FOCUS: Шта за Немачку значи ако Путин заиста умаршира у Украјину

Аутор: проф. др Томас Јагер, шеф катедере за Интернационалну и Спољну Политику на Универзитету у Келну.
Превод: Мирко Вулетић

У спору око украјинског суверенитета ситуација између Русије и НАТО остаје напета. Шта би конкретно за Немачку значило ако би Путин поново напао Украјину, као 2014. године?

Још увек је нејасно шта руски председник Путин смера размештањем својих оружаних снага на граници Русије са Украјином. Ни његов говор на састанку у Министарства Одбране раније ове недеље, нити његова дуга конференција за штампу 23. децембра нису у потпуности расветлили ову дилему.

Путин држи све опције отворене: Русија ће, рекао је, „оштро реаговати” –шта год то значило– на кораке који се сматра непријатељским и деловати у складу са својим безбедносним интересима. Дакле, не може се искључити инвазија на Украјину. Све је више доказа да се релевантне јединице – укључујући логистику и медицинске – навелико премештају ка Украјини. Краткорочна најава маневара за увежбавање заузимања земље наравно да не смирује ситуацију.

Путин равноправно преговара са САД

Ако је циљ гомилања оружаних снага био да се равноправно преговара са САД, то је постигнуто на другом самиту са председником Биденом. На ово надовезани циљ добијања безбедносних гаранција од НАТО -онако како би то хтео председник Путин и како ствари данас стоје- неће бити могуће реализовати.

Оделити Европу од САД је стари циљ руске спољне политике

Први од Руса сада предложени уговор би требало да буде потписан између САД и Русије и треба да садржи безбедносне гаранције. Оно што се генерално чини позитивним, заправо конкретно одише духом Андреја Громика, министар спољних послова СССР од 1957. до 1985.: политика велесиле у сферама утицаја.

Члан 4. је конкретан: бившим државама Совјетског Савеза није дозвољено да се придруже НАТО, а САД не смеју да сарађују са њима војно. А то значи да ће све ове државе убудуће бити изложене притисцима Русије а да не могу очекивати никакву подршку Запада.

Члан 6. иде још даље и жели да поткопа нуклеарно учешће НАТО, односно да стратешки одвоји Америку и Европу једну од друге: УСА и Русија убудуће смеју само на својој националној територији да инсталирају ракете кратког и средњег домета. То би значило да би европске НАТО државе биле потпуно препуштене саме себи. Што би био постхумни тријумф Громика. Јер СССР је увек тежио оваквом раскиду трансатлантских односа, а Путин се понаша у тачно складу са том традицијом. Ради се о ревизионистичком империјализаму који он овим уговором покушава да реализује.

Уговор број 2 има за циљ да Западну Европу одвоји од Источне

Други од Руса предложени уговор треба бити закључен између држава-чланица НАТО и Русије. У њему Русија захтева да се у источноевропским земљама НАТО не смеју стационирати трупе старих чланица НАТО ако тамо нису биле стациониране 1997. године – дакле годинама пре приступања Алијанси бивших чланица Варшавског Уговора.

Поента уговора је да се њиме статус безбедност Источноевропских држава одвоји од статуса безбедности Западноевропских држава. Уз то је и било какав нови улазак држава у НАТО категорички искључен. Државама НАТО је по уговору забрањено да учествују у војним активностима у Украјини, целој Источној Европи, Јужном Кавказу или Централној Азији. Стране потписнице би требало да у року од 30 дана откажу све одговарајуће уговоре а то би Русији омогуц́ило да сада свуда легитимно стационира сопствене трупе.

Са НАТО неће бити политике зона утицаја

На последњем састанку министара спољних послова НАТО је већ донео чврсту одлуку: у Европи неће бити политике зона утицаја. Генерални секретар НАТО Столтенберг је поновио овај став након што су објављени руски текстови предлога ова два уговора: „Ова идеја да велика сила попут Русије може одлучивати шта мањи суседи могу, а шта не, значи поновно увођење старе представе сфера утицаја. Ово је у супротности са свим што је обезбедило мир и стабилност у Европи од краја Хладног Рата на овамо“.

У предлозима руских уговора, на пример, не спомиње се Паришка Повеља из 1990. године – документ који као ни један други у Европи изражава наду у демократску и ненасилну будућност те владавину права. Ова перспектива више не игра никакву улогу у руској визији будућности Европе.

Шта би за Немачку значио руски напад на Украјину?

Шта за Немачку значи да Русија спроведе претње и нападне Украјину? Целокупна немачка политика према Русији у протеклих двадесет година би у том моменту спектакуларно крахирала, јер за разлику од анексије Крима 2014. године, када је канцеларка Меркел реаговала дипломатијом свестраног Аппесеамента у хомеопатским дозама, садашња немачка владајућа “семафор-коалиција- не би могла да је преживи. Већ сада јавна свађа око могуц́их немачких реакција је и превише јасан доказ за то.

Министарка спољних послова и министар привреде Немачка (Зелени) неће моћи да се сложе са само вербално оштрим а реално млаким одговором Русији по овом питању. Фокус недавне дискусије о Норд Стреам 2 одмах би довео у питање постојање овог гасовода. Чињеница да је Русија угушила и обуставила испоруке гаса кроз гасовод “Јамал” је усмерена управо на то.

Колико год су реакције сада усмерене на најновији руски предлог, важно је размишљати и даље од тога. Новинарка Цлаудиа бароница вон Салзен је у „Тагесспиегел“ у мају 2021. прикладно описала реалну политику Немачке према Русији: „Њемачкој политици према Русији не недостају контакти и канали комуникације, вец́ идеја како да се носи са унутрашње све ауторитарнијом и према иностранству све агресивнијом Русијом. Иза увежбаног позива на дијалог крије се иритантни мук”.

Нова немачка влада своју политику према Русији мора започети поштеном анализом, што левичарски шефови немачког МИП и Уреда Савезног Канцелара нису радили већ годинама. Русија годинама демонстрира своју спремност да доминира ескалацијом. Руска влада годинама занемарује добру вољу немачке владе, на пример у Нормандијском Формату. Не само то: руска влада свако мало просто обмањује немачку владу.

Док су савезне владе Ангеле Меркел спроводиле политику Аппеасемента, она је наглашавала и да није забринута повећањем зависности од Русије. Канцеларка Меркел је својом политиком геостратешке наивности Немачкој оставила тешко бреме. Нова савезна влада је започела рад под притиском претњи из Москве. И неће више моћи да избегне да изради кохерентну, европску и трансатлантску политику према Русији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: