Дводеценијска тортура режима ДПС-а над српском и русољубивом породицом Гајовић

Породица Гајовић, из Подгорице, већ више од 20 година трпи „голготу“, односно психичку и физичку тортуру од стране режима Мила Ђукановића, његових плаћеника и приватних тајних и јавних полицајаца.

Исповијест породице Гајовић преносимо интегрално:

Деведесетих година 20. вијека мој супруг Милан Гајовић је био, између осталог, члан Предсједништва Демократске партије социјалиста Црне Горе (ДПС), шеф Клуба посланика ДПС-а у Вијећу грађана Савезне скупштине, шеф црногорске делегације у Вијећу република Савезне скупштине и предсједник Законодавног одбора Скупштине Црне Горе.

У октобру 1998. године искључен је из ДПС-а, јер се залагао за трајну заједничку државу Црне Горе и Србије, те да је Косово и Метохија неотуђиви дио Србије и Савезне Републике Југославије и да је Црна Гора дужна да помаже, а не одмаже, Србији у решавању косметског проблема. Средином 1997.године, кандидовао се, у оквиру Демократске партије социјалиста (ДПС), за предсједника Црне Горе.

Према свједочењима озбиљних и поузданих особа, његов противкандидат Мило Ђукановић је кривотворио резултате гласања на Главном одбору у своју корист.

Политички прогон, као и нечасне и криминалне радње према мојој породици од стране Мила Ђукановића и његових послушника почеле су још док је мој супруг био на партијским и државним функцијама и трају до дана данашњег. Више пута је покушано моје киднаповање. Пријетње, псовања, вријеђања, омаловажавања, прскања бибер спрејом, од стране комшија, у продавницама, поштама, на улици су готово свакодневна појава.

Били смо жртве и физичких напада комшија, Ђукановићевих плаћеника. Од удараца по глави тих комшија трпим јаке болове. Наши разговори у стану, као и наши телефонски разговори су прислушкивани. Из прислушног центра у Подгорици често су били блокирани наши позиви са фиксног и мобилних телефона. Били смо принуђени да трпимо и вишегодишње полицијске хајке, односно незаконито узнемиравање и привођење од стране полиције и са лисицама на рукама, као и незаконито привођење код судије за прекршаје.

Униформисани полицајци и припадници Ђукановићевог обезбјеђења су ме више пута кундацима аутоматске пушке и дршкама пиштоља ударали по глави и леђима. Инсценирана ми је и саобраћајна незгода 1998.године, у Подгорици. Наша дјеца су била жртве пријетњи, вријеђања и физичких напада од појединих „педагога“ и ученика и у основној школи „Сутјеска“ и гимназији у Подгорици и више пута су се враћали са крвним подливима и крварењима из носа и уста.

Ђукановићеви плаћеници су знатним новцем придобили чланове моје најближе родбине, као и најближе родбине мог супруга да раде против наше породице. Преко својих плаћеника у судовима, Ђукановић је више пута покушавао да нам незаконито одузме стан. Неколико пута нам је прекидано снабдијевање електричном енергијом, једном чак 93 дана (од 17. августа до 15 новембра 2011. године), као и у току готово цијелог фебруара 2014. године.

Станујемо у влажном и прилично руинираном стану. Мој супруг, са правним и економским факултетом и адвокатским испитом и ја, више од десет година смо готово свакодневно просили новац по Подгорици.

Мом сину Василију (који је завршио гимназију) је, због претрпљеног јаког стреса због психичке и физичке тортуре, прије свега у школи, а све у Ђукановићевој режији, у јануару 2012.године,постављена дијагноза Ф 23 (Psychoses acutae et transitivae). Син Мирко, као дипломирани правник има проблеме са желуцем и јетром и неопходне су му детаљне специјалистичке анализе и одговарајуће лијечење.

Станови испод и изнад нас, на 6.и 8.спрату, у улици Ђока Мирашевића број 35 у Подгорици, по нашим сазнањима, припадају Агенцији за националну безбједност, односно, још увијек, Ђукановићевој приватној тајној полицији. Од 1993.године,када смо уселили у наш стан, испод и изнад нас се промијенило 20-так комшија. Сви они су имали задатак да несносно лупају, псују и провоцирају, како би се изазвао инцидент и повод за хапшење супруга и мене. Прије више од двије године, испод и изнад нас усељени су Албанци, са истим задатком и циљано према нама као Србима. Један од тих Албанаца је преко мог старијег сина, понудио да купи наш стан, не питајући за цијену.

