Evnuhovski naslednici i nasleđe (Borhes nije pridev)

Piše: Slobodan Milić

Da li je Borhes postao pridev i da li se može o tome govoriti da je borhesovsko kao što je manovsko ili čehovljevsko, kafkijansko, sartrovsko… možda su pristalice ovog pogleda na Borhesa nadvladane onim drugima koji sumnjičavo vrte glavom kada je u pitanju značaj Borhesa kao književnika.

Ja ću ovde da se uključim, ne kao pomoć eventualno mome strahu od ovih redaka, ono što je kazivao i pisao veliki argentinski i poljski pisac Vitol Gombrovič. Nisam sreo da je neko osporavao njegove osvrte na Borhesa ili su možda namerno prećutkivani kao jednostavni pamfleti, (ne)valjani, ili su se plašili od samog Gombroviča.

Da vidimo kako ga vidi Gombrovič. On je Borhesa uvažavao možda kao estetu, stilistu ali ima veliki animozitet prema njemu. „To je književnost za književnike, kao naročito pisane za članove žirija, to je kandidat baš kao što treba, apstrakcionist, skolastik, metafizičar, dosta neoriginalan da bi našao već ugažen put…“ Zar nas ovo ne podsjeća i ne važi za jednog našeg (ne)originalnog borhesovca?
Kad govori o „suštini metafore“, a to je bilo omiljeno predavanje Borhesovo, kaže da su to mrtve misli daleke od „istinskog“. Završiću ovo delimično Gombrovičevo pisanje o Borhesu konstatacijom: „Šta je u poređenju sa sartrovskom planinom otkrića jedan argentinski Borhes, ukusna supica za literate“.

Čini se da je veći značaj onog Borhesa koji je izvršio neviđeni uticaj na književnike i literaturu hh veka od značaja Borhesa kao pisca – pesnika. Fenomen borhesovskog uticaja je presudniji tehnikom, formom, postupkom nego pesničkim i proznim značenjima. Njegov značaj treba tražiti u njegovoj poeziji, nikako prozi.

Zato se nameće pitanje da li može stati uz Beketa, Joneska, Mana, Čehova. Uz prva dva pisca ne znam, uz Dostojevskog i Mana izgledao bi kao kepec.

Čitajući ono što pišu o besmrtnosti Dostojevski i kasnije Borhes, došao sam do zaključka da je Borhesova besmrtnost rahitična i da takvu besmrtnost ja bih pokušao uvek da izbegnem. Prepuštam čitaocima da se sami uvere.
Borhes je od pesničkih knjiga upravo isticao onu o Buenos Ajresu koja govori o rodnom gradu (kraju), groblju, gradu najzanimljivijem na svijetu, ili je nezaobilazan po zločinima vojnih hunti koji su se desili u njemu, po gradskim ubistvima, tako da je Borhes pravi lokal-patriota.

Da li je tačno da se svet literature svodi isključivo i jedino, bežeći od stvarnosti, na ono što kriju knjige, spisi, anali i biblioteke koje su „podsticajnije od životopisa rodnog kraja ili bilo kakvog domaćeg kolorita“. To što je bio slep i udaljen od vidljivog i stvarnog sveta ne znači da je u pravu. To je Borhesu bilo jedino iskustvo i on je jedino taj svet mogao da prerađuje, prilagođava svojim „mozgovnim kombinacijama“, kombinuje unoseći maštarije, ironije sa čuvenom metaforom.

Kao objašnjenje prethodnim redovima citiraću samog Borhesa. On je „Sveopštu istoriju beščašća“ i „Istoriju večnosti“ samo odbacio kao: „Neodgovornu igru jednog stidljivka i ispod dar-mara nema ništa. Ništa do privida, do površine odraza“. A Luiz Hars kontatuje: „Bez sumnje, do izvesne mere – njegove samokritike su valjane – ima pravo. Uprkos nekom pogotku, tu i tamo, počinio je neku vrstu podvale time što je svojatao i falsifikovao tuđe priče umjesto da izmišlja svoje sopstvene“. Kao da se ovo odnosi na našeg poznatog Borhesovca! Da nije Danilo Kiš radio ovo isto, na šta je ukazivao svojevremeno i blagovremeno jedan od najvećih duhova srpskog naroda Dragan M. Jeremić, i za istinu platio. Platio je zato što je bio u pravu, literarni evnusi prežive sve.

Ja ću čitaoce ovog teksta da uputim na majstorsko Borhesovo prepravljanje, preotimanje ideje, kasapljenje tuđe priče da bi se stvorila svoja bez po muke. Jednostavnim i normalnim čitanjem Kiplingove priče „Čudnovati događaji Morobi Džuksa“ i Borhesove priče „Besmrtnik“ doći ćemo do rezultata navedenih u tekstu. Da ne govorim o poeziji, njegovim najznačajnijim pojmovima koje je uzeo iz literature prethodnika. Pojam TIGAR kojeg je preoteo od Viljema Blejka i Malarmea. Pojam dvojnik ili ono drugo ja, Ja i Borhes takođe nije njegov. „Dvojnik igra izvanredno značajnu ulogu u književnosti“, kaže Edgar Moren. Nije teško utvrditi da Borhes ima vezu sa ovom idejom: „Sve što se povezuje sa dvojnikom – senka, odraz, ogledalo – upućuje na smrt“.

No kad smo kod ogledala, a ogledalo je jedno od Borhesovih fenomena, on ga je direktno preuzeo iz Veda i Upanišada, skoro doslovno, ne samo kao ideju.

Počeo sam sa Gombrovičem i završiću sa njegovim pisanjem o Borhesu. „Oh, ali mene ne ljuti Borhes, ja bih se s njim i njegovim delom mogao nekako da se dogovorim u četiri oka… nerviraju me borhesovci, ta armija esteta, cizelatora, znalaca, posvećenih u tajnu, časovničara, metafizičara, mudraca, sladokusaca… Taj čisti umetnik ima nemilu sposobnost da mobiliše oko sebe ono što je najgore i najviše evnuhovsko“.

Da ne važi slučajno ovo za beogradsku i zagrebačku borhesovsku školu, za vešte podražavaoce i prepravljače tuđih tekstova. Borhesovsko ne ide uz manovsko, pogotovo ne uz čehovljevsko, nikako.