Dvor

Živimo u zemlji paradoksa. Tokom protekle decenije verovatno najvećih ulaganja u našu kulturu od 1980. godine, najvažnije njene ustanove – Narodni muzej i Narodna biblioteka – bile su zatvorene duže nego tokom dva svetska rata zajedno. Bez zadovoljavajućeg, trajnijeg rešenja. Pored toga, u teškoćama su bili Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej… Jedan od retkih muzeja koji je tokom svih ovih godina radio i ugostio stotinak hiljada posetilaca bio je Dvorski kompleks na Dedinju.

Država nije, tokom svih ovih godina, pomislila da vrati ovo zdanje prestolonasledniku Aleksandru Drugom Karađorđeviću. Pristala je samo da mu dozvoli da se vrati na svoju dedovinu. Od njegovog povratka imala je samo i isključivo koristi. Pored humanitarnog rada i delovanja u prilog javnom dobru, princ Aleksandar svojim prisustvom u dvorovima svojih predaka suštinski doprinosi popularizaciji i značaju dvorova kao spomenika kulture i njihovih zbirki koje su danas dostupne građanima i turistima. Do 2001. godine Dvorski kompleks na Dedinju bio je „zabranjeni grad“. Krajem 1999. prisustvovao sam predavanju koje je jedna naša istoričarka umetnosti održala o Belom i Kraljevskom dvoru. Predstavila je svoj višegodišnji rad nastao na zbirci crno-belih fotografija, pošto joj nikada nije bilo dozvoljeno da poseti predmet njenog naučnog zanimanja koji se nalazio svega nekoliko kilometara udaljen od njenog stana.

Danas je Dvorski kompleks, uprkos javno izraženoj dobroj volji vlade, u jako lošem stanju. Finansiranje njegovog održavanja, koje je godinama bilo predmet političkih igara i zlovolje političara, gotovo da je prekinuto. Danas se postavlja pitanje opstanka muzejskih zbirki smeštenih u dve prostorije Dvora koji se ne greje, prokišnjava, čije osamdeset godina stare vodovodne cevi puštaju veći deo vode koja kroz njih prolazi… Muzejske zbirke i zgrada čiji kustosi ne primaju plate. Da li neko zaista misli da država može da poseduje neku takvu vrednost i da je prepusti zubu vremena? Zašto uvek tokom protekle četvrti veka imamo prilike da gledamo isti obrazac: nezainteresovanost vlasti i njenu spremnost da štedi na svemu što neće neposredno štetiti rejtingu i izbornom uspehu? Dugoročna, nenadoknadiva šteta nije briga onih čiju su savest preuzele marketinške agencije, a odgovornost „spin-doktori“.

Koliko će koštati Dvorski kompleks kada propadne umetnička zbirka koja vredi stotinak miliona dolara ili kada se dvorske zgrade same sruše? Da li postoji država u istočnoj Evropi čiji je princ u humanitarne svrhe uspeo da prikupi 17 miliona evra, koji je promovisao svoju zemlju u svetu i doprinosio njenoj krhkoj stabilnosti, a da je gotovo svake godine bio meta najtežih optužbi u vezi s trošenjem budžeta koji je uglavnom bio manji od sredstava namenjenih Dvorskom kompleksu u vreme kada ga nisu posećivali turisti i kada nije donosio prihode državi. Dobar primer je Oplenac. Tamo radi samo ono o čemu se brine Zadužbina kralja Petra Prvog. Ostalo „pripada narodu“, pa ili se usled nebrige i zuba vremena samo od sebe srušilo ili je pod stečajnom upravom.

Susedni narodi odali su veću poštu i uvažavanje svojim kraljevskim porodicama. Zamak „Savaršin“ i palata „Elizabeta“ vraćeni su bivšem rumunskom kralju Mihailu Prvom. Bugarski car Boris, potomak dinastije koja je Bugarsku uvela u poraze u oba svetska rata, dobio je sve počasti u svojoj državi i dugo je bio predsednik vlade. U Albaniji je obnova monarhije odbijena na referendumu, ali je princ iz dinastije koja je vladala svega jedanaest godina i dala samo jednog kralja – Musolinijevog štićenika Mehmeda Zogua – danas visoki, počasni funkcioner državne diplomatije.

Da li neko misli da će sveteći se Karađorđevićima pomoći Srbiji? Da li iko veruje da će propast Dvorskog kompleksa omogućiti uštedu srpskog budžeta i oživljavanje nacionalne kulture?