Двије године од историјске побједе: Гдје је данас Црна Гора, је ли бивши режим пао?

Према званичним информацијама, на изборима 30. августа 2020. године је гласало око 410 хиљада грађана, што је више него 2016. године када је гласало 73,4 одсто бирача. Медији су преносили да је изланости на свим биралиштима била рекордна.

Десила се слобода. Након 31 године једне апсолутне власти морало се десити и ово. Ако погледамо резултате такви су да 42 посланика припадају опозицији, а 39 свим осталим“, казао је тадашњи лидер коалиције „За будућност Црне Горе“ Здравко Кривокапић.

До тада јавности непознат, професор на Универзитету Црне Горе Здравко Кривокапић, постављен је на чело листе коалиције за „Будућност Црне Горе“.

Убрзо након избора дошло је до разлаза Кривокапића и коалиције на чијем је био челу.

Власт је форимрана између коалиција „За будућност Црне Горе“, „Мир је наша нација“ и „Црно на бијело“. Наредни период обиљежиће бројна политичка неслагања, мимоилажења, као и жучни реплике партија и коалиција побједница, што је резултирало да данас тачно након двије године су пале двије Владе, влада Здравка Кривокапића и влада Дритана Абазовића.

Влада Здравка Кривокапића је пала 4. фебруара, а Влада Дритана Абазовића 19. августа.

Дана 3. августа премијер Абазовић је потписао Темељни уговор са Српском православном црквом.

Бројна се питања постављају, али чини се након свега што је Црна Гора прошла у протекле двије године, једно питање је главно: Је ли режим пао?

Раковић: Две године од српске победе

Данас се навршавају две године од српске победе на парламентарним изборима у Црној Гори. Та победа, остварена гласачким листићем, била је завршетак миротворне српске револуције која је започета 26. децембра 2019. да би била одбрањена Српска православна црква.

Миротворну српску револуцију чиниле су политички бунт, православне литије и омладинска контракултура у Црној Гори, те општесрпски занос у свим српским земљама где су грађани, на многе начине, као активни учесници били укључени у збивања у Црној Гори.

Нажалост, грађани Црне Горе ни сада нису довољно упознати – или уопште не знају – шта је Србија све учинила за њих током револуционарне 2020. године.

Да су били упознати, верујем да би спречили Здравка Кривокапића, да заједно са својом кликом тзв. „посебних Срба“ – заправо окорелих црногорских сепаратиста – из месеца у месец забија ножеве у леђа Републици Србији и Републици Српској.

Срећа у несрећи је да се тиме много тога искристалисало. Питање Косова и Метохије и питање Сребренице, показала су да тзв. „посебни Срби“ према Београду и Србији гаје истоветну мржњу као и Ђукановићеве црногорске усташе. Реч је о два веома слична типа искомплексираних црногорских сепаратиста са сегрегационистичким менталним склопом.

Стога би било веома важно натерати тзв. „посебне Србе“ – који сепаратистичко црногорство стављају изнад српства, а желе и аутономну цркву – да се у националном смислу изјашњавају исто као и тзв. комите. Исти су.

Свакако ће Срби на попису у Црној Гори бити најмногобројнији – релативна већина по националности и апсолутна већина по језику. Ти грађани Црне Горе су део јединственог и недељивог српског народа. Великог, величанственог и непобедивог српског народа.

Када је реч о истинским српским родољубима у Црној Гори, њима капа доле за све што су учинили за српство у претходних неколико деценија, а посебно у последње две и по године.

У политичком смислу, Демократски фронт али и Социјалистичка народна партија, обухватају грађане Црне Горе који су Срби у сваком моменту – и кад је добро и кад није, и кад побеђујемо и кад не побеђујемо.

Природно је, дакле, да сваки човек жели да има јасан идентитет. Само јасна српска порука ствара јасан српски идентитет. Све остало води људе ка томе да буду попут пластелина или отирача.

С тим у вези, скоро заборављени историјски појам „српско море“, за простор од Бара до Суторине, враћен је у употребу и данас је поново свеприсутан. Треба га понављати из дана у дан, да црногорски сепаратисти слушају неподношљиву истину.

Праведан пут је српско уједињење и стварање Његошеве „Србије од Дунава до мора“ (Горски вијенац, Беч 1847, страна 3). Та Србија може да буде унитарна а може да буде и Савезна Република Србија коју би чиниле Република Србија, Република Српска и Црна Гора.

О. Дарко Ђого: Обје владе у протеклом периоду су наставиле континуитет вазалног односа који након 2006. године

Двије година након побједе над ДПС-ом на парламентарним изборима, успомене се, под свакодневном измјеном политичког хоризонта, мијешају и и саме добијају један амбивалентан облик: са једне стране човјек се и даље осјећа поносно на литијску снагу и јединство, на Дух Свети који нас је водио и чинио да дишемо као Једно Тијело Христово. Са друге стране, све што је услиједило након тога показивало нам је колико је након 2006. године Црна Гора била и остала само колонија колективног Запада унутар које је капитализација српске енергије на „државном“ нивоу недозвољена.

