(EKSKLUZIVNO) Reportaža iz Mariupolja: Sve za Viktorijom Motrjuk ostalo je u trideset kilometara dugom tunelu

Piše: Mihailo Medenica

Tunel. Sve za Viktorijom Motrjuk ostalo je u trideset kilometara dugom tunelu ispod Mariupolja…
U jednom, od koliko ko zna koliko tunela koji su vodili iz zloglasnog Zavoda „Iljič“ negde u…
– Slobodu! Gde drugo, sve drugo je značila sigurna smrt. Sve drugo je bilo bolno i dugo iščekivanje smrti, zbog čega…- sve za Viktorijom Motrjuk ostalo je, rekoh, u tunelu, i nije ostalo ništa, i najbolje je tako…

Pitaš me šta bih uradila da je sutra 24. februar 2022? Skinula bih uniformu, to je ono što sigurno znam da bih uradila, i sedela s decom u našem stanu na Južnom mariupoljskom bregu, pa šta nam Bog da..? U stvari, možda bih baš u uniformi otišla do ruskog vojnika, sela kraj njega, zagrlila ga i pitala: „Zašto, brate, šta će nam sve ovo“?– da, pitam, ali sutra nije taj dan te godine kada je kao ukrajinski vojnik, pripadnica 56 motorizovane brigade, zaposela položaje oko Zavoda „Iljič“, većeg brata zloglasnog „Azovstalja“, i čekala kao neprijatelje one čijim jezikom govori, one s kojima je odrasla, one iz onog grada iz kojeg je sedam godina ranije preselila u Mariupolj…

– Došla sam iz Donjecka, mojeg grada, grada kojeg neizmerno volim i voleću zauvek, iz grada koji sam silom neprilika morala da napustim. Ne, ne zbog toga što sam Ukrajinka, naprotiv… Ja sam Ukrajinka koja je oduvek bila proruski orijentisana, čitava moja porodica je takva, svi smo bili protitvnici Majdanske revolucije i prezirali šta je tad učinjeno… Pa, ja sam živela u Donjecku te sudbonosne 2014. godine, bila uz moj grad i moje ljude. Za mene nisu bili ni pobunjenici, niti otpadnici, naročito ne neprijatelji, ali…- to „ali“ je ono što je za Viktorijom ostalo u tunelu kojim je pobegla smrti, smrti u koju su bezumnici bili spremni da je gurnu.
Nju, njena dva sina koji su se sa hiljadama civila sklonila u „Iljič“, i Hektora, psa kojeg, evo zajedno šetamo u prokleto hladnoj mariupoljskoj noći, negde na eho od „Azovstalja“ i silnih aveti kojima pokušava da utekne ruševinama i ulicom bez svetla.
– Najpre sam po dolasku u Mariupolj radila kao frizerka godinu dana, a onda sam odlučila da se prijavim u vojsku, oduvek sam to želela, a u tom trenutku sam to i smatrala svojom dužnošću prema domovini. Uniforma ukrajinske vojske za mene je bila ponos i lice moje države, ali nisam želela da na tom ponosu i licu bude ruske krvi! Sve sam želela ali to ne, zaista nisam, i nema kapi krvi na njoj, i ne moraš mi verovati, ne pravdam ti se, nemam razloga baš kao što nisam imala ni razloga da pristanem na ovaj razgovor, ali šta i zašto da krijem. Bila sam vojnik, nikada više ne bih obukla uniformu, majka je prekinula svaki kontakt sa mnom zbog nje, silna familija i prijatelji, i sve što želim je da sve ovo prestane, sve što želim je…- zastane, u gutljaju piva pokuša da udavi suze… Kao da sve u njoj zastane, zamre pa na mah oživi…polako ispijamo pivo, pivo daleko brže ispija nas…

– Da, tog jutra 24. februara došao je oficir „Azova“ i naredio gde da se moja brigada rasporedi po položajima. „Azov“ je komandovao svima, od policije do vojske, njihova komanda je bila amin i tu nije bilo pogovora! Znam da su tokom borbi koristili prostorije pune dece kao svoje položaje, bila su im živi štit, a zatim bi se povlačili odatle ostavljajući tu sirotu decu kao mete, no dosta o njima, nisam bila deo te priče već vojnik regularne vojske, verovala sam…- sve u šta je Viktorija verovala nestalo je kao pena s ovog poganog piva.

Poverovala je propagandi, besomučno lažnoj i prokletoj propagandi Kijeva, mada je imala isuviše godina za to, godina života u Donjecku s Rusima, no nije moje ni da sudim, niti da praštam… Ćutim, slušam, zapisujem, otpijam, kunem prokleto hladnu mairupoljsku noć!
Za mene doveka ruskog Mariupolja, na toliko imam prava.
U tom Mariupolju Viktorija Motrjuk danas živi slobodno, pa ako to nije dovoljno protiv sve kijevske propagadne i laži, šta jeste..?
No, vratimo se koji mesec unazad, u minulu zimu i pogano hladne dane…

– Neko vreme smo držali položaje oko „Iljiča“ i u njemu, a kako su borbe bivale sve žešće povukli smo se u krug fabrike, čitava moja jedinica, policija, mornarička pešadija i stotine, hiljade civila…- sa Viktorijom su pošla i njena deca, zapravo dva sina, o sudbini ćerke koja je s bakom ostala u stanu nije znala ništa.
– Situacija je iz dana u dan bivala sve strašnija: Rusi su napredovali, svaki otpor je bio uzaludan i glup, ginulo se zbog čega, zbog koga, ali… Ruska vojska i snage Donjecke narodne republike su nas pozivali da se predamo, garantovali bezbednost, garantovali život, no naša komanda je bila drugačija… Zapravo, naš komandir je bio najobičnije smeće koje nije marilo ni za civile, niti za nas, niti ga je interesovalo što su deca sa nama, čuvao je svoju glavu i nudio naše na tacni…- mesec i po dana je trajala agonija Viktorije Motrjuk.
Ne Viktorije Motrjuk vojnika, već Viktorije majke koja je za svakim metkom i granatoom koja bi pogodila „Iljič“ trčala sa svojeg pložaja do bunkera u kojem su bili civili, njena deca…
– Najveći strah sam imala da granata ne pogodi bunker i da ne ostanu živi zatrpani. Trčala sam preko brisanog prostora kao bez duše samo da stignem do dece, da ih vidim, da me vide, a zatim se vraćala na položaj nedaleko odatle, i tako dan za danom, sat za satom, minutom za minutom, sve dok…- sve dok ljudi nisu počeli da pucaju po šavovima, dok vojnici nisu počeli da izvršavaju samoubistva želeći da prekrate agoniju, sve dok sledovanje od parčeta hleba i jedne bombone, što je delila na tri dela, nije postalo previše, barem što se tiče onih koji su bili spremni da njenu glavu i glave njene dece ne ponude za svoju.

Rusi su nuduli život,  komanda im je velikodušnije nudila smrt…
– Ljudi su postali očajni, ali to je očaj koji se ne može opisati, očaj koji se ni sa čim ne da izmeriti ili uporediti. Očaj kad se čovek shvati da nema za šta da se bori, da nema šta da brani, da nema ni jednog razloga da ratuje, ali najgore je kad više ne može da nađe razloga da živi, a ja sam morala zbog svoje dece, zbog sve dece koja su bila u „Iljiču“…- i to nas vraća na tunel kroz koji je Viktorija uspela da pobegne, ili je zapravo zauvek ostala u njemu..?
– Okupili smo se jednoga dana i odlučili da je dosta svega, pokušaćemo tunelom da se probijemo pa šta bude. Ne svi, neki nisu želeli po cenu života da napuste „Iljič“, neki su želeli borbom da se probiju, a ja sam samo želela da uhvatim decu za ruku i da odemo nekud gde ništa od ovoga više neće postojati…- i pokušali su, najpre 13. aprila, dana kada su svi oni što su suludo jurnuli oružjem ostali na poljima iza brezove šume: mornarička pešadija najpre i najviše.
– Posle tog pokušaja vratili smo se u bunkre. Pola dana hoda do izlaza, pola dana nazad. Tunel jedva širok da prođe čovek, pun vode, pacova, tavanica se urušavala, kiša je jurila niz nju, sekla nas je i parala armatura što je virila iz zidova, činilo se da nigde nema kraja i činilo se da je svemu kraj…

Sledećeg puta, koji dan kasnije, poskidali su uniforme, presvukli se u civile i pošli ponovo.
– Deci sam samo rekla da trče preko čistine koja vodi do ulaza u tunel i da se ne okreću, da trče koliko mogu i ne mogu, samo da se ne okreću i ne zastaju. Nisu me poslušali, zastajali su i vrištali: „Mama, požuri, ne idemo bez tebe!“ Rusi nisu pucali u civile, ni u koga ko nije podigao pušku ka njima…- ponovo isti mrak, isti koraci od pola dana i čitavog života, iste rane od juče ili koji dan ranije, isti plač dece, isti starci koji su padali po tunelu, ista agonija koja se morala završiti…
Rusi su nudili život- komanda izdašno sigurnu smrt!
– Razdanilo se već kad smo negde daleko od „Iljiča“, skoro kod ulaza u Mariupolj iz pravca Donjecka izašli kroz jedini otvoreni prolaz nedaleko od ruskih vojnika. Bili su u šoku, nas trideset izlazi jedno za drugim i stajemo ko utvare. Bili smo prva grupa koja se predala. Vojnik je komandovao da jedan priđe i govori u ime svih. Odvezli su nas nedaleko od Marupolja, u selo Sartanu, u slobodu, u nešto što se najbliže može nazvati slobodom i tad sam jednostavno prepukla, prišla oficiru i rekla da sam bila vojnik. Čemu više laž, previše ih je bilo, šta sam dalje imala od nje..?- ništa, naravno, do sedam meseci istrage po zatvorima ruske armije, njih četiri, i preteške tišine o deci…

– To me je ubijalo što ništa nisam znala o sinovima i ćerki! Nije mi teško palo robijanje, robija je ta tišina u kojoj sam živela ne znajući ništa o njima…- Rusi su nudili život, i nisu slagali, starijeg sina je bivši suprug pronašao i odveo sbom u Moskvu, mlađeg je prihvatila neka žena, a ćerka je sa bakom uspela da se domogne Grčke.
– Kada su prošle sve provere, kada je utvrđeno da nisam počinila nikakav zločin, da nisam opalila ni metka već bila intendatn, bolničarka, sve što je nevoljnicima trebalo puštena sam na slobodu…- i tada Viktorija Motrjuk kao da je zatvorila neki začarani krug u kojem je jurila sebe samu- zatražila je da se vrati u svoj grad, onaj u kojem je uvek bilo mesta za nju- Donjeck!
– Nisam imala kome do drugarici iz detinjstva. Dočekala me je raširenih ruku i suzama, druge darove nismo imali jedna za drugu… Mesec dana sam provela kod nje, ponovo šetala gradom svog detinjstva, ponovo srela neke divne ljude koji mi rečju ni na čemu nisu zamerili, ljude za koje nisam želela da verujem da ih moji Ukrajinci granatraju već sam se lagala da to čine neki ludi plaćenici, no…- nakon mesec dana svojeg Donjecka, koji ju je krvav i izranjavan voleo jednako kao onih dana pre nego što je sve otišlo silnim tunelima laži, vratila se i svom Mariupolju, mlađem sinu i -Hektoru, ovom brdu od psa.
– Prošla su tek dva meseca, sve je ovo za mene novo, mnogo toga je sa onom Viktorijom ostalo u tunelu, i neka je.
Bol. Sve što osećam je bol. Zbog svega bol. Zbog svih bol. Bol jer je sve moglo i moralo biti drugačije…,prokleto, prokleto hladna mariupoljska noć. Vetar s mora, vražiji, kažu…
Dovršavamo pivo i cigarete, oni su odavno dovršili nas…
Nije moje ni da sudim, niti da opraštam.
Imala je Viktorija Motrjuk prava na ovu priču, toliko o tome.
Zbog sebe, zbog svih onih koji još mogu da pronađu svoje tunele…