Džejeva nedelja

Piše: Mišo Vujović

„Uspori malo sudbino sestro. Idi na neko drugo mesto, šta smo ti krivi šta smo ti dužni, juče srećni danas tužni…”, pevao je setno još devedesetih Džej, ali nije umeo da uspori. Voleo je izazove života, nemilosrdno se trošeći, do poslednjeg daha. Arčio je sebe kao dobar deo vlasnika nesputane darovitosti. Bio je čovek bez tabua o sebi i drugima. Gotovo da nema tajne koju je prećutao pred javnošću. Smejao se podelama među Romima na Aškalije, Egipćane, Cigane, bele Rome:
“Mi smo Cigani, šta tu ima da se foliramo. Zamisli da ja dođem na Dorćol i kažem da sam Egipćanin, svi bi mi se smejali”, govorio je o svom poreklu ovaj rođeni šoumen koji je do poslednjeg trenutka ostao nestašni dečak sa Dorćola.
Sa belim šeširom, tamnoput, bez ožiljaka na licu, ali dubokim rezivima u srcu, podsećao je na nekog ortaka Čikaškog bosa Al Kaponea. Voleo je da snima spotove sa uličnim ili mafijaškim imidžom.
U stvari i pored nestašluka, ispada u ranoj mladost, problematičnog okruženja…, Džej je imao široku i tananu dušu.
Proživeo je traumatično detinjstvo, ulica bila mu je dom. Zbog krađa kao klinac sa tek napunjenih deset godina života, postao stanar ustanove za maloletne prestupnike. Njegov hit “Nedelja”, posvećen je životu u Domu. Nedeljom bi, disciplinovane štićenike, nagrađivali odlaskom kući.
“Nedelja i svi ste tu a mene među vama nema…”, slikovito glasi refren ove autobiografske pesme, nastale kao uspomena na grehe u ranoj mladosti.

Majka mu nije praštala, otac je bio mekog srca. Sa majkom se konačno izmirio kada se 1991. godine na Tašu, popela na binu sa buketom za nemirnog sina – čija je pevačka zvezda već sijala u sazvežđu slavnih.
Džejeve pesme su se pevušile na svakom mestu bez razlike na generaciju ili socijalni status. Setne, metaforčne, životne, pomalo tužne, muzički besprekorne, negde u dubini su oslikavale prazninu vremena obeleženog ratovima, piramidalnim štedionicama, inflacijom, vidovnjacima, lažnim herojima, državnim prevarama…
Dok se većina klela u poštenje Džej je javno ispovedao grehe iz mladosti.
Bio je jedan od retko popravljenih u popravnom domu. Muzika, koju je obožavao, odvukla ga je sa ulice, ali nije uspela da obuzda njegov temperament, brzinu života, sklonost ka alkoholu i supstancama za opuštanje. “Voleo je vino kafane i žene”, rekli bi njegovi prijatelji.
Pevao je budeći emocije, dižući publiku, dovodeći atmosferu do usijanja. Džej Ramadanovski svojom energijom i scenskim umećem znao je da podigne gledsovr poput Maradone ili našeg Šekija.
Upoznao sam ga na početku karijere. Pevao je u “Klubu narodnjaka”.
“Ko ti je ovaj ganci?”, pitao sam šefa kluba?
“Biće najbolji jugoslovenski pevač”, odgovorio je ozbiljnim tonom.
Te noći, smo popili nekoliko flaša
“vranca”, Džej je zabavljao društvo ne štedeći grlo, a još manje novčanik. Zvao je turu za turom, potrošivši ceo honorar.
Znao je da priča viceve, na sopstveni račun apostrofirajući sebe kao negativca, što mu se nije moglo pripisati. Smejao se kada smo se nakon deceniju ipo sreli kod Mirka u restoranu Oskar:
“Šomi me nije štedeo u nekoliko tekstova”, kroz smeh me predstavio društvu za stolom.
“Ja sam samo pevao mom drugu i njegovim prijateljima”, smejući je pokušavao da se pravda za neke maratonske žurke zatvorenog tipa na crnogorskom primorju o kojima sam svojevremeno pisao.
Predstavljao je jedinstven primer samonikle originalnosti, pevač emocije, raskošnog talenta, setnog glasa.
Džej Ramadanovski je bio čovek koji nikada nije skrivao lični put od pločnika do zvezda. Govorio je javno o svojim nestašlucima iz mladosti o šibicarenju i drugim prestupima.
On je svojim baršunastim glasom uz darovitu Marinu Tucaković preslikao deo svog života , u kome su se oglednuli i mnogi drugi obični – ispunjeni ili promašeni životi. Pevao dušom, živeo instinktom, reagovao srcem i njegov raskošni talenat je nesporan kao i hrabrost da svoju prošlost izvrne javnosti poput džepova u stanici policije, gde je kao mladić često gostovao – ali kažu, tamo nije bio sklon “pevanju”.
Nedelja je bila životna pesma Džeja Ramadanovskog. Pevao je tu pesmu sa suzama na sahrani Nikole Bojovića. Pevao i plakao, kao korifej bola. Nedelja je dan tuge i radosti u njegovom turbulentnom detinjstvu. Nedelja je dan kada je pokriven zvezdanim iskricama, otišao u večni san, neukrotivi boem sa beogradskog Menhetna!
“Nedelja i svi ste tu ali mene među vama nema…”