Crnja i Gora: Raspopi na djelu (2. dio)

Piše: Mišo Vujović

Za razliku od Lučindana 1993. pred dvorcem kralja Nikole na Kruševcu 2001. ponekom se omaklo i da se prekrsti.

Ipak, navike se ne menjaju lako. Molitve, kajanje, praštanje, bili su samo dekor kojim su dominirali sočni pridevi, strast, neostvarenost, malodušje, endemska mržnja i prazna prošlost.

„Čim se odcijepimo sve ćemo im uzeti, pa eto im Rista, neka ih povede u novu seobu Srba za Srbiju“, dobacuje sredovečni brkajlija, pokušavajući da se osmehne. Nije uspeo; reči su bile hladne, gotovo zaleđene srdžbom. On je svu svoju promašenost ispunjavao gnevom. Bilo mu je pretesno u svojoj praznini.

„Šta će biti ako Srbija krene s obrnutim procesom? Crnogoraca u Srbiji ima blizu milion, biće to duga kolona“, uzvratio sam smeškajući se, koristeći otegnuti beogradski sleng, pokušavajući da ostanem naizgled neutralan, iako sam se osećao kao da me je neko bacio unazad u vreme – u zapadnu Hercegovinu s početka devedesetih.

„Nema ih ni stotinu u Srbiji. Svi se posrbijanče i odma’ počnu da pričaju ekavski. Ženetine ih preobrnu. Najedu se kukavci, pa ne znaju đe udaraju. Ona rabota im u glavu udari, pa su im šajkača i smrdljiva šljiva bliže no sisa koja ih je zadojila.

Nema tu Crnogorca, sve njih treba po rebrima. Poturica gori od Turčina, posrbica gori od Srbina“, ubacuje se stariji Montenegrin pljuckajući nakon svakog povučenog dima, zabacujući pri tom glavu u vis, naherevši je malo u stranu, dajući valjda tako sebi neki mudriji, značajniji stav.

Takozvani poglavar takozvane crkve izgledao je umorno i iscrpljeno. Sve vreme rituala sedeo je oslonjen na vladičansko žezlo. Bled i odsutan kao da je želeo da kaže: „Muke moje niko ne zna.“ Najteže je kada čovek u sopstvenom telu postane tuđin.

Mada je Dedejić, kako će se kasnije iz nekih dokumenata videti, školovan i za ovakvu ulogu. Nakon odlaska u Italiju gde se oženio dobrostojećom medicinskom sestrom Rozinom, njegov mentor sa Bogoslovskog fakulteta, profesor Drašković, rekao je:
„Eto, spremasmo ga da bude vladika, a on oženi neku ženturaču u Italiji.“

Stotinak metara niže, po završetku svete liturgije, vernici su se razilazili. Uniformisanih policajaca za divno čudo nije bilo, iako je ova nevladina organizacija pedantno registrovana u MUP-u Crne Gore.

Nova strategija približavanja i privikavanja polako počinje da dejstvuje. Do sada su njene pristalice obično na juriš, u pratnji policije i medija, noću upadale u hramove po Katunskoj i Riječkoj nahiji, trijumfalno obznanjujući da je „vrnuta još jedna crkva u okrilje CPC“.

Ovi upadi, po pravilu, događali su se u selima koja imaju po nekoliko staračkih domaćinstava, gde je crkveni život po direktivi komunista odavno zamro.

Nakon ovakvih medijskih trijumfa, veliki vernici, čiji se obredi sastoje od parola, zvižduka i aplauza, više se nikada ne pojave u „novoosvojenim“ i oskrnavljenim hramovima.

Potom dolazi otac Dragan Stanišić, „specijalista za očišćenje hramova od nečastivog“, po službi koju je sastavio patrijarh Carigradski Nikanor.

Paroh Katunski imao je najviše okršaja s kratko ošišanim, nabildovanim i dobro „stimulisanim“ Dedejićevim osvajačima crkava. Jedanput ga je policija optužila za „nasrtaj na mitropolita Mihaila, kome je naneo lakše telesne povrede.“ Otac Dragan bio je sa jednim bogoslovom, Miraš sa šezdesetak svojih jurišnika. Epilog – Miraš dobio batine, otac Dragan postao oklopna divizija!

Ma koliko na prvi pogled priča izgledala komična i bezazlena, ona, nažalost, predstavlja samo jednu od karika u lancu potpunog rasrbljivanja Crne Gore i ubijanja njenog svetosavskog i pravoslavnog identiteta.
„Dolazi jedna savremena Crna Gora koja će sve kanone, pa i onaj njegoševski, dovesti u pitanje,“ izjavio je Jevrem Brković, nakon svog trijumfalnog povratka iz zagrebačke „Esplanade“, gde se nekoliko godina nalazio u dobrovoljnom (mada prilično komfornom) izgnanstvu.

Tamo je marširao stazama svojih duhovnih i ideoloških preteča: Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, Dominika Mandića, Milana Šuflaja, Ante Starčevića…
Vrtanje Jevrema Brkovića u Crnu Goru, preko Debelog brijega, krunisano je osnivanjem „Dukljanske akademije nauka i umjetnosti“.

Pre nekoliko godina (1999), u intervjuu sarajevskoj reviji Dani, pitajući se šta je to u srpskom biću da radije prihvata strani element nego svoj autentični, srbijanski, Jevrem Brković konstatuje da Crnogorci u Srbiji postaju veći katolici od pape i da u tom dokazivanju obično srljaju u zločin.
„Srbi su takve Crnogorce prihvatili. Vidite samo: Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Dragoslav Bokan, Arkan, Čeko Dačević… Zamislite, kuvar postaje vojvoda. Gdje to ima?“ pita se Brković, zaboravljajući da navede u tom kontekstu sopstveni primer – kao svršeni frizer uspeo je da dogura do mesta predsednika Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Ivo Andrić je to savršeno objasnio:
„Dođe vrijeme kad pametni zaćute, budale progovore a fukara se obogati.“

Veštom manipulacijom istorijskih fakata, koristeći religijsku i teološku neukost većeg dela populacije, autori projekta „autokefalnosti crnogorske pravoslavne crkve“, agresivnom medijskom kampanjom polako koračaju ka svom cilju unijaćenja i rimokatoličenja, obezboženog i raspolućenog pravoslavnog naroda u Crnoj Gori.
Pedantni analitičar crkveno-istorijskih zbivanja u Crnoj Gori, bivši pomoćnik saveznog ministra vera Budimir Aleksić, tvrdi da je Crna Gora već zakoračila na put pokatoličenja.
„Agenti Vatikana u Crnoj Gori ne smiju, zbog dijela svojih pristalica koje drže u zabludi, kao i zbog cjelokupne crnogorske javnosti, direktno i otvoreno da zagovaraju kolektivni prelazak u rimokatoličku vjeru.

Zato najprije žele da proglase ’Crnogorsku pravoslavnu crkvu’ i da je u prvoj fazi odvoje od Srpske pravoslavne crkve. Druga faza: putem propagande treba ubijediti pučinu da je ta crkva bila Rimokatolička i da je treba prevesti u uniju, što kažu Štedimlija, Radojević i Brković. U trećoj fazi prestala bi da postoji ’Crnogorska pravoslavna crkva’ i konstituisala bi se Crnogorska nadbiskupija“, ubeđen je Aleksić.

Nastaviće se…

Izvor: Odlomak iz knjige „Crnja i Gora“ koja je objavljena 2002. godine