Знали смо и ми тада да ће бити немогуће преокренути ствари одједном, али, на жалост, поражене силе су радиле против кристализације наше побједе. Фрагментисан већ одавно, српски народ (а мане само он интересује) има сужен избор да гласа између јасних српских странака у неприродној коалицији са устанотвореном минорном страноком од које смо видјели само штете, у јавном простору и приликом гласања или, што је још погубније, Срби гласају за државотворне странке црногорског грађанског национализма које преузимање НАТО лојалности од ДПС-а покушавају да избјегну деполитизацију намјењену српском народу, мада им камелеонска тактика (лојалност НАТО-у и лојалност на крађи насталој Црној Гори, „разумно србовање“ у четири зида) углавном резултује збуњивањем српског становништва.

У том смислу обје владе у протеклом периоду су наставиле континуитет вазалног односа који након 2006. године и јесте предуслов било какве „моћи“ у Црној Гори (будући да је по сриједи посуђена моћ, од страних сила, а не она која потиче из воље народа). Наравно, у Влади Здравка Кривокапића било је људи које не бих да хвалим јер смо пријатељи и познаници, али било је и оних који су – а нису морали – ишли на подгоричке параде поноса а ових дана навијају да се Евро Прајд одржи у Београду (човјек се пита како су таква рјешења уопште могла да испливају у једној Влади у којој је свештенство, наводно, имало утицаја на кадровска рјешења?)

Абазовићева Влада је посуђивала моћ од страних спознора и ДПС-а па су је они, очигледно и срушили у моменту када је једним симболичким чином само сугерисала чињеницу да би и Срби могли бити пуноправни грађани Црне Горе, имати иста права која имају Хрвати и црногорски Муслимани.

Укратко: након двије године борба се наставља. Нешто енергије се јесте потрошило у црногорском политичком театру апсурда, процеси претапања и мимикрије се и даље настављају, али „ова борба ће трајати дуго јер су се и они спремали вијековима, али и ми смо се спремали вијековима“, да наведем ондашње ријечи данашњег Митрополита… Ми смо завјетна заједница видовданског опредјељења, даће Бог да видимо уједињене српске земље опет.

Вукићевић: Након пада Кривокапићеве Владе услиједио је још један политички експеримент

Након двије године од изборног пораза диктаторског режима и историјске побједе опозиције, а имајући у виду актуелни период политичке нестабилности, можемо закључити да грађани Црне Горе не могу бити задовољни демократским искорацима које је остварила наша земља. Дакако, општем стању демократије не помаже ни чињеница да је наша држава и даље у улози неке врсте западног протектората, у оквиру којег страни центри моћи и те како утичу на политичка дешавања, а често и управљају политичким процесима.

Уопштено говорећи, могло би се рећи да су слободни људи који су поразили режим Мила Ђукановића, током читавог овог процеса „положили испит“, прије свега сопственом масовношћу на литијским протестима прије избора, а и на сами дан избора. С друге стране, њихови политички представници, оличени у руководствима разних партија, такав испит нијесу положили. Из првенственог разлога што су, најчешће, политичке интересе сопствених партија стављали испред општих, не успјевши да остваре пријеко потребну слогу коју су од њих захтијевали грађани.

Но, и поред ове опште одговорности руководстава странака, убједљиво највећу кривицу за неуспјех прве пост-диктаторске Владе сноси њен тадашњи предсједник, Здравко Кривокапић. Он је у једном тренутку, на прилично шокантан начин, одлучио да се не прихвати своје пројектоване улоге, тј. одустао је да представља кохезиони фактор између хетерогених коалиција које су у Парламенту подржавале његову експерименталну, експертску извршну власт.

У једном моменту, оглушивши се и о моје здраворазумске савјете – а тада сам био његов савјетник – Кривокапић је одустао од улоге помиритеља, тј. некога ко ће непрестано тражити компромисе, ко ће мирити и санирати. Умјесто тога, а вјероватно под притиском некога са стране, он је одлучио да политички зарати са сопственом изборном листом, и да влада методом уцјене, умјесто методом компромиса. Било је јасно да таква извршна власт не може бити дуга вијека, и њу је оборила Ура, када је руководство те партије увидјело да Кривокапић покушава да им пронађе „замјену“, у виду странака националних мањина.

Након пада Кривокапићеве Владе услиједио је још један политички експеримент под патронатом одређених западних адреса, у виду Абазовићеве извршне власти, а који је имао спољну подршку ДПС -а, што је био и основни фактор његове неодрживости. Иако се и у овом случају радило о пројекту који није израз народне воље, Абазовићева Влада је поред неких негативних резултата, као што је запошљавање кадрова бившег режима, остварила и одређене позитивне, дате у потписивању Темељног уговора са СПЦ и на пољу борбе против корупције и организованог криминала.

