Фамозни круг, и у њему соба

Пише: Сибин

Uncle Bas, одједном, онако ненајављено, главом и брадом, искорачи из реченице романа Кинеско писмо која – преносим по сјећању – гласи: „Међутим, непотребно дугу и изнутра сасвим замршену реченицу прекидам управо овдје, тачком.“

Онда се писац Фаме, уцијело, материјализовао пред кисоком на Јадранској магистрали, гдје је давних деведесетих, у друштву Миодрага Бркице Вуковића, испијајући Хајникен пиво, чекао зору, одлучно ћутећи удвоје.

И тако, стојећи сад на жаропеку, наручи кисјелу воду Рада, и припаљујући цигарету, очекивано, пожали се на диску(р)с хернију која га, додаде, све више искривљује и тјера да се ето, коначно одлучи набавити штап.

Е баш на то, рекох брзоплето пружајући флаширану Раду, искривљена прилика каква је био Бркица, никад не би пристао. Штап & шешир, наставих, нису долазили у обзир, макар не и у Бркицином случају.

Не, не, рече потом Бас, Бркици штап и шешир не би пристајали, из разлога што су одвећ интелектуализовани детаљи, којим никако није био склон.

Откуд би и могао бити, рекох, кад је то обично детаљ превејаних класика, од којих је, што није остало непознато, Бркица бјежао или их заобилазио у широком кругу (Собе).

(Пауза.)

Бас отпи гутљај, снажно увуче дим, загледа се у алуминијски, импровизовани шанк, затим рече: Овдје, пред овим богомданим кисоком, Бркица и ја састајали смо се да ћутимо, испијајући пиво све до предзору кад бисмо коначно наручили пиле са ражња, показујући прстом на оно које би било најпеченије.

Може ли бити, рекох забезекнут, да је ико икад видио Бркицу како једе, па и предзору, после тешких алкохола, који, опет, нису могли истргнути ријеч из њега?

И ја сам, рече Бас, имао само једном ту част видјети Бркицу како једе, истина тек залогај батака којег је силовитом брзином, одмах потом залио пивом и задимио ондашњим култним Поинтом.

И о томе, рекох бришући шанк свјеже напрскан Апсесолом, онако широким и исто толико успореним покретом, нисте написали ни редак?

Чини ми се да нисам, рече Бас упадљивије искривљен у држњау, или јесам?! (Пауза.) Можда у некој од безбројних Фамозних, које сваког дана у Данасу почињу полако да узимају данак.

Фамозно, рекох, јесте tour de Franz српског новинарства, најкраћа колумна са најдужим стажом.

Да, да, мрзовољно проциједи Бас, отежало дишући врели ваздух кроз деформацију лијеве ноздрве, али то је у поређењу са колумнама У пролазу, врхом ондашње Побједине поетике, пичкин дим!

Да знате, имате право, рекох, будући да колумне У пролазу, излазећи једном недељно, добијаху на времену, те их је булеварска публика могла научити наизуст, што са Фамозним није могуће, узимајући свету недељу за предах која искључиво служи прегледу или евентуалној класификацији србијанске политичке и сваке друге збиље.

Настала као опклада, Фамозно, рече Бас, прерасте у нешто више и од дневног тренинга, опклада писца са самим собом, али то је сад нека друга прича о којој можда једном и нашишем причу по угледу на Бркицине колумне.

Кад то рече у једном даху (истина шмркћући на поједним прелазима), Бас наједном испари, кроз титрав жаропек у потпуности нестаде, тако да остаде флаширана Рада и одјек реченице из Loony tunes: „А све збиљско, рече Бркица, претвара се у причин чим се упитамо у коликој мјери је збиљско.“ (стр, 123.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: