Dvije ure kulture
Na pitanje koliko će stranica imati moj prvi roman, prof. Pantić mi je 2007. g. rekao da 300 stranica treba zaslužiti! Dobro sam zapamtio lekciju. Moramo biti odgovorni kad potražujemo tuđu pažnju, jer je vremena što ga ima publika sve manje, a naoko zanimljivih divertimenata – sve više. Roman „Lutajući Bokelj“, koji počinje rečenicom „Još uvijek mislim na srpskom“, dobio je 6 književnih nagrada i do sada je, na 375 strana, štampan u 8 izdanja.
Ali je manje o tome riječ. Više je o iskustvu što sam ga s obale ubrao na Međunarodni dan maternjeg jezika. Šta se dogodilo?
U organizaciji osam NVO s ćiriličnim pečatom, u Herceg Novom je održan – žanrovski je teško odrediti šta – no vapaj grupe male ali odabrane spram trenutnog položaja srpskog jezika u Republici u kojoj većina stanovništva deklarativno priča srpskim jezikom.
Pred malobrojnom publikom u dvorani okićenoj kilogramima najkvalitetnije vrste mimozinog cvijeta (jer je u toku 46. Praznik mimoze), nastupilo je 7 govornika. „Dragi Bokelji, uvaženi gospodine generalni konzule Republike Srbije, predsjedniče opštine“… oficijelno su otpočinjali, kako je već red, i – listom čitali.
Sišavši iz Crne Gore, profesori i univerziteski profesori iz Nikšića, i ini – čitali su i čitali, dok je vrijeme prolazilo, a narod se pitao dokle? Zar se čitati ne može i kod kuće? Zar univerzitetski profesori ne bi trebalo da grme kazujući? Posebno na teme o kojima i vrapci cvrkuću?
Neka ovo bude pravo mjesto da se konačno lupi šakom o sto i kaže kako je nedopustivo postalo čitati s bine, jer: ako se neko smatra dostojnim nastupa na promociji/skupu/tribini/akademiji on mora da govori iz glave, inače nije zaslužio da u očima i ušima množine postoji uopšte – sjetimo se lekcije dobijene na početku. Niko, ali niko ne smije da zloupotrebljava publiku tako što će trajati na sceni beskonačno, nego mora da ima unutrašnji sat, u skladu s ovom logikom – taman da je organizator pogriješio pa pozvao 100 učesnika, svak ponaosob neka se uklopi u vremenski ram od ure kulture. Zašto? Zato što treba zaslužiti pažnju (i) od 60 minuta.
Zaista ne mislim da su u Herceg Novom profesori i univerzitetski profesori položili važan ispit. Pokazali hrabrost jesu time što su usprkosili režimu koji se sve više idejama konektuje ali i djelom ugrađuje u globalni fašizam naših dana, ali su istovremeno krivi za rak koji je zahvatio nekad cijenjenu instituciju književne večeri, ili tribine, svejedno. Publika, udavljena, odlazi.
Niko ko stane pred narod da bi ga čuo na srpskom, više da ne čita. Samo onaj ko može da priča iz glave zaslužio je da mu se pokloni pažnja. Vremena je sve manje. Odzvonilo je arhaičnom obdržavanju srpstva.
Hercegnovske ćirilične dvije ure kulture da pođu u zaborav. Itekako se o srpskom jeziku i ćirilici može na zanimljiv način. Podmladimo publiku. Pričajmo uživo.
