Џевад Галијашевић: Нови Прилози за биографију Алије Изетбеговића – Босанска парадигма исламизма и комунизма
1 min readПише: Џевад Галијашевић
Бошњачки однос према Алији Изетбеговићу и Јосипу Брозу Титу, показатељ је ирационалне подвојености и одсуства историјске свијести, у стварности, октроисане нације. Увјеравајући себе и друге, да могу подржавати и поштовати, ове двије потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, Бошњаци избјегавају да се суоче са неколико важних чињеница; ПРВО: Да су са Алијом Изетбеговићем убили Тита и све оно што на Тита подсјећа. Политичку суштину која се дичила СОЦИЈАЛИЗМОМ И САМОУПРАВЉАЊЕМ, МАНИФЕСТАЦИЈОМ КЛАСНЕ СВИЈЕСТИ ИСТИЦАЊЕМ ВЛАСТИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ, АВАНГАРДНУ УЛОГУ САВЕЗА КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ; затим Титовим, јавно прокламованим, озакоњеним и агресивним АТЕИЗМОМ; концептом „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“ у међунационалним односима; НЕСВРСТАВАЊЕМ на међународном плану уз отворено противљење НАТО пакту, једнако, као и ВАРШАВСКОМ; потпуно БЕСПЛАТНИМ ОБРАЗОВАЊЕМ, народу прилагођеној БЕСПЛАТНОЈ ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ… Данас од тога ништа не постоји, осим 9. улица и тргова, које носе његово име, у вријеме када у капиталистичкој Италији, којој Тито силом одузе Истру и дарова је Хрватској, укупно 7. улица и један Трг носе Титово име.
Да се не призна потпуно одсуство памћења и национална незахвалност а посебно радикализација, Бошњаци бране ове неважне мрвице памћења и трагове постојања Тита и његове епохе. Наравно, ово није још једна о Алији Изетбеговићу и његовој кривици – о коме се писало и пише, на истоку и на западу, дјелом због политичке коректности (као и у књизи „Критика Бошњачког ума“ Тарика Хаверића ) да се за ову цивилизацијску странпутицу и срамоту, не оптужи цјели један народ – народ, који је створио вођу Алију према својој ограниченој визији и историјској мјери. Ма колико често и отворено анализирали лик и недјела Алије Изетбеговића, вријеме је суочавања са правом истином: он није узрок Бошњачких проблема, него њихов јасан израз и тешка посљедица.
Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живјело 400. година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565–1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. до његовог убиства 11.10.1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардиран дервиш“ био је родбински повезан са Хамзом Орловићем, утицајним имамом из Тузле, оснивачем јединог босанског, дервишког тариката „Хамзевије“ У огромном Османском царству, које се проширило на три континента, убица Великог везира и Паше, дошао је из Босне, 450. година прије Алије Изетбеговића.
Иначе,Шејх Хамза Орловић (познат и као Хамза Бали Бошњак рођен је живио на подручју Горње Тузле, био је бошњачки теолог, оснивач и шејх „Хамзевијског тариката“, јединог дервишког реда чији је оснивач био један Бошњак. Османски писци га означавају као представника меламијске фракције бајрамских дервиша, чији се обреди темеље на сохбету, а посебно су били противни обреду свирке. Хамза Орловић се сиромашно облачио, попут обичног народа и често је постио.
Хемзевијама се приговарало да нису обављали вјерске обреде. Они су вјеровали да на одређеном стадијуму у тражењу сједињења са Богом постаје сувишно одржавање обреда како то чине „обични“ вјерници. За хамзевије је било карактеристично одбацивање музике (сема), дервишких плесова, дервишке одјеће и зикра. Борили су се против постојећег друштвено-политичког стања, док су идеал видјели у враћању првобитном исламу.
Постојао је неосновани мит, да се са присталицама Хамзе Орловића сурово обрачунавао, управо тадашњи везир Мехмед-паша Соколовић.
Хамза Орловић је одведен Истанбул, гдје је испитиван и осуђен због свог учења. Тадашњи шејх-ул-ислам Ебу Сууд га оптужује као херетика и мулхида (кривовјерца). У смртној пресуди Хамзи Орловићу се каже сљедеће: „Будући да је утврђено да је он износио неке назоре, којима се вријеђа част нашег пејгамбера и да је утврђено његово потпуно нијекање проживљавања и судњег дана, а то све с праведним свједоцима детаљно против њега доказано, осудих да је допуштено погубити овог отпадника, након што је размотрено његово учење.“
Због великог броја присталица међу јањичарима у Истанбулу, велики везир Мехмед-паша Соколовић, наводно лично, наређује тајно погубљује Хамзе Орловића, 6. јуна 1573. године.