У оквиру стања тренутне политичке нестабилности, од суштинског би значаја било обезбиједити прве слободне изборе у Црној Гори. Да ли ће партије које су побиједиле на изборима прије двије године успјети да се изборе за њих – остаје да видимо. И поред актуелне суморне ситуације, треба имати у виду да је, генерално, након пада неког диктаторског режима неопходно да прође више изборних циклуса како би друштво коначно закорачило стазама демократије. Дакако, ако у том процесу не буде претјерано ометано од иностраних центара моћи.

Што се тиче положаја српског народа, од великог је значаја што прије одржати први слободни попис становништва, који ће пружити реалнију слику онога што Црна Гора данас заиста јесте. Политички представници српског народа морали би да остваре блиску сарадњу са српским културним институцијама у Црној Гори, а и свим осталим. Између осталог, таквом сарадњом би се остварили резултати на пољу идентитетских политика, које подразумијевају укидање националне дискриминације и интервенције у области државних симбола: увођење тробојке, српског језика као службеног, итд. Такве активности нико други не би требало да види као одраз некаквог „национализма“, већ као нормалан и природан, демократски процес враћања Црне Горе себи.

О. Миајло Бацковић: 30-ти август 2020 године је завјетни дан сваког од нас

Историја је скуп тренутака које зовемо датуми…
За нас је наше трајање живот, и некоме траје дуже, некоме краће а за вјечност је то само тренутак у којем се трудимо да задобијемо ту Вјечност!
Било је заиста кроз историју много тренутака које је вјечност упамтила и пјесник опјевао од Псалама до Гусала.

Народно предање се преносило усмено са кољена на кољено а писана историја од Светог Писма до наших дана забиљежила је те тренутке.
Углавном је вертикала тог трајања овога свијета била борба кроз хоризонталу дешавања и као таква остала да живи кроз вјекове.
Један од дивних тренутака када је борба добила свој свјетли епилог био је и 30. август 2020 године у микрокосмосу наших живота на, тог тренутка најсвјетлијој тачки наше земље,у Црној Гори.
Обично су датуми које памтимо врхунац борбе или рађања,некад и страдања,и сами по себи не би били значајни да нису имали свој узрок.
Данас након двије године видимо да тај датум и даље траје јер траје и његов узрок. Када смо у дивном Литијском тренутку помислили да смо напокон побједили,не некога или нешто,већ прије свега себе и своје страхове,десило се да су страхови и њихов узрок,подјеле,наставили да живе и као да тај дан није ни престајао да буде “знак против кога ће се говорити”…

Распета и вишеструко дубоко подјељена Црна Гора окупила се око своје суштине,око извора свога постојања, око Светиње, и тек тада постала сложна, постала своја!
Побједа се десила, а јесмо ли ми били ње достојни!?

Вишедеценијско богоотпадништво и крв на рукама братоубица се повампирило и као никад до тада проговорило мржњом прерађеном и спакованом у ново рухо “чувања европских вриједности” ударило на Цркву Божију!
Они који су након крвавог Другог рата убијали и пљачкали, затварали и отимали, и њихов пород, сада, као да им је неко нешто отео а што је било само њихово, бране грчевито са пуно мржње оптужујући 30-ти август и већину напаћене слободе.
Шта све нису измислили, понекад надреално заобилазећи истину, као да смо ми пали са Марса, као да ми нисмо исти онај народ који живи са њима све ово вријеме у малој Црној Гори…, вјероватно је лакше лагати себе и друге па тако смирити и оправдати се пред својом савјешћу.
Али нису сад толико битни условно речено они,јер смо сви браћа,већ они који су мјесецима ишли за Крстом показујући своје опредјељење и потврђујући своју одлучност да се опстане и побједи.
Јесмо ли сви ми заиста славили искрено 30-ог!?
Данас након двије године када се вратимо у своје домове, у своје храмове, када погледамо у оне иконе које смо носили у литијама, погледајмо и оне живе иконе, очи наше дјечице дивне и омладине, очи које су пркосно из нејаког тијела, громовито снажно гледале у слободу и у нас њихове родитеље…
У сузе и крв свих оних којих се више и не сјећамо.
Вратимо се браћо и сестре бар мало у тај тренутак који је историја и погледајмо се у њега као у огледало да видимо какав ће данас бити наш одраз у њему!
Није то био само датум у календару, јер они пролазе већ следећег дана,био је то тренутак који ће се памтити јер његов траг остао је у вјечности, зато нас и толико боли, зато толико и траје. Није он ни канта за политичке поене и неостварене амбиције, ни бунар жеља за личне интересе, није ни разлог за подјеле, већ тачка спајања свих нас ма како мислили политички.

Прст Божији који нас је довео до тога дана нас опомиње, нема ово везе са политиком, осим што га политика квари, вратимо се у те дане и вратићемо се себи.
30-ти август 2020 године је завјетни дан сваког од нас, и онај ко тај завјет погази, руши себе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: