Двадесет и једна година од убиства Зорана Ђинђића

На данашњи дан, 12. марта 2003. године испред улаза у Владу Србије, извршен је атентат на премијера Зорана Ђинђића.

Прагматични државник који је Србији вратио достојанство. Осведочени издајник који је са ђаволима склапао пакт: са Западом. Хагом. Са криминогеним клановима… На Палама са Караџићем окретао вола уочи бомбардовања Републике Српске, па друговао са Карлом дел Понте.

Између оваквих квалификација, између подршке и оспоравања које не престају ни после пуних двадесет и једна година од убиства др Зорана Ђинђића, сабирају се његови учинци током краткотрајног мандата на челу Владе Србије (25. јануар 2001 – 12. март 2003) и књиже пропусти. Многи су га, као и бројне српске вође, кроз историју подизали у небеса, како би се у парампарчад разбио кад падне. Други су га спотицали већ на почетку, да би му најтежи камен око врата везали када је на Видовдан, у првој години Владе, у Схевенинген испоручен Слободан Милошевић.

Да од ове екстрадиције неће одступити и да му је тада то био приоритет, било је јасно и репортерима „Новости“, када су убрзо после Ђинђићевог избора за премијера у Прекопуцама код Прокупља, у скромној кући, разговарали са његовом мајком Милом.

– Питала сам га: сине, зар ћеш ти, стварно, да изручиш Милошевића, Караџића, Младића – причала је Мила Ђинђић.

– Ћутао је и после неколико тренутака ми одговорио: „Милошевића хоћу.“ За ову двојицу ништа није рекао. Молила сам га: немој, сине, ни Милошевића. Никог! Нека их јуре, нека их хапсе, само ти руке не прљај!

Зоран Ђинђић је, ма колико га оптуживали, ипак, у данима пре него што ће га заувек зауставити метком у дворишту Владе, тога мартовског поднева, показао да није издајник он, већ неко други. Онај коме је веровао да ће му пружити подршку, како је и обећано, да пресече косметски чвор и реши рак рану овог дела Србије и српског народа. То га је, по сведочењу умних српских интелектуалаца, највероватније и коштало живота, а никако обрачун са криминогеним фактором у Србији, коме је већ, заиста, и најавио обрачун.

Добрица Ћосић је о Ђинђићевом залагању за решење косовске драме овако говорио:

– Непосредно пред атентат ми смо се договорили да он у јавност иступи са идејом поделе Косова и Метохије. Да ли би успео? Мислим да не би, али политичар се не цени само по добијеним биткама и када је у праву… Политичар се цени по ономе шта заступа. А, он је, по мом мишљењу, заступао исправно начело.

Храбар и далековид политичар

Убиство Зорана Ђинђића је кобан чин за судбину Србије – говорио је Добрица Ћосић.

– Ми нисмо имали у политици тако даровитог човека, интелигентног, образованог, вредног.

Човека такве енергије коју је имао Ђинђић. У сваком погледу био је храбар и далековид политичар.

У последњим интервјуима за Радио-телевизију Републике Српске, потом и „Новостима“, непуних седам дана пре него што ће га убити, поручио је:

– Нема више чекања, питање Косова мора да се реши, али праведно. Не могу Срби да изгубе све, а Албанци да добију све.

Био је оштар према западним партнерима према којима је, верујући им дотад, окретао бусолу Србије.

– Ни формалну ни фактичку независност Косова ми нећемо прихватити… Ми смо последњигх година мислили да време ради за нас. Да ћемо обновљеним и оснаженим међународним кредибилитетом врло брзо обезбедити себи жељене плодове. Да ће свет рећи: „Е, пошто сте сада демократска Србија, поново добијате на Косову надлежност коју сте имали“, али то се показало као нетачно.

Слутио је опасност и журио је. Предлагао је неку врсту федерације, међународну конференцију, непосредни договор између Срба и Албанаца, само да се сачува мир и реши проблем који је оптерећивао српски народ и државу. Није успео. Зауставили су га. У марту следеће године, када је великом шетњом и великом тугом обележена прва годишњица Ђинђићеве смрти, само пет дана после једногодишњег помена, догодио се погром српског косметског народа. А, 17. фебруара, четири године касније и проглашење такозване независности Косова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: