Eksplozija u Smederevu 5. juna 1941. godine – 80 godina posle

Uvodna razmatranja

Istorijska nauka dopušta mogućnost istoriografske inovacije samo onda kada pred sobom ima nove i do tada njoj nepoznate istorijske izvore. Ali, ona u tom slučaju samo unapređuje nivo naučnog znanja. Postavlja granice znanja za buduće generacije istoričara i ne obračunava se s istorijskim činjenicama, odnosno događajima i akterima u tim događajima. Pokušava da racionalno shvati epohu, da se što više približi jasnoći nekadašnje stvarnosti ljudi.[1]

[1] Đorđe Stanković, „Politička represija i rehabilitacija (naučni esej), Tokovi istorije, 1-2/2009, str. 221.

Eksplozija u Smederevskoj tvrđavi 5. juna 1941. u velikoj meri je priča o Smederevu u Drugom svetskom ratu, ali i posledicama rata i njenim odjecima decenijama nakon završetka rata. Drugi svetski rat ispunjen je nizom traumatičnih iskustava. Ipak, jedan od događaja kratkog trajanja, ali izuzetno snažnog odjeka, obeležio je jednu generaciju ne samo Smederevaca ili ljudi iz smederevskog kraja, već i brojne pridošlice koje su se tog dana iz različitih razloga sabrali u Smederevu.

Eksplozija nagomilane municije i drugih eksplozivnih sredstava u Smederevskoj tvrđavi 5. juna 1941. bila je sigurno najveća tragedija koja je pogodila srpski narod od Aprilskog rata i uspostavljanja nemačke okupacione uprave u centralnom delu Srbije. Veliki broj poginulih, čiji tačan broj verovatno nikada nećemo doznati, opterećuje i danas. Dodajmo tome i izuzetno veliki broj teško i lakše ranjenih, psihološki traumatizovanih za čitav život, te potpunu devastaciju urbanog jezgra varoši, a samim tim i dotadašnjeg svakodnevnog životnog okruženja Smederevaca ili onih, koji su se tu pod teškim teretom ratnih prilika, u Smederevu zatekli. Razumećemo da je sve to zajedno više nego dovoljno da ovu katastrofu nazovemo najvećom tragedijom u viševekovnoj povesti Smedereva, ali i jednom od najvećih tragedija tokom čitavog trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije.

Ovaj nesrećan događaj imenovan je na različite načine, u zavisnosti od etničke ili religiozne pripadnosti, zanimanja ili položaja onoga koji ju je imenovao. Nemci su je nazivali: „Katastrofalna eksplozija u skladištu ratnog plena u Smederevu“; „Explosion in der Beutesammelstelle Smederevo“ (Eksplozija na mestu sakupljanja plena u Smederevu); „Explosion in Smederevo grossen Ausmaßes“ (Eksplozija velikih razmera u Smederevu). Srpski propagandisti iz vremena okupacije su je prikazivali i kao „Razbesneli element“ (koji uništava živote nevinih i nemoćnih i nanosi veliku materijalnu štetu). Posleratni novinari pisali su o „Smederevskoj eksploziji 1941. godine“, a publicisti su joj dali originalan naziv – „Srpska Hirošima“.

Hronika najavljivane tragedije

Jednoga dana leteće po zraku: glave, ruke, noge i utrobe naših žena i naše dece, a iz zidina starodrevnog smederevskog grada pojaviće se prokletstvo Proklete Jerine, a to će prokletstvo pasti na Vašu i moju glavu, i najveće i najoštrije kazne neće biti dovoljne za nas, za ovu zločinačku indolenciju koju smo mi pokazali prema poverenom narodu.[1]

[1] Iz pisma Živojina Ružića, velikog župana Podunavske oblasti ministru vojnom Kraljevine SHS upućenog 1923. Citirano prema: Anon., „Povodom eksplozije u smederevskom gradu“, Vreme (Beograd), God. VII, broj 2152, 16. decembar 1927, str. 3.

