Džejms Džordž Džatras: Mediji kao psi čuvari američke hegemonije (VIDEO)

U mojoj nedavno objavljenoj studiji “Kako američki mediji služe kao prenosnik za biranje ratova”, istražuju se tri povezana fenomena:

1) Ponašanje mejnstrim medija u Sjedinjenim državama, kao odbora za propagandu vladine politike, kada se radi o započinjanju ratova koji nemaju veze sa američkom nacionalnom odbranom;

2) Kako se mediji odnose prema onome što se zove Duboka država ili Oligarhija – stalna vlada, ovde, u Sjedinjenim državama – u mnogome drugačija od one formalne, vidljive vlade, za koju većina ljudi zna;

3) Što se tiče izgleda za budućnost, da li je ovaj sistem u opasnosti i da li se raspada – to bi bio pozitivan razvoj za Sjedinjene države i za ceo svet – ili će Duboka država i njeno oružje u vidu povezanih medija rizikovati da započnu ono što bi mogao da bude poslednji rat u ljudskoj istoriji, samo da bi sačuvali moć, privilegije i bogatstvo.

Počnimo od prvog dela, od ponašanja medija. Svako ko je, tokom poslednjih 25 godina, a možda i duže obraćao pažnju, upoznat je sa nekom od metodologija putem kojih glavni američki mediji, da tako kažem, vodu nose vladinoj politici u vezi sa ratom i mirom. Pomislite, na primer, na nedavni napad na humanitarni konvoj u Siriji ili na takozvanog „Dečaka iz Alepa“ od pre nekoliko nedelja.

Kada se nešto dogodi negde u svetu, američki i drugi zapadni zvaničnici odmah, u roku od samo nekoliko minuta, optužuju – i šta se dogodilo i ko je za to kriv – na osnovu malo ili nimalo činjenica, samo na osnovu tvrdnji. Tu priču, onda, istog trenutka, širom sveta, prenose svi glavni prestižni mediji, svi izveštaji su isti i na isti način žele da prikače krivicu onome ko je određen kao meta. Tek nakon svega ovoga, može se dogoditi da ljudi ponu da se pitaju i da pitaju – šta se tamo stvarno dogodilo? Da li je priča istinita? Koje su činjenice?

Međutim, do tada je priča već otišla, a mediji više nisu zainteresovani. Svako dovođenje u pitanje priče koja je preneta, završi na zadnjim stranicama, ako se uopšte negde i pojavi. Videli smo to u Bosni, na Kosovu, tokom Zalivskog rata, i tako dalje. Ovo je samo jedna od mnogih metodologija, koje su detaljno opisane u studiji o tome kako mediji služe kao prenosnik koji, jednostavno, javnosti prodaje pro-ratnu priču, posebno ovde u Sjedinjenim državama.

Taktike ove vrste dobro prolaze zbog činjenice da većina Amerikanaca malo zna o spoljnom svetu; oni su kao neko prazno belo platno na kome se informacije mogu naslikati. Na primer, 2014. godine, sprovedena je studija o tome koliko Amerikanaca može da nađe Ukrajinu na neobeleženoj mapi. Samo jedan od šest anketiranih je uspeo da, uopšte, nađe deo sveta gde se Ukrajina nalazi. Neki su mislili da je usred Atlantskog okeana, a neki da je usred Sjedinjenih država. Zanimljivo je da, što su ljudi manje znali o Ukrajini to su, zahvaljujući medijskom narativu, bili uvereniji da Sjedinjene države treba da urade nešto snažno u Ukrajini.

Ima mnogo aspekata rada medija kao prenosnika. Ova studija pokušava da postavi različite metodologije, a zatim ih povezuje sa skrivenom vladom, u čijoj su službi ove metodologije.

Objavio: Katehon