Eskobarova čitulja za francusko-nemački plan za „Kosovo“

Piše: Aleksandar Pavić

Gabrijel Eskobar je (konačno) izrekao pravu istinu o „normalizaciji odnosa“ između Beograda i Prištine, i time sahranio francusko-nemački plan. Da li je to priprema terena za „onaj pravi”, američki plan?

„Samo onaj mrzi neprijatelje ko ne zna da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji“, besedi besmrtni Vladika Nikolaj Velimirović u „Molitvama na jezeru“.

Specijalni izaslanik Stejt departmenta za „Zapadni Balkan“ Gabrijel Eskobar je samim svojim dugogodišnjim angažmanom u američkoj diplomatiji odavno zaslužio epitet srpskog „surovog prijatelja“. No, u petak 16. juna, 2023, on je dodatno zacementirao taj status svojim javnim priznanjem da „ohridski sporazum za Srbiju znači priznanje ’Kosova’“.

Preciznije, Eskobar je na konferenciji za novinare izjavio da „ohridski dogovor pruža mogućnost Prištini da ide brže ka evroatlantskim integracijama, kao i da se njim od Srbije traži da prizna teritorijalni integritet i suverenitet tzv. Kosova, njegove nacionalne simbole, zastavu i dokumenta, ali i da ne blokira njegovo članstvo u međunarodnim strukturama“.

Da podsetimo, tzv. ohridski dogovor je zapravo plan primene „Evropskog sporazuma o putu ka normalizaciji između Kosova i Srbije“, javnosti poznatijeg pod imenom „francusko-nemački plan“.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je jasno rekao da nije potpisao ni „evropski sporazum“ ni dogovor o njegovoj primeni. Toj njegovoj tvrdnji su dali za pravo i Aljbin Kurti i Edi Rama. Njima se pridružio i stari srpski „surovi prijatelj“ i (veliko)albanski lobista Danijel Server, napisavši sledeće na svom blogu:

„Zvaničnici EU i SAD žele da verujete da ovo nije važno. Ali jeste. Prema međunarodnom pravu, potpisani sporazumi obavezuju državu. Nepotpisani ne. Srbija bi mogla da odustane od svih sporazuma s ‘Kosovom’ jer su nepotpisani. U stvari, mnogo toga nije implementirano. Ni ‘Kosovo’ to nije učinilo. Potpisi bi napravili veliku razliku. Zato se Vučić opire.“

Naravno, „Kris“ Hil bi želeo da nametne suprotnu tezu – da je tzv. ohridski sporazum „pravno obavezujući i bez potpisa“. Ali „Kris“ mašta i da se Srbija „već opredelila za Zapad“, tako da u istom ključu treba čitati i njegovu teoriju o „pravnoj obaveznosti“ Srbije – po principu „što je babi milo“. Pogotovo imajući u vidu američki tretman nesporno potpisanih sporazuma, poput Briselskog ili, još bolje, Minskog. Da ne govorimo o ponosu posthladnoratovske diplomatije – Dejtonskom sporazumu. Ili Rezoluciji 1244. Ili Povelji UN. Itd. itd.

No da se vratimo Eskobaru. Priznanjem da prihvatanje francusko-nemačkog plana i potonjeg dogovora o njegovoj primeni zapravo predstavlja „priznanje Kosova“, američki diplomata je zapečatio njegovu sudbinu. Jer nema tog srpskog političara koji bi se usudio da prizna otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije (odnosno, nema tog političara koji bi ikad na toj platformi mogao da bude izabran ili koji bi dugo živeo ako bi čak i pokušao da tako nešto sprovede).

Svima koji su imali oči da vide bilo je jasno od početka da ova dva sporazuma predstavljaju u najmanju ruku „faktičko priznanje“ nezavisnosti naše južne pokrajine. No, naravno, oni koji bi da Srbija nekako prizna „Kosovo“ a da se „Vlasi ne dosete“ su tvrdili da ti sporazumi ne znače ništa slično, već da samo donose „normalizaciju“ – koja se može tumačiti na razne načine, kako kome odgovara. Prvi među njima je bio upravo naš prijatelj „Gejb“, koji je neposredno posle objave „evropskog plana“ krajem februara izjavio da isti „ne znači međusobno priznanje već normalizaciju odnosa Beograda i Prištine“.

No, sada je više nego očigledno da je to samo bila „žvaka za ludaka“, odnosno još jedna zapadna obmana koja je trebalo da olakša gutanje još jedne žabe – i to one najveće. A, kao što se zna, posle gutanja nema kajanja. To što je Eskobar promenio ploču može značiti da Sjedinjene Države šalju signal da polako dižu ruke od evropskog plana.

No, to nikako ne znači da je vreme za opuštanje. Naprotiv. Između ostalog zato što smo film prepun sličnih američkih igri i smicalica već gledali tokom krvavog raspada SFRJ 1990-ih. Možda je to najsažetije opisao američki profesor Edvard Herman u svom članku „Rasturanje Jugoslavije“:

„Daleko agresivnija američka politika prema Jugoslaviji započeta je 1993, kada je Vašington nastojao da redefiniše misiju NATO-a i proširi ga ka istoku. U potrazi za klijentom među kandidatima, Vašington se opredelio za bosanske Muslimane i Aliju Izetbegovića. U tom cilju, Klintonova administracija je sabotirala niz mirovnih napora između 1993. i Dejtonskog sporazuma 1995. Ohrabrila je bosanske Muslimane da odbiju bilo kakav sporazum do se njihov vojni položaj nije popravio, pomogla u naoružavanju i obuci Muslimana i Hrvata u cilju promene odnosa snaga na terenu, i najzad izdejstvovala sporazum u Dejtonu koji je zaraćenim stranama nametnuo uslove koji su se mogli dobiti još 1992, uz jedan izuzetak: 1992. godine, neokolonijalni režim pod američkom upravom i sa NATO-om u ulozi vojnog izvođača, još uvek nije bio ostvariv“.

Kao što se može videti, sličnosti sa današnjom situacijom nisu beznačajne. U tom kontekstu, možda bi se Eskobarova „čitulja“ za evropski plan mogla čitati i u sledećem ključu:

Francusko-nemački plan je formalno lansiran, ali uz malo nade (bar od strane Amerikanaca) da će stvarno biti i prihvaćen, s obzirom da je sadržao elemente koje ni srpska (faktičko priznanje) ni secesionistička (Zajednica srpskih opština) strana nisu u stanju da politički prihvate. Kurtiju je, uz uobičajene verbalne packe, dozvoljeno da ga na svaki način sabotira. No, Amerikanci obično imaju spreman plan B – koji je možda za njih sve vreme bio plan A. A kako bi taj „pravi“, odnosno američki plan mogao da izgleda?

Hajde da pogledamo dva vrlo slična predloga koji su nedavno lansirani preko „srpskog“ Si-en-ena, N1. Prvi je predstavljen 30. maja, od strane Save Manojlovića: „Najrazumnije rešenje je prvo demilitarizacija severa Kosova. Povlačenje specijalnih snaga kosovskih Albanaca ROSU. Jedine militarizovane snage koje treba da ostanu su međunarodne snage – KFOR. Sve ostalo može dovesti do sukoba“.

Drugi je ponuđen 16. juna, od strane Marka Jakšića (Građanska inicijativa SDP): „Ukoliko Zapad želi da reši problem na Kosovu na zadovoljstvo svih, Kfor bi, prema Jakšićevim rečima, preuzeo nadležnost nad severom Kosova i uveo neku vrstu poluvojne uprave, a dugoročno rešenje je, kako veruje, organizovanje nekog novog Dejtona ili Berlinskog kongresa. U suprotnom, upozorio je Jakšić, sve ide ka scenariju koji je ’vrlo ružan i vrlo strašan’“.

Podrazumeva se da bi bilo lakše ovako nešto – faktičku američku okupaciju severa pod firmom „demilitarizacije“ – ostvariti posle prethodno podignutih tenzija. Prethodno bi se dozvolilo, pa čak i „pripomoglo“, da se tenzije dignu do usijanja – ne samo na Kosmetu, nego i u Beogradu (od dva masovna ubistva pa nadalje). Tada bi Kforu bilo mnogo lakše da, poput američke konjice iz kaubojskih filmova, pobedonosno ujaše i „spasi stvar“, uz već oprobano geslo da je „sve bolje od rata“. SAD bi se tada učvrstile kao jedini „garant mira“ ne samo na severu KiM, već i u celom regionu. „Granice“ tzv. Kosova bi se faktički utvrdile, čak i bez formalnog priznanja, a uticaj i upliv Rusije (i Kine) bio bi dodatno, možda i trajno marginalizovan i obesmišljen.

Naravno, postoji i druga opcija tumačenja Eskobarove „čitulje“ – da nikakvog američkog „plana B“ nema, i da je njegov nastup samo verni odraz poodmakle faze ludila i dekadencije koji su zahvatili američki politički život (na tu temu obavezno gledati Takera Karlsona).

Ipak, poslednjih godina, „teorije zavere“ imaju sve češći običaj da se ostvaruju u praksi. Jednostavnije rečeno – u analizi tekućih događaja, sigurniji je načelni stav da u politici nema slučajnosti. Odnosno, u ovom slučaju, da je „Gejb“ znao šta govori kad je izrekao pravu istinu o francusko-nemačkom planu i sporazumu o njegovoj primeni.

Ali čak i da je ovo drugo slučaj, to opet znači da nas čeka neki haos. I za to se valja spremiti.

RT