Četvrtak 5. jun 1941. bio je po mnogo čemu neobičan dan u odnosu na dane koji su mu prethodili. Rat i okupacija uslovili su potpuno nove okolnosti u kojima je Smederevo kao provizorno sedište Dunavske banovine privuklo veći broj ljudi. Narodna banka je oglasila da se jugoslovenski novac mora menjati za novac Srpske narodne banke, a blagajna Banske uprave u Smederevu isplaćivala je zaostale tromesečne plate. Učenici Smederevske gimnazije bili su pozvani da donesu dokumenta kako bi mogla da im se izdaju svedočanstva o svršenoj školskoj godini. Pored toga, četvrtkom je u Smederevu bio pijačni dan koji je uvek privlačio veliki broj ljudi. Nemački dokumenti navodili su da je u Smederevu uoči eksplozije bilo 13.000 ili 14.000 stanovnika.

Pa, ipak, najvažniji razlog za veliki broj poginulih u eksploziji 5. juna 1941. bi trebalo tražiti u činjenici da je voz br. 4714, koji je saobraćao iz Smedereva za Malu Krsnu i Požarevac, trebalo po redu vožnje da krene u 14 časova i 12 minuta. Zbog prevelikog broja ljudi koji su preplavili ne samo putničke, već i prateće teretne vagone i stajališta, došlo je do kraćeg zastoja, pa u trenutku eksplozije u 14.14 časova voz nije stigao da izađe sa Železničke stanice Smederevo.

Nemački dokumenti opisali su eksploziju na sledeći način: „Prva eksplozija dogodila se na glavnoj kapiji. Čuo se prasak sličan pucnju, a zatim četiri metra visok i gust trag dima. Ubrzo nakon toga, na istom mestu dogodila se druga eksplozija, koja je zvučala otprilike poput ručne bombe. Kratko vreme kasnije dogodila se treća i najmoćnija eksplozija. Sadržaj celog skladišta je eksplodirao“.

Bila je to serija eksplozija koje su bacale u vazduh svu munciju, upaljenu i neupaljenu, naoružanje, velike količine kamena sa Smederevske tvrđave, delove građevina i voza, drveće i drugo. Leteli su i ljudi. Mnogo je preživelih koji su kasnije svedočili kako je silina eksplozije prosto strgla svu odeću sa njih, pa su tako potpuno nagi ili u dronjcima tražili zaklon i pomoć. Upaljeni eksplozivi, šedit i ekrazit, podstakli su nešto poput nezamislivo brzog orkana velike snage. Taj orkan je u samo nekoliko sekundi razneo polovinu grada. Eksplozija i potres zemlje osetili su se i čuli na 50km daljine oko Smedereva, a zgrade su bile oštećene i na 10km daljine. Smederevo je bilo scena nezamislivih razaranja. Eksplozija je rušila sve pred sobom uz užasnu pucnjavu, tresak, lomnjavu, zvižduk, fijukanje, a gust mrak od sagorelog eksploziva, baruta, municije, pepela, praha, maltera i prašine ostavio je snažan utisak na prestrašeno stanovništvo.

Čim je obavešten o eksploziji, nemački komandujući general u Srbiji, general Fon Šreder, odleteo je avionom na mesto nesreće. Po povratku u Beograd oko 19 časova naređuje sveobuhvatan odgovor slanjem nemačke vojske i odreda srpskih žandara, hrane, sanitetskog osoblja i opreme Crvenog krsta. Nemački oficiri i vojnici, uz na brzinu prikupljene odbegle srpske ratne zarobljenike i civilno stanovništvo, učestvovali su u spasavanju preživelih i vađenju tela poginulih. Ranjeni nemački vojnici transportovani su u vojnu bolnicu u Beogradu. Srpski ranjeni civili donošeni su u Banovinsku bolnicu u Smederevu, ali i u improvizovana prihvatilišta u krugu fabrike SARTID i kod škole na Carini, dok su teži ranjenici prevoženi sanitetskim vozom u Požarevac, vozilima u Beograd ili sanitetskim brodom u Kovin.

U danima koji su usledili, Nemci su civilima koje su angažovali na raščišćavanju ruševina priključili veću grupa beogradskih Jevreja. Tela poginulih su zbog straha od epidemije sahranjivana na brzinu u masovnim grobnicama na Starom groblju, a stanovništvo okolnih sela je jedan broj poginulih odnosilo u svoja sela radi sahrane.

Uzroci

O smederevskoj nesreći nije objavljen nikakav komunike, ali je sâm svet došao do saznanja o njenim razmerama. Što se tiče povoda koji su je prouzrokovali, njih svakako nećemo saznati nikad.[1]

[1] Iz dnevnika Milana Jovanovića Stojimirovića, zabeleženo 6. juna 1941: Aleksandra Vraneš i Bojan Đorđević (priređivači), Okupacijski dnevnik Milana Jovanovića Stoimirovića (jun-decembar 1941), Novi Sad 2019, str. 28.

Prašina, šut i malter se još nisu ni slegli po ulicama i zgradama Smedereva, a uzrokom eksplozije počele su da se bave kako različite nemačke službe, tako i građanstvo Smedereva. Razumljivo je što su ljudi želeli da znaju šta je izazvalo tragediju tako velikih razmera. Od tada prošlo je osamdeset godina, a mi ni danas nemamo pouzdan odgovor na pitanje šta ili ko je izazvao ovu eksploziju. Ipak, zahvaljujući nedavno otkrivenim nemačkim izvorima, možemo da ponudimo nove interpretacije ranijih teorija, ali i zasigurno odbacimo neka stara nagađanja utemeljena na urbanim legendama i naknadnim mistifikacijama. Jer, decenijama unazad neke od teorija o uzroku bile su više iz domena žurnalističkog senzacionalizma, potpuno neutemeljene u zdravorazumskom promišljanju, a kamoli u istorijskim izvorima.

U izveštaju nemačkog Vojnoupravnog komandanta u Srbiji od 10. juna 1941. napominje se kako „uzrok eksploziji do sada još nije utvrđen. Za sada nema znakova sabotaže; nemarnost nije isključena“. U prilog odbacivanju teorije o sabotaži, kao mogućem uzroku eksplozije, ide i izveštaj vojno-obaveštajnog oficira koji je naslovljen sa „Beleška sa sastanka za predaju naredbi Višoj komandi LXV“ od 15. juna 1941: „Trenutno nema posebnih slučajeva špijunaže i sabotaže. Eksplozija u Semendriji (Smederevu) je bezbednosno zatvorena, ne sumnja se na sabotažu“. Istog dana iz nemačke Komande 2. armije upućen je Vrhovnoj komandi Vermahta i Vrhovnoj komandi nemačke kopnene vojske iscrpan izveštaj u kojem se detaljno elaboriraju i mogući uzroci. Sumirajući ovaj kompleksan izveštaj, Šef generalštaba 2. armije zabeležio je: „Ukratko, može se reći da, na osnovu dosadašnjih detaljnih istraga i brojnih protokolarnih ispitivanja, nije bilo naznaka da je do eksplozije došlo zbog sabotaže. Što se tiče mogućih uzroka eksplozije van sabotaže, Štab Komande 2. armije je pretpostavio da je uzrok eksplozije samozapaljenje sunčevim zracima“.

Beogradske opštinske novine 7. juna 1941. oglasile su se vešću o smederevskoj tragediji, u kojoj se nedvosmisleno tvrdi da je do eksplozije došlo „… usled samozapaljivanja izazvanog velikom vrućinom“.

Pored samozapaljivanja ili nemara nemačkih čuvara skladišta, posle Drugog svetskog rata, pojavljuju se i druge teorije o uzrocima eksplozije u Smederevu: sabotaža lokalnih komunističkih grupa, kao i ona, veoma popularna u publicistici i žurnalistici, o učešću Mustafe Golubića, šefa mreže Obaveštajne uprave Crvene armije u Jugoslaviji uoči izbijanja rata, u izazivanju eksplozije u Smederevu.

Uzimajući u obzir sve do sada rečeno o mogućim uzrocima eksplozije 5. juna 1941. u Smederevu, mišljenja smo da je eksplozija najverovatnije rezultat nesrećnih okolnosti koje su dovele do samozapaljivanja eksploziva i municije. Potvrdu za ovo tražili smo i pronašli u brojnim nemačkim dokumentima pisanim od strane najrazličitijih vojnih instanci, od onih nižih, pa sve do najviših. Iako se u nemačkim dokumentima ostavlja mala mogućnost za druge uzroke eksplozije i traži dalja istraga, samozapaljivanje ili slučajno zapaljivanje kao rezultat nemara nemačkih vojnika najverovatniji je, ali ne i jedini mogući uzrok eksplozije. Kontradiktorna ratna saopštenja najviših predstavnika Komunističke partije Jugoslavije, kao i nedorečenost posleratne literature i publicistike po pitanju hronologije događaja u kojima se kao učesnici pojavljuju predstavnici sovjetskih tajnih službi u Jugoslaviji ili lokalne organizacije KPJ u Smederevu ostavljaju nam, iako malo, dovoljno razloga za sumnju da je eksplozija možda bila i diverzija. Ostale teorije, naročito one o učešću britanske tajne službe ili britanske avijacije, odbacujemo kao nerealne ili nemoguće.

Posledice

…jer, za istoriju su potrebne samo trezvene činjenice. U onoj strahoti malo je ljudi moglo da sačuva svoju hladnokrvnost, naročito oni koji su bili tik uz grotlo eksplozije, a da danas od toga ne stvaraju legende.[1]

[1] Iz kazivanja Tanasija Ognjanovića, koji je 5. juna 1941. bio dežurni saobraćajni činovnik na Železničkoj stanici Smederevo: G. Milutinović, feljton „Smederevska eksplozija 1941. godine“ – br. 8 – „Let sa stepenika vagona“, Večernje novosti (Beograd), 3. oktobar 1960, str. 10.

Prve novinske vesti o eksploziji u Smederevu 5. juna 1941, naročito one nemačke provenijencije, u dobroj meri doprinele su mistifkacijama u vezi s procenom broja stradalih. Međutim, već nedelju dana nakon eksplozije u nemačkoj štampi daju se opreznije informacije o „nekoliko stotina mrtvih u Smederevu“. Razloge tome trebalo bi tražiti u činjenici da su do tada već bile izvesnije činjenice do kojih su došli nemački vojni istražitelji.

U prvom izveštaju komandujućeg generala i komandanta Srbije od 10. juna 1941. piše da su do tog momenta gubici nemačkog Vermahta bili sledeći: „mrtvih šest, nestalih devet, povređenih 110, od kojih oko 30 teško“. Što se tiče „civilnih lica“, ovaj izveštaj donosi sledeće podatke: „mrtvih oko 500 (do sada sahranjeno 346), povređenih najmanje 1100“. Osim ovog dokumenta, veoma je značajan izveštaj nemačke Komande 2. armije, koji je 15. juna 1941. poslat nemačkoj Vrhovnoj komandi kopnene vojske. Prema ovom izveštaju, „u eksploziji je poginulo 8 vojnika Vermahta. Pet pripadnika Vermahta i tri člana Železnica Rajha vode se kao nestali. Ranjena su 124 pripadnika Vermahta, od kojih 30 teže. Među civilnim stanovništvom očekuje se oko 500 smrtnih slučajeva, od kojih je 350 do sada sahranjeno. Broj ranjenih procenjuje se na 1100“.

Sagledavajući sve pomenute nemačke izveštaje, čak i ako uzmemo u obzir otežavajuće okolnosti u kojima je vođena evidencija i vršeno sahranjivanje postradalih, moramo da se zapitamo kako se stiglo do broja od 2500, pa čak i do 4500–5000 stradalih? Autori posleratnih istoriografskih studija ili publicistike bez ikakvog kritičkog preispitivanja preuzimali su procene broja stradalih iz rukopisa Aranđela Stefanovića, koji je nakon rata na osnovu kazivanja Smederevaca sačinio rukopis o eksploziji u Smederevu 5. juna 1941.

Razloga za sumnjičavost u pogledu broja poginulih ima dosta, ali su procene o broju poginulih uglavnom išle ka gornjim, a neretko i preteranim brojevima. Tek s knjigama smederevskih istraživača, dr Radomira Miloševića i Nebojše Jovanovića, u razmatranje se uzimaju dosta manji, ali svakako realniji brojevi poginulih.

Uzimajući u obzir sve do sada dostupne izvore i literaturu, preuzećemo na sebe nezahvalan zadatak procene broja stradalih u eksploziji u Smederevu 5. juna 1941, jer konačni indeks stradalih popisanih imenom i prezimenom sigurno nikada nećemo dostići. Odbacujemo do sada čvrsto ukorenjene preterane procene i priklanjamo se opreznijim procenama broja poginulih koje bi trebalo tražiti u rasponu od najmanje oko 600 do najviše oko 1500 poginulih srpskih civila, s tim da je najverovatnije broj poginulih ne veći od 1200 ljudi. Broj lakše i teže povređenih iznosio je nekoliko hiljada. Broj stradalih nemačkih vojnika mnogo je izvesniji – od 12 do 16 poginulih vojnika i službenika, te bar 110 lakše i teže povređenih.

