Dželetović za IN4S: Knjiga kao oružje za očuvanje Kosova i Metohije

Knjiga „Srpsko srce Johanovo“ je priča o srpskoj porodici, jedinoj preostaloj u selu, gotovo iskorenjenoj, priča o Nemcu Johanu koji nosi srce Srbina, kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine i priča o istini, koja vapi da se sazna.

Veselin Dželetović, pisac ,predsednik Udruženja pisaca „Poeta“ i viši stručni saradnik Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika, za portal IN4S govorio je o knjizi „Srpsko srce Johanovo“, svom životu i našoj nasušnoj temi, Kosovu i Metohiji.

Detinjstvo na KiM

-Moji su iz Suvog Dola, kod Lipljana, varošice udaljene od Prištine oko 18 kilometara. Naši preci su živeli u Čepelici kod Bileće, u Hercegovini a 1923. godine porodica moga dede kolonizovana je na Kosovo i Metohiju. Detinjstvo sam proveo u Prištini, i kao i svako detinjstvo i za mene je to najlepši period života. Nismo imali problema sa Šiptarima jer se jednostavno nismo družili sa njima. Nikada nismo živeli zajedno već jedni pored drugih. Mog oca su proglasili velikosrpskim nacionalistom jer je govorio šta će se dogoditi a to se u vreme „bratstva jedinstva“ nije smelo. A sve što je govorio se, nažalost, obistinilo.

Često govorite da ste rođeni „na po lule duvana od nebeske Srbije“. Šta to znači? Kako Vam današnje prilike na KiM izgledaju sada, iz ovog ugla, posle svih ovih godina i političkih dešavanja od 1999. godine pa nadalje?

-I dalje siguram, da nismo bili zagledani u tu „Nebesku Srbiju“, u to Svetosavlje i Pravoslavlje, ne bismo prešli preko ambisa koji su se u poslednjim decenijama otvarali pred nama. Zavičaj i uspomene nikada se uzeti ne mogu. Kao ni metoh. Danas je to okupirana teritorija koju ćemo svakako veoma brzo osloboditi. U našim rukama su istina i kosmetska tapija. Pećaršija i manastiri. Vratićemo se dole čim se promeni konstelacija snaga u svetu a svedoci smo da se upravo u ovo vreme to i događa.

Srpsko srce Johanovo

Kako ste saznali za ovu priču i koliko je dugo bilo potrebno da se pretoči u roman?

-Ovu priču sam lično čuo od Nemca koji nosi srce Srbina kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Njegov susret sa dečakom, sinom čoveka čije srce mu je produžilo život, bio je tako dirljiv da je u meni proizveo veliki bol i ja sam poemu o tom događaju napisao za dva sata. Ona je dugo tinjala u meni i na kraju je izletela kao iz vulkana. Nemac mi je rekao da je, kada je video tog dečaka, „njegovo srce“ htelo da izleti napolje. Šavovi od operacije su hteli da popucaju. Da li je srce prepoznalo dete, da li je to njegova autosugestija ili Božanska promisao to nikada nećemo saznati. Ali od tog momenta, pa nadalje Nemac koristi svaki trenutak da se vrati na Kosovo i Metohiju. Sve do momenta kada usvaja tog dečaka i prelazi u pravoslavlje.

Nisam mogao da se smirim dok to nisam opisao. Mnogi, koji su pročitali poemu zvali su me i „naterali“ da te gorke stihove pretočim u roman. Hvala Bogu, taj roman je doživeo preko dvadeset izdanja do sada, preveden je na dvanaest jezika a u pripremi je još prevoda. Većina mojih prijatelja pesnika i književnika koji su pročitali poemu ili roman, kažu da su bili toliko potreseni da su i oni morali da napišu nešto o tome. Od svega toga ću napraviti „knjigu o knjizi“ i opisati sve ono što je pratilo ovaj roman. A verujte mi ima toliko neobjašnjivih stvari.

U vreme kada pišem poemu ja govorim o jednom tužnom događaju, o susretu Nemca i dečaka. Takođe i u romanu. Tek nakon izjava Karle del Ponte i Dika Martija shvatamo da se radi o velikom lancu trgovine organima o čemu je ovaj roman prvi posvedočio. Nakon toga sledio je izveštaj Klinta Vilijamsona koji je potvrdio navode o trgovini organima „ali samo za desetak slučajeva“. Postoje dokazi da je preko 350 Srba završilo kao žrtve trgovine organima ali su nažalost oni nekako „nestali iz suda“?! Probleme nisam imao osim šiptarskih pretnji upućivanih na razne načine i javne prozivke Kocija, advokata Ramuša Haradinaja.

Prve podatke da ima živih Srba u logorima u Albaniji prosledio je čovek iz Novog Pazara. Nažalost, tadašnja vlast u Srbiji, pod pritiskom Zapada, pušta na slobodu preko 2000 šiptarskih terorista koji su makar mogli biti razmenjeni za kidnapovane Srbe. To se nije dogodilo a ja lično mislim da su tom razmenom mnogi životi mogli biti spašeni. Nemačka obaveštajna služba BND ima sve dokaze o trgovini organima već početkom 2001. godine.

Ali oni o tome ćute jer im je u interesu da se ti podaci ne iznose. Znate li kako bi se nemačka javnost ponašala da sazna da su Srbi čerečeni u 21. veku pred očima međunarodne zajednice. A upravo je Nemačka vlast bila jedan od pokretača priznavanja te nakazne tvorevine zvane „država Kosovo“. Svetska javnost bila bi zaprepašćena tim saznanjima. I upravo zato oni ne obaveštavaju javnost o tome.

Film na osnovu knjige

-Država Srbija je delimično stala iza ovog projekta finansirajući ga kao ostale naše filmove. Lično mislim da je ovaj film trebao biti drugačije tretiran i da je trebao dobiti mnogo veća sredstva. Mi ćemo u martu sledeće godine krenuti sa snimanjem velikog holivudskog filma. Toliko mogu reći o tome jer je pritisak šiptarskog lobija ogroman tako da ćemo detalje saopštiti kada krene snimanje.

Da li je ova knjiga jedno od najvažnijih oružja za očuvanje naše južne pokrajine?

Mislim da jeste jer mi smo mala zemlja i jedino se umetničkom formom možemo predtsaviti svetskoj javnosti. Svedoci ste kolika je medijska blokada nad Srbijom kada je reč o Kosovu i Metohiji. Dve države su povukle priznanje Kosova zahvaljujući romanu „Srpsko srce Johanovo“. Nadam se da će ih posle gledanja filma biti mnogo više jer će spoznati pravu istinu o tome ko jre stradao na Kosovu i Metohiji. Najnedužniji i najbezazleniji ljudi stradali su pred očima međunarodne zajednice koja je to dozvolila. Samo zato što su Srbi! Uporno insistiram na tome da se i oni kazne. Oni su gledali stravične zločine i nisu reagovali.

Da li ste još uvek u kontaktu sa Nemcem i dečakom?

Nisam sa njima u kontaktu od usvajanja dečaka. U to vreme nije bilo priče o trgovini organima kao masovnoj pojavi a Nemac mi je rekao da je ova priča za njega završena usvajanjem dečaka. Samo u slučaju suđenja Ramušu Haradinaju stradalo je 9 svedoka. Žalosno je što postoje imena i prezimena većine šiptarskih teorista koji su to radili. Postoje i svedoci koji su već dali izjave. Kao što sam i ja dao podatke Euleksu. Ali Zapad neće istinu. Njima to ne odgovara. Ipak, mišljenja sam da je istina kao voda. Da uvek pronađe put do površine.

Mora se progovoriti o zločinima

Treba svedočiti kako se zločini nad Srbima ne bi ponavljali. Dosta nas je uludo stradalo. Samo zato što smo Srbi, pravoslavci. Ćutali smo zbog „bratstva i jedinstva“. Ćutali zbog Jevrope. I to ćutanje nas je skupo koštalo jer su drugi shvatili da je „normalno“ da nas satiru.

Mora se progovoriti o svim zločinima počinjenim nad Srbima. I javno reći ime i prezime onog ko je to uradio. Možda mi sada ne možemo kazniti zlikovce ali ih moramo obeležiti. Do nekog novog suda. Makar Božijeg. I dostojno ukazati poštovanje stradalnicima i njihovim porodicama. I čvrsto verovati da ćemo se veoma brzo vratiti na Svetu zemlju.

Dogodine…