Хамзиног егзекутора, Мехмед пашу Соколовића је 11. октобра 1579. у његовом сарају убио дервиш, поријеклом из Босне, који је по некима био припадник хамзевијског тариката и чак дљи рођак Хамзе Орловића.
„Хамзевијски тарикат“ је дјеловао још пуна два вијека послије Хамзине смрти, а број присталица, према османским подацима у 17. вијеку износио је око 80.000 људи. Међутим, није опстао до данашњих дана. Данас нема ниједног припадника хамзевијског тариката али смо у протеклом рату, свједочили, да муџахедини из Сирије, Египта, Саудијске Арабије, Алжира и Туниса, знали за ту традицију, па су војне команданте, у оквиру јединице, „Одред ел муџахидин“, називали именом-титулом „Абу Хамза“.
И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у Српском народу; па злочини у другом свјетском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па Палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит.
Просто: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили. Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако, дао крила.
Очигледно је да нису, баш, довољно научили, агресивни међу Бошњацима, који у свим критичним историјским тренутцима превагну, надвладавајући рационалне сународнике; ни елементарне давно проживљене ствари: како бити великодушан, према, себи једнаким народима, скривајући се иза концепта лажног мерхамета и великодушности, према законом утврђеном нижем сталежу, стварајући дојам и илузију, да је ријеч о великодушности кад год се не убија или мучи а могло би се ; или да је хуманост у бацању мрвица лажног милосрђа и уљудном одговору на поздрав, комшијских, понижених народа, којима се вјековима припадало и који су због историјске тврдоглавости, увијек подсјећали и свједочили о издаји: о промијени вјере и исламизацији, а посебно жртвовању за окупатора и злотвора са Босфора.
Са друге стране, Тито је силом утемељио Босну и Херцеговину као државу у којој се фаворизују они Срби што се одричу Српства и Православља; Хрвати који се одричу Хрватства и Католичанства и Муслимани који се одричу Српства и Хрватства. Алија и СДА су Титово наслијеђе Муслиманске нације срушили и прогласили нову а „стару“, Бошњачку нацију, да би у Дејтону, уз помоћ Американаца, укинули и Титову Републику Босну и Херцеговину и прогласили политичког монструма за државу, у којој су амбиције исламизираног друштва, увијек биле, да овлада коначно над Србима и Хрватима и да то уради уз помоћ Бакира Алијиног сина.Те амбиције, биле су Тројански коњ у политичком систему сложене државе и показале се као лудачка кошуља држави и народима у њој.
Сарајево је данас центар екстремизма и политичког лудила, док шизофрено опонаша Сједињене Државе и Западну, НАТО Европу, у измишљеној борби против тероризма, чију нужност непрестано умањује или негира.
За Сарајево је „тај тероризам“ само “пропагандна превара”, којој је циљ сврстати Босну и Херцеговину у исти кош са Ал каидом и Исламском државом. Зато се у том граду никада не говори о исламистичком, него о међународноме тероризму; што значи, да због жеље да се једним појмом избјегне обухватити милијарда и стотине милиона особа муслиманских вјерника или Ислам, користи се флуидна терминологија, која обухвата све људе на планети, као и све религије.
Када је Сарајевски магазин „Старт“, прије неколико година, анкетирао, бројне, јавне личности питајући их ко је значајнији за БиХ: Јосип Броз Тито, или Алија Изетбеговић. Као и други, активни политичари и лидер „Савеза За Бољу Будућност“, Фахрудин Радончић је одговорио на то питање у духу опште националне подвојености која влада код Бошњака по овој теми:
„Јосип Броз је имао изванредно велику хисторијску улогу у признавању континуитета државности БиХ кроз народноослободилачку борбу, њезин јасно дефинисан статус републике и кроз економско-индустријску изградњу између два рата. Када је тај период у питању, Тито је апсолутно непоновљива личност. Рахметли Алија Изетбеговић је неприкосновена хисторијска личност у периоду од 1992.до данас. И заиста је тешко успоредити ко је више урадио за БиХ! Био сам пријатељ са рахметли Изетбеговићем, па сам субјективан и предност дајем Алији.“
Радончићеву изјаву је пренијела некада удбашка новина а данас портал, беспослених и пијаних новинара; „Слободна Босна“. Иако Бакир Изетбеговић не говори о Титу, ни ружно ни лијепо, омладина СДА нема дилеме. Прави представник младих СДА, Тарик Даутовић; вијећник Општинског вијећа Стари Град, син хоџе, написао је на Фацебооку сљедеће:
„И Аллаха ми, ми ћемо урадити све да преименујемо Титову улицу! Неће главна сарајевска улица носити име тог злочинца, диктатора, вође тоталитаристичко-комунистичко-злочиначко-атеистичког система који је затирао свако сјеме муслиманског, бошњачког интелекта. Зват ће се Алије Изетбеговића. И никоме се нећемо правдати и прилагођавати. То говорим у име нове генерације Бошњака“.
Иако је тај статус сутрадан, напрасно обрисан, ипак је истина да Бошњаци, још увијек, вјерују у ту одвратну лаж и националну глупост: ДА ТИТО И АЛИЈА МОГУ ЗАЈЕДНО!!!
„Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина Босанских муслимана, одговрајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истоку и запада. Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, вјерских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму; Бошњаци у својој дугој историји, виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина; масовних убистава, чињених за друге у два свјетска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја, те коначно, самоубиство народног ентузијазма.
Ужаси без преседана; учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размјера у нацистичким логорима; промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ; те искуство крајњега зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју. Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је обешчашћена док је култура, која расте из хумуса традиционалне словенске суштине, исмијана у свим претензијама и амбицијама, рушећи при томе, задње мрвице идеализма.
Босна, као земља и идеја, без Херцеговине, (која јој никада у историји и није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија, попут боксера омамљеног од удараца које је примио, осјећа, како су је згазили превелики изазови и пријетње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору, тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести, због историје препуне лешева, мучења и отимачина.
Толико узвишених дјела, високих метафизика, истанчаних филозофија, везаних за Босну, која упорно скончава у грађанским ратовима, костурницама концентрационих логора, Матхаузена и Јасеноваца; да би, са СДА, Алијом и Бакиром, понудила лажну визију Босне, која на јединствен начин, комбинује рационалну мисао и убиство, систематски стварајући строј за дехуманизацију, што је у 20. вијеку, доживио врхунац у подметању себи најсроднијим народима, Србима и Хрватима, најтеже злочине, војне агресије и геноциде, у намјери да сакрије своје проклетство, које квари смисао примитивној скици исламистичке Босне, практично се ругајући могућој величанствености у заједништву.
Врхунци мисли и умјетности, пониклих у тој земљи, у дјелима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас, као бескорисни и трагични печат, националних издајника. Бошњаци, просто нису показали зрно способности, да се критички присјете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима, уз помоћ Османске империје и феудалне мржње која ју је одржавала у кондицији. Посебно, никада нису ни покушали размотрити могућност, да осјећај преиспитивања властите кривице, буде саставни дио националне историје и судбине.
У пријетећој пустињи балканског дивљаштва подстакнутог увијек из центара империјалне моћи; у историјско-политичко-социјалним околностима, који и најгори план чине могућим, та имагинарна Босна, се јавља као болесник на континенту, по коме шири своју заразу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: МИ НИСМО – кривац је на Православном Истоку те католичком и протестантском Западу. Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против Ислама и против Босне“.
За просјечног Бошњака који се информише из заједничког политичког центра СДА и религијског вођства, цијели Запад и Исток су само, убилачка машина без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”. За такве Бошњаке, баш у духу Исламске декларације Алије Изетбеговића, Запад и Исток, још увијек живе у времену крсташких ратова желећи посвуда наметати своје вриједности, изазивајући ратове и ужас у Африци, Азији или на Блискоме истоку.
„Не постоји свјетска страхота и злочин за који Европа, Америка и Русија нису криви“, промишља, заведени, сиромашни и бесперспективни Алијин „СДА-Бошњак“.
Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено, звучи као глас еманципације и као лоша савјест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других упирући прстом у туђе лицемјерје, насиље и срамоту.
Ту су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет вјерску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама.
У непрестано кретању: критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам, и то, такав конформизам, овјенчан сјећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савјести, престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену.
Створена је читава, квази интелектуална, трговачка мрежа: у којој многе хоџе и лажни интелектуалци, су унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе, начине и моделе, говора и мисли.
Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености, у души ситни пљачкаши и сецикесе, подижу глас, управљајући медијима, том одвратном чаршијском полицијом говора те издају или одбијају издати своју цензорску дозволу штампе и говора.
У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата, спречавајући „богохулно“, примјењивање историјског скалпела на самоме себи; и рађање, за њих штетног, осјећања кајања и гриже савјести…то, баш, ни у примисли, не смије постојати.
Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа.
Не треба га доказивати; толико се ствари чине јасним: треба само понављати и потврђивати. Убијање дужности кајања врши ратни строј на више начина: цензурише, умирује, разлучује.
Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у договоре нашега времена, само понекад пружити подршку онима који су нас тако успјешно подјармљивали. На тај ће се начин заправо дефинисати двије Босне: добра пожељна Босна старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и шути, док је полуписмени, бандоглави војници једне штетне странке, тумаче и интерпретирају, дефинишући њен историјски пут.
Схватити тај парадокс, проникнути у Бошњачко, морално срозавање; представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов промишљања властите будућности, након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити, управо је то једина амбиција ове анализе.
Није ријеч о самооптуживању: аутовиктимизација баш као и молитва представља само симболичан одговор кад се не може ништа учинити. већ се ради о уочавању и сузбијању политичке мегаломаније без граница, која не разумије форму рупства у коме се народ и држава налазе. На овом простору, домовина и нација припадају вођи и кроз тај однос најјасније се дефинише историјска свјест предметне заједнице: јер, домовина је искључиво територијална категорија а свијест о припадности је феудална.
Са искуством и великом предношћу, дипломатски представници са запада, наступају данас према Босни, тј. у њој, са циљем да се задржи у ропском статусу. Они су свјесни неминовности сазријевања Бошњачке заједнице, њеног неизбјежног националног освјешћења; они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити; зато га подстичу и убрзавају, чак усмјеравају ка религији, стварајући тако, Бошњацима отворени простор за вјерски радикализам уз нужну компактност запосједнуте територије на којој ће се тај екстремни дух и та радикална свијест, испољавати и реализовати еxцлузиве. Таквим приступом, они уједно, изричу пресуду „Босни“ у оном историјском и државном облику којем Бошњаци, наводно, теже.
Исписујући странице властите вјерске самосвијести и сами Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима исписују посљедње странице историје заједничког живота у БиХ. Што у суштини и јесте намјера великих нација (Француза, Њемаца, Енглеза): Обликовати свијест малих балканских „пигмеја“, не уважавајући историјске процесе који су формирали односе на Балкану; наметнути свој систем вриједности и критерије; омогућити узлет пожељне, „националне свијести“. И ту Бошњацима нико неће ни хтјети помоћи док год они себе разумију и тумаче неисторијски и ненаучно.
Извор: Правда
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Aferim…. Alal Vjera, Dzevade Galijasevicu….
Istina, Znanje i Ljudskost su TVOJI Parametri i Odrednice….
Hvala TI, Izuzetan, Nesvakidasnji i Avangardni Covjece….
Tvoja Analiza Naseg Istorijskog Podneblja je Istina….
I Pravda…. Za Sve Nas….
Posto sticsjem okolnosti,da ne elaboriram poznajem skoronsvebonovoj individui,pozivam moje iskkrene prijatelje Srbe,da javno kazu sta misle onovom morslnom nistavilu.Jos nesto,to pricam decenijama,zbog kojeg mi zameraju ovib“ moji“.Da sam ja bio na mestu Alijage,prihvatio bih konfederaciju sa sbijom dobio mesto zamenika nacelnika General staba,Sacuvao stanovnistvonibteritorije koje su klasisni ratni plijen,medjunarodnonpriznate jer evropa i sag i danas ne zele bilonkakav oblik islamske drzave u evropi.Dokaz,provjerite srpske vojne arhive.Banjaluka je bila pred padom Petog korpusa par sati,ali smetikanci rekli stop.Htvati su najbolje prosli.Dogovorom ustase tudjmana i Slobaje fogovoren trsnsfer 200 ooo hiljada srna iz hrvatske a shmice i rusenje mosta ustasama nikad necemo zaboravit.Umrsto ka srbima alija se pod pritiskom opredeluonka ustasama i sada nitinima drzave polovina srsnovnistva odselilo ili proterano i ubijeno.Totslninpromasaji.Srbinsu nsma nmogo blizi od ustasa.
Sve si u pravu brate.
@ Ismet
Da ste imali rukovodstvo sa vizijom, ostali bi ste u skraćenoj Jugoslaviji, rata nebi bilo. Razaranja nebi bilo, stradalih u ratu ne bi bilo. Materijalne štete bilo nebi. Da ste imali mudro rukovodstvo , a kada se strasti smire i kada narod nije bio „nabrijan“ kao ’91. god. mogli ste lagano nakon 15-ak godina organizovat referendum o samostalnosti ( kao Crna Gora npr.) i prijeratnu BiH u kojoj bi bili većina a ona maltene vaša nacionalna država. Trebalo je samo malo strpljenja a ne slušati sile sa strane, sa zapada a koje ni vama muslimanima kao ni nama pravoslavcima ne misle dobro.
Problem vaše elite je što nikada nije sama donosila odluke. Alija je slušajući Amerikance 18. marta 1992. povukao potpis sa Kutiljerovog plana a koji je daleko povoljniji po vas negoli Dejton iz prostog razloga što bi postojali kantoni a ne entiteti. U ww2 su vas preveslali Hrvati licemjerno vas nazivajući „hrvatskim cvijećem“. I tako u prošlost.
Mislim da bi bilo mudro da se u buduće više vežete za Srbe a ne za zapad i za Hrvate bez obzira na tragičnu prošlost, pošto iz istog izvora tečemo bez obzira na različite religiozne svjetonazore.
Ovo pišem krajnje dobronamjerno.
Ne shvatam te baš u uvodnoj riječi.
Imaš puno pravopisnih grješaka, pa je nejasno čiji integritet ličnosti osporavaš.
Ako je Alijin, u pravu si, čovjek je tvorac politike zamjeranja i razdvajanja i kraj toga se ne nazire.
Ako misliš na gospodina Dževada, lično mislim sve najbolje o njemu.
Možda je prejak u samokritici naroda kojem pripada, ali mislim i da ima pravo.
Iz našeg Srbskog ugla, kad pogledaš, kad god neka strana velika sila dođe na Balkan u nasilnom smislu, muslimani nisu sa Srbima nego većinski protiv i u službi tih stranih interesa.
Vjerovatno se nadaju da će „sporedno“ ispuniti očekivanja svojih interesa.
U miru „jesu“ sa Srbima i sličnost je kao da smo jedan narod, kao što i jesmo.
Evo sad, u BiH, Srbi pokušavaju da na svom prostoru dođu do pravde i slobode i kompromisa, dok bošnjačka strana nastavlja „ratnu priču“ samo diplomatskim posredništvom zapadnih sila (Ustavni sud, bonska ovlašćenja, uopšte bolesna uloga OHR-a …).
Lično mislim da u BiH kod bošnjaka nije moguć radikalni islamski fanatizam, a ako ga i bude, to su izolovani slučajevi uvrđeni uvozom ljudi sa takvim shvatanjima i životom među njima.
Bošnjacima najviše smeta što ne mogu da utiču na institucije Republike Srpske, ali to u prvom redu nije politički pošteno ni normalno, a zatim je i nemoguće i rizično.
To nije normalna politika nego ona demagoška i opasna, zato što je politički okvir „zajednički dogovoren“, a to je Dejtonski sporazum.
Za sada ga Srbi i Hrvati poštuju, dok za ostale to ne stoji (osim Rusa i Kineza koji su totalno neutralni, tj. nisu štetni).
Govorim o realnom stanju sada, a tvoja konstatacija da je muslimanima bilo bolje da su ostali u nekoj zajednici sa Srbima, glas je razuma i znak je da razumiješ da su Srbi i onda tražili „kompromis“ za saživot.
Sve ovo je govorio Adil Zulfikarpašić, ali nije imao podršku. Po njegovom intervjuu u NIN-u, Sobo je nudio Aliji da bude prvi predsednik Jugoslavije (bez HR i SLO), Alija je to odbio.