarodnim organizacijama.

U svakoj državi, pa čak i u Srbiji, postoje državne institucije kojima je to dužnost. Zato je neshvatljivo da ni posle skoro 20 godina od NATO bombardovanja nijedna dosadašnja vlast nije pokrenula naplatu ratne i ekološke štete protiv onih zemalja koje su učestvovale u ratnim dejstvima na teritoriji SRJ.

Kako je izgledao rat u brojkama

Agresija NATO na SRJ, pod imenom „Saveznička snaga“, počela je 24. marta 1999, a završena 10 juna.

U ratu je na strani Alijanse učestvovalo 19 dražava članica. Ako se uračunaju i one van NATO koje su dale piste i drugu pomoć, SRJ je napalo 26 država.
Ukupna materijalna šteta u SRJ, ili preciznije u Srbiji, procenjena je na više od 100 milijardi dolara.

NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Potpuno je razorio 7 industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV-repetitora, 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava.

Agresori su imali 743,8 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a SRJ 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara.
NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040. One su lansirale više od 400.000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona.

Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca.

NATO je ubio oko 2.000 i ranio oko 10.000 civila.

Neka sve poginule u ovom krvničkom ratu koji se protiv ovog naroda vodio, Bog primi pod svoje okrilje, a zločince nagradi po zasluzi.