Što se tiče materijalnih posledica, prema nemačkim izvorima, 70% svih kuća „više-manje je uništeno“. Komisija za utvrđivanje štete od eksplozije u Smederevu na dan 27. jula 1941. načinila je belešku o razaranjima. Prema tom izveštaju, posledice eksplozije po pitanju privatnih i javnih zgrada i kuća bile su sledeće a.) srušenih: jednospratnih 8, modernih prizemnih 18, običnih prizemnih 72, straćara 72 – ukupno 149; b.) teško oštećenih: jednospratnih 35, modernih prizemnih 27, običnih prizemnih 147, straćara 89 – ukupno 298; v.) srednje oštećenih: jednospratnih 35, modernih prizemnih 58, običnih prizemnih 578, straćara 207 – ukupno 934; g.) lako oštećenih: jednospratnih 72, modernih prizemnih 38, običnih prizemnih 668, straćara 311 – ukupno 1089; d.) neoštećenih: jednospratnih 1, modernih prizemnih 1, običnih prizemnih 17, straćara 6 – ukupno 25.

Kada govorimo o razaranju gradske infrastrukture, moramo da napomenemo da su sve važnije gradske ulice bile u potpunosti prekrivene ciglom, kamenom i šutom. Parkovi su bili uništeni, a gradsko zelenilo uglavnom istrgnuto i razbacano. Apokaliptične scene razaranja bile su naročito strašne u delu smederevskog Kalemegdana oko Železničke stanice, unutar i oko Smederevske tvrđave, kao i u širem središtu varoši.

Obnova Smedereva

Izvanrednom komesaru za obnovu Smedereva, kao pretstavniku Saveta komesara, sve vlasti i organi dužni su staviti se na raspoloženje i ispunjavati njegova naređenja izdata u delokrugu njegove nadležnosti. Izuzetno od postojećih zakonskih propisa, opština grada Smedereva dolazi pod vlast Izvanrednog komesara.[1]

[1] Anon., „Uredba o izvanrednim ovlašćenjima za obnovu Smedereva“, Obnova (Beograd), God. I, Br. 6, 11. jul 1941, str. 3.

Usled velikog priliva izbeglica iz NDH u Srbiju i katastrofalne situacije u Smederevu, 18. juna 1941. osnovan je Centralni odbor za zbrinjavanje Srba izbeglica i obnovu Smedereva. Pre toga, 14. juna 1941. Savet komesara Srbije imenovao je Dimitrija Ljotića, predratnog političara i vođu Jugoslovenskog Narodnog Pokreta ZBOR iz Smedereva, za Izvanrednog komesara za obnovu Smedereva. Ljotić je bio neposredno angažovan u poslovima obnove Smedereva naročito u prvim danima nakon eksplozije, dok se kasnije u velikoj meri oslanjao na svog sekretara Vladana Vujovića i bliskog saradnika Andriju Ljolju.

Organizacija svakodnevnog života u Smederevu i obnova razorenog grada bili su u tom trenutku veoma nezahvalni poslovi, naročito ako se uzmu u obzir sve okolnosti u kojima je trebalo sprovoditi pružanje pomoći unesrećenom gradu. Pa, ipak, Ljotić je svakako koristio ovu poziciju i za realizaciju svojih političkih ciljeva. Radeći iza kulisa, Dimitrije Ljotić je isposlovao da njegov pokret ZBOR do 9. maja 1941. bude legalizovan. Ovo se dogodilo u trenutku kada su sve ostale političke organizacije bile zabranjene. Dobrovoljci koji su radili na obnovi Smedereva bili su zametak zboraške Srpske dobrovoljačke komande. U ideologizovanom prikazivanju obnove grada nosioci su mogli biti samo probrani omladinci, budući pripadnici dobrovoljačkih odreda i, naravno, Nemci. U ovom idealizovanom taboru vrednih, hrabrih i bogobojažljivih nije bilo mesta za ostale, pre svega političke protivnike, a naročito ne za Jevreje koji su dovedeni iz Beograda da rade na raščišćavanju ruševina u Smederevu. Trebalo je da oni, ali i drugi, ideološki nepodobni, budu prepušteni zaboravu.

Jevreji koji su radili u Smederevu na saniranju štete nakon eksplozije nisu dočekali da budu plaćeni za svoj rad, jer su do kraja godine bili „preseljeni“, što je bio nacistički podmukli eufemizam za likvidaciju streljanjem ili, u drugoj fazi istrebljenja, gušenjem gasom u posebnim vozilima, tzv. dušegupkama. Dosta kasnije, kada je pitanje plaćanja Jevreja bilo bespredmetno, što je Ljotić najverovatnije i znao, ipak je naložio službenicima da procene doprinos rada jevrejske „Radne zajednice“. Oni su 5. decembra 1941. izvršili rekapitulaciju, prema kojoj su Jevreji radili tokom 21 radnog dana, iako je prema proračunu samih Jevreja to bilo 26 dana. Prosečno je dnevno u Smederevu u junu i julu 1941. radilo 450 Jevreja.

U danima nakon eksplozije usledila je opšta društvena mobilizacija u smislu sakupljanja pomoći kako Srbima izbeglicama, tako i za obnovu Smedereva. Velika akcija s ciljem prikupljanja novca i druge pomoći otpočela je 25. juna i predviđeno je da traje do 29. juna 1941. Novom uredbom Saveta komesara od 11. jula 1941. osnovan je Fond za obnovu Smedereva u koji je trebalo da se slivaju sredstva od države, Dunavske banovine i Smederevske opštine. Savet komesara namenio je 13.000.000 dinara za obnovu Smedereva, dok je Centralni odbor za zbrinjavanje Srba izbeglica i obnovu Smedereva sakupio dodatna 2.000.000 dinara.

Obnova Smedereva bila je za Ljotića simbol ponovne izgradnje Srbije. Kako bi postigao ovu obnovu, Ljotić je krenuo u potpunu istovremenu arhitektonsku, moralnu i društvenu rekonstrukciju Smedereva, zamišljenu prema idealizovanoj viziji zasnovanoj na njegovoj ideologiji. Arhitektonska obnova izvedena je u tradicionalnom srpskom stilu, čime je Ljotić želeo da simbolizuje povratak tradiciji i običajima.

Iako je obnova bila opterećena neredovnim prilivom novca, povremenim nedostatkom kvalitetne radne snage, teškoćama oko nabavke građevinskog i drugog materijala, prilivom izbeglica u Smederevo, kao i ratnim okolnostima uopšte, radilo se po projektima i planski. Podignut je veliki broj novih javnih zgrada, kao i privatnih zgrada i kuća, od kojih se neke i danas ističu u užem gradskom jezgru. Građanstvo Smedereva dobijalo je zajmove za obnovu svojih kuća. Osim zgrada i drugih objekata, radilo se i na izgradnji novog jezavskog nasipa. Opravljen je drveni most na Jezavi, a izvršena je i regulacija Petrijevskog potoka.

Obnova Smedereva bila je u velikoj meri uspešna, ali je svakako bila bremenita iskorišćavanjem jevrejske radne snage, kao i ideološkom i političkom upotrebom omladine koja je radila na obnovi grada. Ovi mahom mladi ljudi biće kasnije regrutovani u dobrovoljačke odrede i korišćeni za političke ciljeve kolaboracionističke vlade u okupiranoj Srbiji.

Od „Zavetnog dana“ do „Dana nezaborava“ – memorijalizacija eksplozije 5. juna 1941. godine u Smederevu

Od početka gradnje Tvrđave do 1941. vreme je išlo napred. Od smederevske Hirošime, unazad. Zaborav dobija na snazi. Odajmo poštu i ovog petog juna. Na groblju i kod spomenika. Opraćemo ga od grafita. Pokupiti stare vence. Zasaditi mlado cveće. Sve više prečeg posla, a manje prisutnih. Automobili dižu prašinu. Tricikli sa crnpurastom dečicom. Graja nezainteresovanih. Pisak lokomotive u četrnaest i četrnaest. Pognute glave. Ćutnju nadleteše uplašene bregunice. Ni pametne, ni lepe. Crne.[1]

[1] Tomislav Stevanović, „Zavetni dan“, Kad se uželiš Smedereva, Beograd 2016, str. 172.

Tokom rata obeležavanje petojunske tragedije održavano je pod nazivom „Zavetni dan“, što je u potpunosti bilo u saglasju sa Ljotićevom „Zavetnom mišlju obnove“ grada. Prva godišnjica tragedije inaugurisala je tačno propisane ceremonijale, koji su, uz neka minimalna odstupanja, poštovani tokom okupacije. Naredne, 1943. godine, sećanje na petojunsku katastrofu dobilo je i formalno svoj naziv „Zavetni dan Đurđevog grada“.

U prvim godinama nakon rata o petojunskoj eksploziji u Smederevu govorilo se biranim rečima ili se šaputalo, a u novoj Jugoslaviji nije bilo mnogo novinskih tekstova posvećenih ovoj temi. Razloge ovome svakako možemo tražiti u ulozi Dimitrija Ljotića i njegovih sledbenika za vreme Drugog svetskog rata. Posle oslobođenja omraza prema njima bila je snažna, dok je jedino moguća ideologizovana slika o Drugom svetskom ratu nametnuta čvrstom stegom jednopartijskog sistema, pa su u potpunosti odbacivane čak i pozitivne tekovine obnove grada u periodu od 1941. do 1944. Jer, Smederevo je bilo opterećeno ulogom Ljotića i njegovom idejom o Smederevu kao „Zavetnom gradu“.

Tek sa 1960-im godinama dolazi do velikih promena u sećanju na eksploziju u Smederevu 5. juna 1941. Prvo je 1960. u beogradskim Večernjim novostima objavljen veoma značajan feljton „Smederevska eksplozija 1941. godine“, koji je u velikoj meri zasnovan na sakupljenim kazivanjima preživelih. Malo pre toga, petojunska tragedija dobila je svoje mesto u smederevskoj odonimiji. Tokom 1950-ih godina jedan od gradskih trgova nedaleko od mesta eksplozije dobio je naziv „Trg 5. juna“.

Danas, osamdeset godina posle, dva spomenika svedoče o velikoj tragediji u Smederevu 5. juna 1941. To su Spomen-kosturnica sa zvonikom na Starom groblju i Spomenik „5. jun 1941“ između Muzeja i Železničke stanice Smederevo. Spomenici podsećaju ne samo na tragediju, već i na načine oblikovanja sećanja u javnom prostoru uz pomoć spomeničke arhitekture. Oba spomenika nedvosmisleno nose i ideološke predznake, pa su i svedočanstvo memorijalizacije petojunske katastrofe u različitim, ideološki suprotstavljenim političkim sistemima. Projektant Spomen-kosturnice bio je arhitekta Aleksandar Deroko. Poslovi su okončani do 20. avgusta 1942. Posle rata, smederevski akademski vajar Selimir Sele Jovanović realizovao je ambiciozni projekat spomenika „5. jun 1941“, koji je svečano otvoren 22. decembra 1973. godine. Za podizanje spomenika najzaslužniji je bio tadašnji predsednik Skupštine opštine Smederevo, Milutin Cvetković.

Nekoliko godina pre toga, kod nekadašnje glavne kapije Smederevske tvrđave, blizu mesta gde je izbila eksplozija, na inicijativu Narodnog muzeja Smederevo, postavljena je spomen-ploča izlivena u bronzi s tekstom u osam redova, koja prolaznike obaveštava o eksploziji. U auli smederevske Gimnazije postavljena je spomen-tabla s imenima poginulih učenika. I u 21. vek ušlo se nastavljanjem prakse postavljanja komemorativnih spomen-ploča u javnom prostoru. Spomen-tabla na Železničkoj stanici postavljena je na inicijativu Opštine Smederevo 2001, sećajući se radnika železnice koji su stradali u eksploziji.

Tek 32 godine nakon oslobođenja Muzej u Smederevu priredio je prvu izložbu, koja je naslovljena „Smederevo 5. juna 1941. godine“. Narednih godina usledile su brojne izložbe kako u Muzeju, tako i u drugim javnim prostorima. Važan trenutak u memorijalizaciji smederevske petojunske tragedije bila je 1981, kada je na inicijativu Opštinskog odbora za obeležavanje 40-godišnjice narodnog ustanka i revolucije, u Muzeju u Smederevu otvorena izložba „Dan nezaborava – 5. jun 1941“. Ovo je bila prva publikacija gde se petojunska tragedija opisuje kao „Dan nezaborava“, što je u ono vreme bio opšteprihvaćen termin koji je činio distinkciju od ratnog naziva „Zavetni dan“, koji je bio prokažen kao ljotićevski.

Nedavno, eksplozija u Smederevu 1941. dobila je i svoju pozorišnu interpretaciju u drami Ane Đorđević – „Smederevo 1941“, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Izvor: Muzej u Smederevu