Мој супруг и ја смо, од његовог искључења из ДПС-а па до дана данашњег, преко медија, телефонским путем и уличним протестима, стално указивали, најприје на наркомафијашки карактер, а касније и на антисрпску и антируску оријентацију Ђукановићевог режима. Ми смо отворено и јавно говорили о шверцу дувана и дроге, о сарадњи челника црногорског режима и мафије, о политичким ликвидацијама и другим незаконитостима црногорске власти.

У септембру 1998.године, око мјесец дана прије искључења из ДПС-а мог супруга, након инсценираног саобраћајног удеса у Подгорици, киднапована сам од подгоричке полиције и насилно одведена у Клиничко- болнички центар, иако нијесам имала никакве повреде. Тамо су ме задржали више од осам сати, пријетећи ми да ћу бити задржана на „лијечењу“ неодређено вријеме.

Из КБЦ-а сам изашла тек кад сам запријетила да ћу поломити прозорско стакло и искочити, те кад су поједини униформисани припадници полиције, медицинско особље и присутни грађани стали у моју заштиту.

У прољеће 1999.године,у Булевару Светог Петра Цетињског, у Подгорици, у присуству мог тада малољетног старијег сина, кундаком полуаутоматске пушке ударио ме је униформисани полицајац са презименом Вулетић, јер сам носила српску заставу. Од тога трпим јаке болове до данашњег дана.
Све до одласка у Београд, живјели смо у Подгорици, практично у кућном притвору. На позив српског хашког хероја, Слободана Милошевића, крајем јуна 2000. године, дошли смо у Београд да би мој супруг, као посланик у Вијећу република Савезне скупштине, гласао да господин Милошевић остане предсједник СРЈ и у трећем мандату.

Међутим, недуго потом Милошевић је, под сумњивим околностима, изгубио предсједничке изборе и на власт су дошли западни плаћеници, петооктобарски пучисти и будимпештански торбари. Према мојој породици отпочела је психичка и физичка тортура као у Подгорици, а у режији Мила Ђукановића и његових компањона из врха тадашњег ДОС-а, односно тзв. Демократске опозиције Србије.

У октобру исте године, породично смо протестовали испред зграде Савезне скупштине, са транспарентом на коме је писало „Прогони нас Мило Ђукановић!“ О нашем протесту, следећег дана, писале су и „Вечерње новости“. У другој половини 2001. и у току 2002.године,мој супруг и ја смо, по више дана у току седмице, просили новац по Београду.

У Београду смо били и абоненти Народне кухиње Србије и Црвеног крста Србије, на чему смо им неизмјерно захвални.
Преко пута зграде у којој смо становали (Нови Београд, Пролетерске солидарности 20),живио је познати наркобос Дарко Шарић, који се, да ми чујемо, хвалио својим везама са Милом Ђукановићем и пријетио нам да ће нас Ђукановић заувијек ућуткати.

Сугерисано нам и да не би требало да се појављујемо на јавним мјестима, а да ће све што нам треба други завршити.

Захваљујући, од Ђукановићевог режима ликвидираном, Душку Јовановићу, главном и одговорном уреднику, подгорички дневни лист „Дан“ је,1.12.2003.године,објавио текст о нама. Од тада нас више нијесу смјели „лијечити“.

Дана 25.10.2005.године,мој супруг је поднио кривичну пријаву (са 24 прилога) тадашњем министру правде Зорану Стојковићу. Кривична пријава је прослијеђена Републичком јавном тужилаштву и Окружном јавном тужилаштву у Београду. Мој супруг је поднио и кривичну пријаву Врховном државном тужиоцу Црне Горе, Ивици Станковићу. Пријаве ниси процесуиране. И то је доказ да иза наше голготе стоји Мило Ђукановић и појединци из руководства тзв. ДОС-а.

Драгица Гајовић

Подгорица, 19.август, 2021.године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: