ЕУ телетабиси или Рио Тинто и „грађанска Србија”

Пише: Слободан Антонић

Економски коментатор Пешчаника, Мијат Лакићевић, у такт је погодио идеолошку линију „грађанске Србије“ када је реч о копању литијума.

„Није проблем литијум него актуелни режим и није проблематичан толико Рио Тинто колико Александар Вучић“, каже он. „Највећа опасност пројекта јадарит лежи у чињеници да се он одвија у време коруптивне и криминализоване Вучићеве власти“.

Читај – не би било проблема да се литијум вади под нашом власти. Али, и под Вучићем га треба вадити, јер, како објашњава Лакићевић – „можда неко мисли да ће брже срушити Вучића ако Горње Недељице и Рађевина остану ‘пољопривредни рај’? Љуто се вара. Ауторитарни режими најјаче упориште имају управо у руралним срединама“.

Што ће рећи – да бисмо Вучићу извукли тепих испод ногу и срушили му изборну базу, дајте да индустријализујемо Недељице. Мудро, јашта.

Запад и литијум

Лакићевић још предлаже да опозиција тражи дијалог с влашћу око литијума, „али да за поједина (кључна) питања свакако буде укључена и ЕУ“. Тако ће се најбоље видети, каже он, „да ли је Европа заиста Србији наменила улогу ‘рударске колоније’“ – као што се данас код нас лаже „и с лева и с десна“, „или је ситуација управо обрнута и Србија једино чвршћим (економским и политичким) везивањем за Европу (а не за БРИКС и Кину, нити неком новом политиком несврставања) може да обезбеди и привредни развој, и еколошку одрживост, и социјалну правду, и правну државу“ (и куће од чоколаде, а и прозоре од мармеладе).

Да је линија погођена видело се већ после два дана из одговора америчког Стејт департмента на питања Радио Слободне Европе (РСЕ) у вези протеста против ископавања литијума у Србији. У одговору се оптужује Русија да је „инструментализовала протесте како би остварила своју агенду“ (!?), и истиче „да ресурси литијума пружају изузетну прилику Србији“ (само се не каже за шта тачно). РСЕ је са своје стране објаснио да су „пројекат ископавања литијума у Србији подржале Сједињене Државе и Европска унија“.

Честитке Лакићевићу што је све погодио, само још да нам објасни шта ће ЕУ на преговорима о литијуму. Ако је ЕУ за копање, шта је тачно њена функција – да убеђује и опозицију да треба да се копа?

Али, идеја како ЕУ треба да посредује и арбитрира у нашим унутрашњим стварима није нова. Тако се и Милошевић преварио, навучен од Митерана, пустивши да о СФРЈ пресуђује Бадинтерова комисија, па смо добили безусловну легализацију сецесије. Но, то је било 1991. године – ваљда смо од тада нешто научили?

Пропаст се увек састоји из низа ситних грешака, и то тако што се прави једна по једна… То прихватање супериорности ЕУ и наших „западних партнера“ као нечег подразумеваног и природног (тзв. натурализација), непрестано нас ставља у инфериорну позицију, да не кажем у положај глупана.

Случај аеродрома у Београду

Подсетићу само како нас је исти тај Лакићевић, пре шест година, убеђивао да аеродром Београд треба дати у концесију Вансију. Наводно, баш то што је аеродром „Никола Тесла“ профитабилан најбољи је разлог да га одмах предамо Французима: „Који ауто ћете боље продати, покварени или онај који је у добром стању? Некад се дешава да морате да платите да вам неки крш одвуку из дворишта. Исто је и са концесијом“ – подучавао нас је мудри Лакићевић како да се решимо беде.

Економски коментатор Пешчаника нам је такође објашњавао како нам Французи заправо чине услугу, јер „би било фер имати у виду огроман ризик којем се француска компанија излаже улазећи у овај дугорочни посао – може ли ико да гарантује да Србија свој пут у ЕУ неће окончати као руска губернија?“. О, јадни Французи, колику жртву од њих тражимо!

И док се Французи саможртвују, наши пак добици од ратосиљања аеродрома биће бесконачни. „Прво, тиме београдски аеродром добија управу европског калибра“, објашњава нам Лакићевић. Друго, „кредитни рејтинг Вансија бољи је него што га има Србија“. Треће, „иако све фирме умеју да се прилагођавају локалним приликама, ипак оне из Европе доносе европске стандарде и правила, који су, треба ли подсећати, знатно изнад српских, балканских и азијских“. Четврто, „долазак француске компаније подиже, ма како скромно, политички рејтинг Србије – то је сигнал (…) да се ова земља и политички све више опредељује за праву страну“.

И пето, тиме се „један значајан економски ресурс извлачи из сфере политичког уплива власти у Србији“. „Ако Ванси успе – Србија ће 2043, на стогодишњицу другог заседања АВНОЈ-а, бити потпуно другачија земља. Ако не успе, то ће значити да Србијом још увек влада Вучић“.

Добро, послушали смо Лакићевића и дали „Николу Теслу“ Вансиу. И како данас изгледа београдски аеродром са све његовим епохалним „европским стандардима“? „Због необичног квара летови данима касне“, наслов је ових дана у Времену. „Надлежни кажу да се ради о глобалном квару на софтверу, али аналитичари сматрају да је необично да квар тако дуго траје и да ИТ стручњаци не могу да га отклоне“.

Објашњава се да је реч о грешци у систему за чекирање путника на лету, „што је био трећи пут у кратком року да се овај проблем јавља“. То је довело до значајног успоравања функционисања аеродрома и до великог кашњења бројних летова. Управа аеродрома тврди да се исто дешава и другде, али стручњак за цивилну авијацију, Ален Шћуриц каже да то није тако.

„Јер да јесте, било би саопштења о проблемима на другим аеродромима, а нема их. Деси се да падају системи на аеродромима – недавно смо имали и планетарни пад система, када су отказане хиљаде летова. Но, тада се ствар отклони брзо и не понавља се. У Београду се, међутим, понавља“.

Између осталог и због тога, „Никола Тесла“ се налази међу најлошијим и најнепопуларнијим аеродромима у свету. „Прошлогодишња летња сезона пропраћена је бројним отказаним летовима, кашњењима, великим бројем изгубљеног пртљага, дугачким редовима испред шалтера и веома незадовољним путницима“. По истраживању портала АирХелп, београдски аеродром заузима 236. место од 239 оцењених аеродрома!

Четврти отпозади – честитамо Венсију, Лакићевићу и европским стандардима! Не вреди што су се Французи жртвовали, сигурно су се опет умешали зли Руси и „инструментализовали аеродром како би остварила своју агенду“.

Зато је у Времену, у ову недељу, поново објављен чланак: „Аеродром Београд: Поласци касне од пола до два и по сата“. „Нема објашњења зашто данас после подне и вечерас авиони из Београда полазе са закашњењем. Овог лета је три пута јављано да се ради о софтверу. На сајту Аир Сербиа нема никаквих информација о разлогу кашњења. Да ли је разлог данашњем кашњењу четврти пут, још увек није јављено. Сви летови касне од пола сата, до два и по“.

Опет ти Руси, аман!

Млади не верују у ЕУ

А сад једноставно питање: да ли ће ЕУ стандарди обезбедити сигурно копање литијума као што су обезбедили тачност и уредност летова?

Или да то кажемо другачије: онолико колико смо знали да ће нам ЕУ обезбедити тачност и уредност летова, толико се и сада можемо поуздати да ће нам ЕУ обезбедити сигурно копање литијума. Што ће рећи – нити смо могли знати онда, нити можемо знати данас.

Ми смо још 1991, заједно с Милошевићем, имали илузије о ЕУ. Али, после је дошла и 1992, и 1995, и 1999, и 2000, и 2004, и 2012, и 2022… Зар стварно неко мисли да нас може довека хватати на исти трик?

Слободан Милошевић, бивши председник Југославије, у судници у Хагу (Фото: Мицхел Порро/Геттy Имагес)
А што се тиче нашег искуства с ЕУ, пада на памет изрека комшија Бугара: „Голям тъпан отвънка, празен тъпан отвътре“ – „Велик је бубањ споља, ал` празан изнутра“.

Они такође још веле: „Око да види, ръка да пипне“ – „Око је да види, а рука да пипне“.

И видели смо, и пипнули, и сад нам је све јасно.

Моја генерација (тзв. бумери) имала је привилегију да може да греши, да прави глупе изборе. Али, сви ресурси су одавно потрошени. Бојим се да ће млад свет, само ако једном погреши, данас сам пропасти, а Србију смаћи у провалију.

Зато је добро што млади више не верују у ЕУ. А још мање у грађанерску критику Вучића – у ту сенилну борбу за повратак буђавих привилегија из 2012.

Управо они који ће у Србији живети у Лакићевићевој 2043. години треба да одлуче да ли ће и ко ће у овој земљи да копа. То је праведно, и ту нема шта да причају ни ЕУ, ни Вашингтон ни Лакићевић.

Како одлуче ови који данас имају двадесет и тридесет година, тако ће да им буде. Баш ме занима хоће ли и они бити ЕУ телетабиси.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Искра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: