Екипа из “Хилтона” није била ни налик филмским јунацима из “Казабланке” – нимало шармантна, а још мање симпатична

Пише: Дарко Прелевић

Ранко Рајовић, уважени љекар и истакнути члан Менсе је једноставно објаснио
зашто наши ђаци на ПИСА тестовима пролазе катастрофално.
Елаборирао је да постоје три начина учења: репродуктивно, визуелно и
асоцијативно. За репродуктивни начин учења су способне и неке животиње. Оно је нажалост, доминантно у нашем школском систему.
Узгред, асоцијативно учење је најнапредније јер развија код дјеце когнитивне способности, што, признаћемо, на овом простору није пожељно ни за одрасле особе, а камоли за дјецу.
Доктор Рајовић је само једном тврдњом доказао колико је бесмислено репродуктивно учење: од 10 најтраженијих занимања у садашњем времену, уназад 10 година, 8 њих није постојало.
Ипак, постоје занимања која се опиру протоку времена и свим технолошким и друштвеним промјенама. У било каквим околностима су неопходни: љекари, наставници, судије, инжењери, механичари, ветеринари, пекари, глумци, музичари, водоинсталатери, камионџије, фризери…
Постоје и сезонска занимања, углавном у туризму. Туристички радници чекају да
одраде зимску или љетњу сезону, па одмарају пола године.
И ратни профитери циклично добијају прилику да покажу своју креативност.
Добронамјерно им саветујем да почну лагано са припремама, биће за њих итекако
посла. За почетак им је довољан паметни телефон за back-up података. Нотес и
оловка су одавно превазиђени.
Гинтер Грас, њемачки писац нобеловац је у једном од својих последњих
интервјуа, 2014. године установио да је почео Трећи свјетски рат:
‘Налазимо се у Трећем свјетском рату чији почетак не можемо тачно да дефинишемо; будући историчари ће расправљати око тога кад је тачно почео.

То је процес који се развија тихо и постепено, који се протеже од једног до другог
бојишта која су далеко једно од другога, а ипак је код свих очигледма немоћ политике и снага привреде која је преузела приђат.

Раније никоме не би на памет пало да, на пример, конфликт са Русијом око Украјине има везе са оним што се дешава у Сирији. А повезани су због свеопште немоћи политике да се проблеми ријеше преговорима. Ако је ту нафта, онда се напада, ако нема нафте, онда не…
Ако сам се тада и усудио да доведем у питање овај став, бојим се да на данашњи
дан немам ниједан једини аргумент против.
С обзиром да се и на овим просторима производи више историје него што може
да се конзумира, можда би добра идеја била да се на нашим пословним школама
отвори смјер за “ратне профитере”.
Да је дочекао жив своје пензионерске дане, професор Емеритус би засигурно био Аркан..
Једном сам присуствовао његовом неформалном предавању на тему фудбала.
Година је била 1998., радио сам у Кола Коли, а за сваки пословни боравак у
Београду смјештај нам је уговором био обезбијеђен у хотелу Интерконтинентал.
Поменута епизода са Арканом у главној улози се одвијала у фоајеу хотела, гдје је пар година касније и убијен.
Сједио сам свега пар метара од стола за којим су били он са супругом Цецом и
тренер Обилића, Драган Окука. Треба ли поменути да је Аркан био власник дотичног фудбалског клуба, који је те године био и првак државе?
За столовима у ресторану били су фудбалери.
Аркан је потезом кажипрста позивао на брифинг, пред утакмицу која их је чекала, сваког од њих појединачно.
Добијали су од њега јасне инструкције како да играју, кога да пазе, како да се
крећу, на што да обрате пажњу. Цеца је, сасвим скромно, имала свега једну или двије вербалне интервенције. Тренер Драган Окука није проговорио ни једну
једину ријеч.
Неко је некад мудро закључио да мушкарцима у хаотичним временима треба
омогућити да гледају фудбал, иду у кладионице и пију пиво. Да ли баш само
мушкарцима, можда је то мало политички некоректно?!
На домаћој академији за ратно профитерство би постојао само један смјер – ситно
ратно профитерство.
Школовање за крупног ратног профитера би било организовано тамо гдје и
најбоље функционише у пракси, у бившим и садашњим империјама.
Обавезна филмска литература за наше “студенте” би био филм “Валкан Експрес”.
Радња овог филмског класика се дешава у Србији, на почетку Другог свјетског
рата. Група “шибицара’, ситних лопова под маскама, музиканата, се довија на све начине да преживи.
Помало кокетирају са окупатором, све вријеме су неодољиво шармантни, али
никад не прелазе црвену линију. На крају показују да су на правој, својој страни
историје.
Ово непретенциозно ремек-дјело су, заједно са незаборавном музиком, обиљежили великани наше глуме.
“Студенти” који би пожељели макар осмицу на испиту би требало да знају читаве
реплике из филма.
“ ‘Ало буђави, јеси и ти музичар” би била реплика за дипломски рад.
Напреднијим “студентима” би било препоручено да гледају и “Казабланку”.
Љубав и пријатељство су централне теме овог филма. Љубав, пријатељство,
смрт или Бог су централне теме свих великих дјела.
“Казабланка” је прича о једној жени, Илси Лунд (Ингрид Бергман), која је растрзана између два љубавника, као и између дужности и љубави у доба Другог свјетског
рата.
Љубавна прича се одиграва у мароканском граду под контролом Вишијевског
режима; у мјесту за бјегунце од нациста који желе да обезбиједи транзитна
документа за даље путовање до Лисабона, и на крају, до слободе у Сједињеним
Америчким Државама. Град и сам историјски контекст су Богом дани за
профитере, шверцере и пробисвијете свих калибара.
Кафе “Код Рика” је истурено одјељење, оаза замрзнутих ратних активности, у којој
припадници обје војске пију виски, препродају разне драгоцјености и преговарају.
На црном тржишту је најдрагоцјенија виза која омогућава напуштање Казабланке и одлазак у слободу.
Рик (Хемфри Богарт) је цинични власник кафеа, уједно и резигнирани пијанац који
гледа своја посла а коме је срце ипак на свом мјесту.
Главни јунак прави избор да се због метафизичке правде одрекне љубави и
могућности да и сам из Казабланке одлети на слободну територију.
Постоји ипак нешто што му нико не може одузети – Илса и он ће “увијек имати
Париз”, сјећање на кратак период среће у њиховим животима.
Лекцију да ништа није црно-бијело и да увијек постоји шанса да се спаси душа, “студенти” би добили и у последњим кадровима овог легендарног филма.
Рик и капетан Луи Рено (Клод Рејнс) шетају преко писте аеродрома, са којег се
спрема да одлети авион са Илсом и њеним мужем, док Богарт изговара реплику
бескрупулозном Вишијевском полицијском префекту који “игра како вјетар дува”.
“Луи, мислим да је ово почетак једног дивног пријатељства.”
Чак и капетан Рено, оличење коруптивности и издајничке Вишијевске владе која је
сарађивала са Њемцима, на крају добија прелазну оцјену из патриотизма.
На смјеру “ситних профитера” се истински ратни филмови никад не би ни
приказивали.
Њих би искључиво гледали будући “дипломирани крупни ратни профитери” на
катедрама по иностранству.
Кополина “Апокалипса данас”, Стоунов “Вод”, “Коза” Курција Малапартеа у режији генијалне Љиљане Кавани, “Иди и гледај” Елема Клинова, као и одређен број великих ратних спектакала би морали да буду обавезно штиво.
Наравно, не да би епифанијски дјеловали на “студенте”, већ да би покушали да
макар овлаш схвате, онако емотивно, ментално и географски удаљени од самих
ратних дешавања, каква је доминантно ратна и поратна психологија, и што је
најважније, што све ту може да се “уваља”.
Било би ту доста опција на смјеровима за субспецијализанте: “промет” војно техничких средстава, дроге, цигарета, алкохола, санитарног материјала или нечег
сасвим другог, све у складу са личним афинитетима и преференцијама.
Њихови предавачи и ментори би искуствено одабрали неколико њих посебно емотивно ушкопљених и циљно оријентисаних, спремних за најкомплексније задатке.
Кроз симулирање ситуације у настави, имали би задатак да истовремено
снабдијевају обје стране оружјем, а по потреби да подмећу и изазивају ратове.
Они посебни, најбољи би на крају школовања добијали дипломе, сертификате и
лиценце за “дотурање и шверц” нуклеарног оружја. У том пословном свијету не
постоји увијек интерес да ратови дуго трају, да се подмећу и лажитају разни
масакри и злочини, па да би се умјесто дуготрајног мрцварења, опсада, мучења,
логора, затвора и масовних гробница, прибјегавало и другом рјешењу, у складу са
политиком енергетске ефикасности.
Притиснеш дугме и опослиш оно за што разним технолошки недораслим “племенима” требају године ратовања. Све по жељи послодавца.
Прије извјесног времена сам послије дуге паузе закорачио у хотел “Хилтон” на
пословни састанак. С обзиром да сам био у друштву пушача, предложили су да
пођемо до сале у којој је дозвољено пушење.
Био сам запањен колико је атмосфера била слична у оној у кафеу “Код Рика”.
У сали је било пуно дима, за пар столова у истом друштву “власт” и опозиција у
крајње срдачној и опуштеној атмосфери, пар протува и криминалаца, адвоката и
тужилаца. Једино није било Сема да на клавиру одсвира “As time goes by”, док се
претходница политичких превараната договара о форми меморандума који ће
потписати који дан касније.
Ова екипа из “Хилтона” није била ни налик филмским јунацима из “Казабланке” –
нимало шармантна, а још мање симпатична.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: