Ево због којих пјесама Баје Малог Книнџе хапсе Србе

Срећа је што Никола Јокић слободне дане проводи у родном Сомбору, јер ако би случајно пожелио да љетује, рецимо у Хрватској, могао би и он, попут бројних Срба да заврши у неком од казамата „лијепе њихове“ и то само због свог музичког укуса, који је демонстрирао док је усред Париза бронзану медаљу славио уз пјесме Баје Малог Книнџе.

Дупла је срећа што је један од најбољих свјетских кошаркаша родом из северне а не јужне српске покрајине, јер у овој потоњој, Куртијеви полицајци такође немају много разумијевања за крајишке ноте.

Тако је, док српски адвокат Немања Берић броји дане до изласка из притвора у Шибенику у коме је завршио, јер је пјевао „До Динаре ниђе не стајем“, полиција самопроглашене државе привела Луку Златичанина из Гораждевца, само неколико дана након што је у кафани пјевао Бајине пјесме. Засметала им је кажу неки, пјесма „Препелица“ која је посвећена ратном команданту Специјалне јединице Војске Републике Српске „Мандини Лавови“, Митру Максимовићу Манди.

Берић је, наиме, „пао“ због изузетно „проблематичних“ стихова који, између осталог гласе: „бојкотујем и пиће и јело, док не видим моје родно село. Родној кући жури мој караван, ни авион њему није раван“.

Стручњаци из „Јутарњег листа“ правдају органе реда, појашњавајући како је српски адвокат заправо крив за читав низ неопростивих гријехова, односно за укупно 31 објаву на Фејсбуку која се наводно односи на „четнички покрет“ и „ратне злочине“. Нико се у Хрватској, међутим, не потреса због далеко проблематичнијих стихова које је Берић слушао од других затвореника: „Не пијемо вина, него крви Србина из Книна“.

И тако, док је Србима остало само да се, како то Книнџина песма каже, „трују ракијом и песмом Бајином“ јер их „уби туга за Крајином“ из које су протерани, Хрвати не воле ни да се помене Република Српска Крајина за коју тврде да је „један у низу српских митова“, како то својевремено написа портал Хрватског медијског сервиса. Ова медијска громада додаје и да је „Ајме мени без тебе Крајино“, како веле, „хит-јадиковка која се радо слуша диљем свијета гдје су разасути Срби који су некоћ живјели у подручјима Хрватске које су прогласили Републиком Српском Крајином“.

Можда је био у праву кошаркаш Дарко Миличић, када је, причајући како његови саиграчи, Американци из НБА лиге нису схватали песме Баје Малог Книнџе које им је објашњавао, рекао: „Дубоко је то за њих“. Можда такве песме, заиста, само Срби разумеју?

Џабе што председник Савеза Срба из Региона Миодраг Линта објашњава како је певање крајишких песама „само потврда националног, културног идентитета и апсолутно није уперено против Хрвата или било кога“ – у „лијепој њиховој“ Србе хапсе због Баје, док им једва пунољетна омладина пева „Ој Хрвати, браћо мила, дубока је вода Дрина. Дрину треба прегазити, а Србију запалити“, истовремено кличући усташки поздрав „За дом спремни“.

За то вријеме, хапсе се и приводе људи који, између осталог, певају песму Мила Делије „Јован Далматинац“, коју би, ико ко ју је чуо, могао оквалификовати само као љубавну. Зато и не чуди што је новинар Ратко Дмитровић, недавно, влади Хрватске иронично „откуцао“ девојку која је рецитовала пјесму „Мајка православна“.

„Додуше, песму није написао Баја Мали Книнџа већ Владимир Назор, али…спомињати муке неке православне мајке? Апсана“, подсмијевао се Дмитровић очигледној навици Хрвата да хапсе за све што макар и подсећа на Србе.

Пјевати и умирати

„Много нас Срба пјева, али нема ко да нас чује“ – приметио је Тесла. А Срби, кад год су гинули, страдали, када су их мучили и терорисали – увек су певали. За овај народ је, речима Бранка Миљковића, увек било „исто певати и умирати“.

„Српска пјесма је изгледа стварно субверзиван фактор, који на мала врата враћа српску културу као претходницу српске војске на окупиране територије. Шалу на страну, не бих потцијенио њен значај у очувању идентитета кроз историју. Под Турцима се певала уз гусле, у шумом заклоњеним портама, а касније, кад су дошли модернији окупатори, певала се кришом по кућама. Због пјесме о војводи Синђелићу се допадало букагија и касније, под комунизмом“, подсјећа историчар Немања Девић.

Што је, каже, више свака од ових песама брањена, дуже је опстајала у народу.

„Заправо, можда је једина гаранција да ћемо неку пјесму пјевати, и да иста ваља, то да је душмани забране“, истиче саговорник РТ Балкан.

Свашта је до сад одузето Србима, али пјесму, па макар и пјесму Баје Малог Книнџе, тешко да ће им и по цијену затвора ико отети.

„Не знам коју су тачно пјесму пјевали адвокат из Книна или момак из Гораждевца, али сам сигуран да ниједна од њих није позивала ни на клање ни на паљевину. Само су њихове уши Загреба и Приштине, у овом случају, изгледа постале осјетљивије. Смета им што неко после геноцида и етничког чишћења уопште пева, па тек онда шта пева. Некад су биле кажњиве тврђе четничке пјесме, сад се робија и за завичајне. Кад се сила окупатора оголи, верујем да ће им засметати и песме Колибрија – јер су српске“, закључује Девић.

Но, нису проблем српске песме само у Хрватској и на лажном Косову, јер пјесма „Чувај ми се сине“ умало је срушила коалицију у Тивту, гдје се тражило да лично одговара онај ко је омогућио да се таква нумера изводи покрај мора.

И народни гуслар и певач Миломир Миљанић, својевремено позван на информативни разговор у Никшићу јер је певао „Од Главе Зете до Спужа Града„, пјесму која постоји већ 140 година а у којој је најпроблематичнији стих „лелечу Турци, кукају буле, ој леле, леле, ето га Вуле, а сердар Вуле сабљом маше, удрите браћо, српство је наше„, посвећен Вулу Никовом Ђалетићу, који је, по предању, у борбама за ослобођење Спужа убио 60 Турака.

Није боље прошла ни пјевачица Даница Црногорчевић која је доживјела медијски линч када је на Бадњи дан прошле године, на концерту у Подгорици отпјевала химну „Ој свијетла мајска зоро“ са текстом из 1863. године у коме је стих „једина си за слободу ти остала српском роду“. Јер, о Србима и српству се не смије причати, а српске песме се не смеју певати. Чак ни у Његошевој Црној Гори.

(рт.рс)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: