Feljton: Njegoš i Lovćen (XVIII dio)
1 min read
Dolazak Jelene Lazarević u Crnu Goru i obilazak Njegoševe razrušene kapele
Prva osoba koja je posle ovoga poklonila pažnju ovome problemu i zainteresovala intelektualne i javne krugove u Beogradu bila je Jelena Lazarević, profesor u Beogradu. Došla je lično u Crnu Goru, želeći da na licu mjesta upozna celu situaciju, a naročito stanje Kapele, pa onda i sve drugo što je trebalo da se sprovede. Čim je došla na Cetinje, odmah je otišla na Lovćen da vidi u kakvom se stanju nalazi sama Kapela.
Grob Petra Petrovića Njegoša bio je otvoren. Ona je našla pored grobnice jednu malu kost, koja kako izgleda kao da je bila od stopala Njegoševa. Ona ju je odmah očistila i u jednoj maramici u takvom stanju predala meni u Mitropoliji, sa molbom da ovu nađenu malu kost pridružim Njegoševim kostima. Ja sam ovu njenu molbu potpuno izvršio. Ima još jedan sličan slučaj kao ovaj profesorke Lazarević. Jedan Srbin, rodom iz Bosne, bio je u to vreme kad su kosti bile prenošene sa Lovćena na Cetinje avgusta meseca 1916 godine, vojnik Austro-Ugarske. Valjda je bio prisutan „kada je grobnica bila porušena“. On je kod sebe sačuvao tri male kosti, pa ih je poslao preko pošte u jednom paketu, sa izjavom da su to Njegoševe kosti. Profesorka Lazarević priredila je na Cetinju jednu širu konferenciju, na koju je pozvala istaknute ličnosti Cetinja. Želela je da se izvrši jedan zajednički dogovor za budući rad u ovome pravcu. Odziv je bio veliki. Svi su prisutni pozdravili ovu korisnu i dobronamernu akciju Lazarevićeve, koja je bila zaista za svaku pohvalu. Tako isto, njoj ima najviše da se zahvali što je razvila veliku akciju i propagandu u Beogradu, kod istaknutih ličnosti javnoga i političkoga života. Ona je tačno i munjevito obavestila našu prestonicu preko ličnosti koje su mogle da ogromno pomognu sve ove napore. Ona je na prvom mestu upoznala velikoga poštovaoca Petra Petrovića njegoša, naučnika Jovana Cvijića, zatim druge ugledne ličnosti, predstavnike nauke i književnosti kao što su Pavle i Bogdan Popović, koji su pokazali veliko interesovenje za celu ovu stvar. Zatim, Lazarevićeva je razvila svoju akciju u svima nacionalnim organizacijama, gde je takođe izazvano jedno živo interesovanje.
Ja sam lično želeo de dođem u dodir sa ličnostima koje bi mogle da me svojim savetima pomognu u svemu ovome. Prvi moji razgovori bili su sa ministrom vera, Pavlom Marinkovićem, kome sam izložio smisao i značaj ove zamisli. A zatim zamolio sam ga da interveniše kao ministar vera, da se nađu sredstva i novčane mogućnosti koje su jedino kadre da izvrše ceo plan. Marinković je bio vrlo ljubazan i blagonaklono je primio moje izlaganje koje ga je neobično zainteresovalo. On je smatrao da je apsolutna nacionalna potreba koja traži od naše države da se odmah sprovede u delo ceo plan oko Kapele i svega drugoga što je bilo od značaja u sprovođenju prenosa kostiju velikog pesnika u grobnicu, koju je sam, za života, podigao i odredio za svoj večni odmor.
Marinković mi je dao obećenje da će za celu ovu stvar angažovati i samog kralja Aleksandra, kako bi on lično uzeo učešća u ovome visokome činu koji Marinković smatra kao prvorazredni. Zatim Marinković smatra da je to dužnost da naš Kralj učini, pošto je njegova majka bližnja rođaka velikoga pesnika. Što znači da u žilama našega Kralja teče ista krv i nasledstvo dinastije Petrović Njegoš. Kralj je naslednik i srodnik po krvi i s pravom mi svi očekujemo da to on izvrši na način kako odgovara ne samo interesima dinastije, nego i interesima celoga srpskoga naroda i naše države koja u celini treba da dâ dokaze o svome poštovanju najvećega čoveka naše rase. Njemu treba prirediti za vreme izvođenja toga čina najveće počasti, koje je on s pravom zaslužio. Ovakav stav ministra vera Marinkovića iskreno me je obradovao. Bio sam u uverenju da će ovo biti sprovedeno na najbolji mogući način jer će se država angažovati da obezbedi celu stvar.
Uporedo sa ovim, patrijarh Dimitrije i Sveti sinod dali su mi odrešene ruke u celoj ovoj pripremi, što je bilo i prirodno, pošto sam ja bio nadležni arhijerej, na čijoj se teritoriji nalazio grob Petra Petrovića Njegoša. Ova je odluka bila od izvanrednog značaja za izvođenje celoga plana. Na moja je leđa pala velika odgovornost. Imao sam najviše da se angažujem, kako bih pokrenuo što više uglednih ličnosti koje bi pomogle da se brzo i efikasno privede kraju zamišljeni plan. Ali za izvođenje toga, potrebno je bilo mnogo napora sa moje strane i dobre volje i pomoći od ljudi s druge strane. Mislio sam da treba organizovati jednu moćnu celinu ili društvo koje bi bilo u najboljoj mogućnosti da mi pomogne u izvršenju svege ovoga. Tada se desio moj susret sa Jovanom Cvijićem, predsednikom Srpske Kraljevske akademije i veoma poštovenim naučnikom. Njegov veliki prestiž bio je ne samo na zavidnoj visini kod nas, nego još veći na strani. On je imao veliku reputaciju i poštovanje kod velikih neroda. Oni su njegove naučne radove duboko poštovali i pridavali im svoj značaj sa onom visinom koju je bio zaslužio. njegov obilni i značajni rad na ispitivanju Balkanskog poluostrva bio je od prvorazrednog značaja. On mu je otvorio putove na sve strane i uzdigao ga u najviše naučne krugove. Bio je član akademije nauka kod mnogih velikih naroda.
On je naročito uživao ugled u Francuskoj, gde je bio izabran za člana Akademije nauka Francuske. Ja sam smatrao za potrebno da dobijem mišljenje Jovana Cvijića koje će olakšati moj rad i pomoći mi oko svega. Ovo je sve dolazilo radi toga, što sam znao da je Jovan Cvijić veliki poštovalac Petra Petrovića Njegoša i njegove veličine. To mi je kazala Jelena Lazarević koja je bila sa njim u dobrim odnosima, i koja ga je u svemu obaveštavala o situaciji sa Kapelom, u kakvom se stanju nalazila, i zatim sa predviðenim planom koji smo već ranije prikazali. Jelena Lazarević mu je podnela svoj izveštaj, koji je ona upotpunila na licu mesta kad je bila na Cetinju, a koji je ostavio na Cvijića veliki utisak. On joj je rekao da će od srca da se angažuje što god bude više mogao, da se dostojno ceo narod oduži velikom geniju koga je on smatrao kao jednu usamljenu ličnost u srpskom narodu. Tačno je da je Jovan Cvijić najbolje poznavao rasne odlike našega naroda: psihologiju i sve drugo što odlikuje jednu pokrajinu od druge. On je u svome proučavanju imao mogućnosti da to najbolje oceni i da na licu mesta da svoj objektivni sud. Ja sam čitao njegove radove, koji su me zaista divili svojom oštroumnošću i dokumentacijom u mišljenjima koje je pisac izlagao.
NIKO TAKO KRUPNO KO TRN NE LAŽE I IZMIŠLJA KOMENTARE DRUGIH . A ŠTO SE TIČE RASE JA SAM RASNI SRBIN OD ISKONA A TI LAŽEŠ SAMOGA SEBE DA NIJESI SRBIN JER SRPSKI PRIČAŠ I SRPSKIM JEZIKOM TRUJEŠ OMLADINU DA ONI NIJESU SRBI VEĆ MONTENEGRINI . BESTIDNA LAŽOVČINO .
Trn govori o tome što je o svojoj naciji govorio čovjek kojeg ste proglasili ocem nacije (Dafina je proglašena za srpsku majku) a vi mu odgovarate što je Atanasije (mitropolit zahumsko hercegovački. sada penzioner) rekao, ne o srpskom narodu nego, o ocu nacije. Zar to nije čista zamjena teza?
TO JE MONTENEGRINSKI MINHAUZEN JA SAM VAM GA OTKRIO KAD SU GA ANGAŽOVALI MONTENEGRINSKI MRZITELJI SRPSTVA DA SVE ONE KOJI SE JAVE NA OVOM PORTALU KAO SRBI OPONIRA I LAŽE DO BESVIJESTI . ALI IMA NEŠTO DOBRO U NJEGOVOM OPONIRANJU , JER SE JAVLJAJU LJUDI KOJI ZNAJU ISTORIJU , KNJIŽEVNOST I DRUGE NAUKE TE GA REDOVNO POUČAVAJU KAO I NJEGOVE SLEDBENIKE DA NEŠTO NAUČE A TO JE POTREBNO I ZA ONE KOJI NE ZNAJU KO SU I ŠTO SU DA SAZNAJU ISTINU O SEBI, SVOM JEZIKU , . NACIJI I KNJIŽEVNOSTI . KO NEZNA NEKA PROČITA IZVJEŠTAJ CETINJSKE GIMNAZIJE ZA 1945 I 1946 GODINU DA VIDI DA SMO TADA SLAVILI ŠKOLSKU SLAVU SVETI SAVA, A ON ĆE I DALJE BULAZNITI I DAVATI POVODA ZNALCIMA DA POUČE NAROD KOJI NEZNA DA SAZNA ISTINU O SEBI I SVOJIM PREDCIMA .
Brđanine, ko to tamo laže? Dobrica Ćosić kaže da si to ti glavom i bradom i da drukčije ne umiješ! Da ti je to u krvi (rasi).
Ocito da ovo ovj napasnik sto se podpisuje Trn, boluje od manije gonjenja. Inace s nestrpljenjem ocekujemo nastavak velike istinite price o Njegosevom i nasem Lovcenu.
Bravo Maksime! Lako je odgovoriti na pitanje maloumnika Trna ko je otac crnogorske nacije. Ustvari, imaju dva, to su ustaške prokletinje Sekule Drljević i Savić Marković Štedimlija. Kakva nacija, takvi joj roditelji!
Pa kad smo takva nacija, Javore, šta ćemo vam mi onda? Što ste navalili da nas po svaku cijenu prisvojite da se utopimo u tu vašu odabranu „rasu“?
Dr. Radoviću bih odgovorio da nijesam spreman na nadlagivanje o vašoj verziji istorije Mitropolije crnogorsko primorske. U ostalom još od Dobrice nijesam dobio diplomu lažova!
Da li misliš da postoji neko ko bi želio da prisvoji i asimiluje Montenegrine? Nemoj da se šališ.
Gojko brate, ne pustajte ovog idiota Trna da i dalje zgadjuje portal svojim antisrpskim smradom.
Divim se Ivanu Radoviću, mom prijatelju i saborcu za Lovćen Njegošev na njegovom strpljenju da polemiše sa ovim anonimnim čeljadetom što se podpisuje TRN, ali to ima dobru stranu što Ivan uvijek iznese neke važne stvari kao ovo viđenje Dobrice Ćosića od strane vladike Atanasija za koje nijesam znao.
Uostalomm Dobrica nije otac srpske nacije, nego Sveti Sava. Kao što se istina o srpskom narodu ne svodi samo na nekolike rčenice koje je napisao Dobrica. Ne samo naši velikani sa Njegošem na čelu, nego i strani, kao Viktor Igo, Alfons de Lamartin, Edmon Rostan, Adam Mickijevič, slavili su i veličeli Srbe. Evo na ovom linku mog teksta
GLAS VJEČNE FRANCUSKE upravo u odnosu na Srbe
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/glas.html
Uostalom srpska Kosovska epopeja nalazi se među veliki epskim spjevovima u svim antologijama svjetske poezije.
Na kraju, ne samo da Ivan Radović ima strpljenja sa ovim napasnikom, nego i redakcija INS-a koja mu, iz nastavaka u nastavak ovoga feljtona, a i drugdje, pusta sve jednu te istu besmislenu priču. Gojko i njegovi saradnici su zaista širokogrudi i velike demokrate.
Dodajem da što nam nema u poslednjim nastavacima Mihaila Runda, to je stoga što je na tronedjeljnom boravku u Beogradu, dakle daleko od svoje
skalamerije, ali će svakako nadoknaditi kad se uskoro u Frankfurt vrati.
Iznenađen sam sa kojom se lakoćom odričete do neba uveličavanog „oca nacije“ 90-tih godina kad se krenulo u ratove za VS. Kad ste znali da je otac nacije Sveti Sava što ste tražili drugog oca? A je li Sveti Sava otac i crnogorske nacije? Za vrijeme Njegoša koliko znam on nije slavljen kao svetac crnogorske Crkve. Prema tome nije mogao bit ni slučajno otac crnogorskog naroda. Ako nam roditelji nijesu isti onda nijesmo ništa svoje.
Za one koji se pitaju kakve veze ima Sveti Sava sa Crnom Gorom evo nekoliko činjenica. Istorija Mitropolije crnogorsko-primorske je istorija Crne Gore. Ona postoji skoro 800 godina, i to kao konstitutivna kanonska jedinica Srpske Pravoslavne Crkve. Osnovao je 1219 godine Sveti Sava, prvi Arhiepiskop autokefalne Srpske Pravoslavne Crkve. Njen prvobitni naziv bio je Zetska Episkopija, a prvi Episkop bio je Ilarion, učenik Svetog Save. Prva dokumenta o slavljenju Svetog Save u Crnoj Gori, od njenog nastanka 1482 godine pod tim imenom, imamo u knjigama koje su štampane 1494 godine u Crnojevića štampariji u Katunskoj nahiji, tj. na Cetinju (koje po tadašnjoj administrativnoj podeli pripada Katunskoj nahiji). U kalendaru Cetinjskog molitvoslova za 1494 godinu u januaru se slavi Sveti Sava, u februaru Sveti Simeon Mirotočivi i u novembru Sveti Stefan Dečanski. Verovali ili ne, reprint ovog kalendara je objavila 1994 godine Matica crnogorska u knjizi pod naslovom ,,Pashalni ciklus Đurđa Crnojevića“. Od osnivanja Crne Gore 1482 godine, Crnojevići i Petrovići Njegoši slave Svetog Savu. Treba pogledati samo državne kalendare koji su štampani na Cetinju u Njegoševoj knjigopečatnji pa sve do Prvog svetskog rata, kao i one koje je izdavala kraljevska Vlada u emigraciji 1918 i 1920 godine. Iz njih se vidi da se proslavlja Sveti Sava u kontinuitetu i da se tu nije promenilo ništa od nastanka Crne Gore. Interesantno je primetiti da je Himna Svetom Savi prva i najdugovečnija himna u istoriji Crne Gore. Sva deca u Crnoj Gori su proslavljala Svetog Savu i pevala školsku himnu. Sveti Sava je bio praznik koji su svi praznovali od maloga do velikoga, od starca do deteta na čelu sa kraljem i gospodarem Nikolom. Baš on napisao je pesmu Svetom Savi 1912 godine koju su deca u školama na Cetinju recitovala u čast Svetog Save. Pa sad izvedite sami zaključak kakve veze ima Sveti Sava sa Crnom Gorom.
Nije mi jasno zasto onda postoji crkva Svetog Save na njegusima…
Citat Dobrice Ćosića je apsolutno tačno prenet. Uz dužno poštovanje, to što Dobrica Ćosić kaže nema nikakve veze sa srpskim narodom. Evo šta o Dobrici Ćosiću kaže Vladika Atanasije: „Dobrica je, nažalost, poprilično zapadni čovek, ne balkanski, ne srpski… Zar dobri Dobrica nije ništa drugo video kod savremenog Srbina!? Bedna autobiografija, kao što su mu dobrim delom to i Koreni i Deobe, sve ljudi opterećeni Dobričinim sindromom. Ne da toga nema u Srbiji, ali to nisu srpski karakteri, nego senke koje prate zdravo telo, i zato pri jakoj svetlosti iščezavaju. Ćosiću nedostaje svetlosti, svete i svetle – Tavorske, koja tamu duše, uma i srca razgoni. “Prosvetli, Gospode, tamu duše moje“, trezveno pevaju svi Pravoslavni pa i Srbi u Crkvi… Dobrica Ćosić je čovek straha i nespokojstva… Kao čovek i pisac Dobrica Ćosić nije sreo Boga – Živoga, Istinitoga, Javljenoga u Hristu Ovaploćenom i Očovečenom, istorijski prisutnom Duhom Svetim u Crkvi i Liturgiji vernog naroda Božjeg, naročito u Svetima, kojima i Srpski narod obiluje, sve do danas“. Ako nekoga zanima ceo tekst Vladike Atanasija, može ga pročitati ovde: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1069/tekst/neke-neistine-ali-i-muke-dobrice-cosica/.
Ne može mali kerber Trn, a da se ne zakevće na Srbe iz svoje dukljanske kućare. Nego ne bi trebalo da čitaoce udaljuje od sadržaja feljtona.
Pa nijesam vam to ja rekao, Vladimire. Tu vašu plemenitu osobinu da mnogo lažete iznio je glavom i bradom otac srpske nacije D. Ćosić.
E sad zaključi sam ko kevće. Prije će biti da ti takvim načinom govoriš jer ne umiješ drukčije kao pripadnik „rase“.
dobrica cosic nije srbin, on je brozov lazov i ateista. dobrica cosic pripada toj klasi srba kojom ti pripadas. pozdrav.
Ovo što donosi Durković u ovom poglavlju je naravna od mitripolita odnosno patriajarha Gavrila. On je objasnio kralju Aleksandru da spomenik na Lovćenu po prjektu dvorskog vajara Ivana Meštrovića nema nikakve veze sa predhodnim pa ga Kralj poslušao i odustao te dao sredstva, pola miliona dinara u zlatu, za obnovu Njegoševe kapele po projektu profesora sakralne arhitekture na Petrogradskom univerzitetu Nikolaja Krasnova, tada izbjeglog od boljševika u Srbiju. A on je posao sjajno obavio.
PROUČAVANJE RASA JE NAUKA I VEOMA ZNAČAJNA U ATROPOLOGIJI ! A JE RASIZAM JE RASNA DISKRIMINACIJA ! DA NAČE ONI KOJI NE ZNAJU I LIJEPE ETIKETE SVOGA NEZNANJA NAPRIMJER OVOM VUKOVOM POTOMKU .
Jedna karakteristična osobina „srpske rase“- Dobrica Ćosić, „otac srpske nacije“ kaže:
„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito…“
Srpska rasa!? i „najveći čovek naše rase“!?
Sad se hvalite i rasizmom! Ima li šta niže od toga? Nema! To ste vi!
Tačno je da je Jovan Cvijić najbolje poznavao rasne odlike našega naroda: psihologiju i sve drugo što odlikuje jednu pokrajinu od druge. On je u svome proučavanju imao mogućnosti da to najbolje oceni i da na licu mesta da svoj objektivni sud. – Sad će antisrbi i antinjegoševci da se probude i da negiraju i Jovana Cvijića i sve što je zapisano o ovom događaju!
Još spavaju, čekajmo oko podne!
Dakle, Jelena Lazarević je pronašla Njegoševo stopalo, Bože!