Ефендијо, ти не угонета!

Пише: Вељко Рачић

Када сам шетајући са пријатељем једне љетње вечери срео реиса Исламске заједнице у Црној Гори г.Фејзића био је неибично одјевен, у жутим бермудам, са ханумом под руку.

Изненадих се право да кажем, јер негдје очекујем од таквих појединаца, народних људи и поглавара да у свакој прилици задрже извјестан ниво и бонтон у сваком смислу и прилици, но успут контам да сам га можда тако распојасаног случајно затекао од зграде до аутомобила и не замјерих му нешто посебно, све док га касније исте вечери не сретох опет како се преко трга шеће, са још једним естетским детаљом који ми је у први мах промакао – црно бијелим ципелама.

Одсјај жуткастих бермуда на бљештавој свјетлости мокрог тротоара одавао је готово надреалан призор као у неком паралелном универзуму, свијету флуоресцентних боја и нијанси, са обрисима и тоновима нечега виртуелног, да не кажем до нивоа трансцедентног или метафизичког.

Него, мој утисак ништа не мора да значи, а они који се баве естетиком и не само они наравно, кажу да је заправо човјек-стил и то тако треба схватити, ту се заустављам на ову тему.

Реис је ових дана приредио сам себи, али и институцији на чијем је челу једно јавно безразложно ,,изување и свлачење”, али и велико понижење сусревши се као са себи равним (а можда то и јесте) несрећним, духовним вођом црногорских комуниста Михаилом, алијас Мирашем у црној униформи, челником једне НВО.

Схватили смо, реис Фејзић се наљутио на већински православни живаљ у Црној Гори као и његову духовну институцију због инсистирања на враћању крста на подгоричку Сат кулу, па је онако непромишљено и провидно сковао брже боље план освете, који је наумио спровести у дјело.

По оној Његошевој: „Крст је ријеч једна сухопарна“ нашао се кадар да нађе истомишљеника и ван своје вјере, рачунајући да ће тако нешто доказати, а шта остало је непознато,барем у назнакама, у епистемолошкој равни.

„Више ваља дан клањања један, но крштења четири године“, помислио је.

А Мирашу, старој замки и пајсер-провалнику, љубитељу врућег Хамзиног бурека у вријеме поста добро дошло да медијски наступи (камера је њему насушни хљеб, без ње га се нико не би сјетио ) опали паљбу по онима што су бранили крст и потом врати се у ‘аљине, посао је обавио до Божића.

Колико је непромишљено поступио весели реис, ових дана најбоље свједоче и неки појединци који припадају његовој пастви, оптуживши га да се он и не мијеша нешто претјерано ни у свој посао, па је овај гест, овако на брзину склепан, имао искључиво политичку димензију и конотацију и да је ефекат који је остварио без икакве сумње – контрапродуктиван и аутодеструктиван.

То да се реис Фејзић не мијеша много у свој посао, тврди одавно и уважени хафиз (вјерски службеник који зна Куран напамет) Кујевић из Рожаја, а потврђује бивши муфтија Зукорлић из Н.Пазара.

У неку руку треба и честитати уваженом реису што је успио наћи појединца од гора до мора, који тврди да је православне вјере (али то ничим не доказује) да му смета крст, јер мора се признати да се такви вјерски деликвенти и индивидуалци тешко налазе и да се могу избројати на прстима једне руке, али очигледно да таквих шићарџија има.

Вазда их је и било, шачица.

И ко је на крају на добитку- нико, а ко је оштећен – сви, понајвише реис и његов народ. Стално потенцирати на суживоту и добрим комшијским и међувјерским односима, а радити супротно од тога знак је лицемјерства и озбиљне духовне кризе и раслабљености.

Част муслиманима и мој наклон њима, као и поштовање према њиховој вјери, али оне бермуде с почетка приче ,,шећер су у кафу,, народски речено, при штети коју је реис направио једним својим брзоплетим потезом.

Што јес’ јес’, криво стоји, а право збори. Ефендија, овако ти хвала! Лијепу ни ишчита предику: што тражили оно су и нашли!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: