Evropska Eritreja

Piše: Mišo Vujović

I taman kada mi se učini da namam više šta reći on me iznenadi novom strategijom dresure masa, kakvu sa nostalgijom danas posmatraju dresere njegovog kova, nekadašnji pioniri KGB-a u Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji i širom drage nam i po diktatorima bliske Afrike i Južne Amerike. I Hašim Tači brani dostojanstvo ne želeći da se susretne sa specijalnim izaslanikom Brisela Miroslavom Lajčakom, zbog činjenice da njegova matična država, Slovačka, nije priznala samoproglašenu državu Kosovo.

U Srbiji iz školskih klupa izgone Zmajevu “Jututunsku juhahahu” i Domanovićevog “Vođu” kao prevaziđenu satiru. Mada Jututunska juhahaha nikada nije bila aktuelnija a Vođa upečatljiviji.

U Crnoj Gori – u Kraljevstvu Jututuna , “jututunska juhahaha” se intonira nasiljem i pendrecima. Naravno na čelu sa Vođom, koji je od zemlje načinio stradiju krećući u obračun sa poslednjim ostacima pravde, zakona i morala, sada već brutalno i represivno gušeći i ono malo slobodne volje građana. Način na koji su hapšeni gradonačelnik Budve Bato Carević i njegovi saradnici podseća na hapšenje i rasističke hajke širim Afrike šesdesetih godina prošlog veka. U maniru njujorških policajaca, čije nasilje je zapalilo SAD, policijska hunta Mila Đukanovića održala je juče u Budvi javni čas terora nad gradonačelnikom i lokalnim funkcionerima, sedeći kolenima na vrative odbornika bačenih na zemlju.

Od Brozivog pripravnika, Milopevićevog potrčka, Putinovog portira, do Solaninog i Natovskog podanika, Đukanović se pripremao za uniformisani totalitarizam, ogoljenu i besprizornu diktaturu kakva nije viđena još od čuvenog IB 1948.godine.

“Braničemo krvlju Crnu Goru”, kroz plač je koleričnim uzvikiva najveći crveni dželat Jovo Kapa. Danas je Đukanović obuo crvene čizme boljševičkih dželata Sava Joksimovića, Đida i ostalih egzekutora usisavši njihovu krvoločnost u svoj konvertitsko-blasfemični karakter.

Obračun sa ideološkim drugovima i danas je ostavio posledice na kolektivnu svest građana Crne Gore. Strah se otapa ali sporo. Gotovo da nema porodice koja u zapisu svesti ne nosi traumu kožnih kabanica na čelu sa raznim opskurnim likovima poput Jova Kape, koji je utemeljio sistem “opšte budnosti” – ili špijuniranja po dubini. Otac sina, sin-oca, brat brata, muž ženu, žena muža, sestra brata…, o komšijama i bližim rođacima da i ne govorimo. U analima UDBE jedino nije zabeležen slučaj, kako je tvrdio Vlado Dapčević da je majka špijunirala sina.

Na toj platformi već tri decenije počiva tiha i sve glasnija represija čoveka, izduženog vrata marke žirafa, zavrnutih prstiju ala krupje, kotrljajućeg kugličnog ležaja u izgovoru, osmehom Pinokija, elegancijom Lakija Lučijana, nezajažljivošću Alfonsa Kaponea i nizaobilaznim Staljinovim čizmama, koje i pored redovnog brijanja, pranja zuba, menjanja skupih odela i satova, do danas nije primenio. Ale sve što nike kadar da promeni kod sebe: karakter i navike, to pokušava kod naroda pokušavajući da od potomaka nedalomivih divova slobode, načini bezličnu masu, bez, vere, tradicije i morala.

Od samog početka građani Crne Gore su zamorčići čoveka koji nikada nije napisao ni jednu dostavnicu, napravio plan poslovanja, vodio odelenje, sektor, okušao se kao komercijalista, direktor…Iz njegove struke ostala je jedino likvidatura. On je već odavno likvidacioni upravnik Crne Gore.

Njegova ljubav prema domovini i zabrinutost za opstanak indentiteta mere se milijardama dolara. On već priprema nove količine opreme i borbenih sredstava za policiju od kojih će dobar deo završiti u dubokom džepu, najvećeg džeparoša u istoriji Crne Gore.

Pred prizorima iz Budve čovek zanemi, reči otupe, razum blokira! MMM (Međunarodna multinacionalna mafija ćuti), dok se Srbi kao starisedioci Crne Gore istrebljuju, poput američkih indijanaca. Crna Gora po represijama prevazilazi Eritreju u kojoj takođe vlada jednopartijski teror, ugušena opozicija i ućutkani mediji.