Forbs: Konstanta američke politike na Balkanu jeste da Srbi uvek gube

Politika Vašingtona prema Balkanu nikada nije imala smisla jer su SAD želele da očuvaju neke nacije u zajedništvu, druge da razdvoje, dok su istovremeno neke slučajeve etničkog čišćenja osuđivali, a neke ignorisali, piše Forbs.

Dag Bandou, spoljnopolitički komentator Forbsa, napisao je u svom autorskom tekstu da je jedina zajednička stvar koja je konstantna posledica američke politike, ta da Srbi uvek gube.

Kako je naveo, Iz Prištine i Beograda dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, zbog čega je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i „ovoga puta učine pravu stvar“, navodi on, a prenosi Hafington post.

On u svom članku pominje da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina Versajskog sporazuma, koja je nakon Drugog svetskog rata preživela zahvaljujući „diktaturi Josipa Broza Tita i strahu od sovjetske invazije“, ali da je Titova smrt razbila „jedinstvo“ koje je na okupu držalo nekoliko nacija.

Kako se navodi, nakon toga je stvoren politički vakuum koji su iskoristili nacionalisti, i Balkan je eksplodirao.

Prva Bušova administracija priznavala je suverenitet Jugoslavije, ali pošto su Nemci podržali nezavisnu Sloveniju, započeo je serijski raspad, tokom kojeg su SAD i Evropa podržale stvaranje BiH i Hrvatske.

Nakon što su podržali raspad SFRJ, američko-evropski saveznici su iznenada počeli da se protive podeli i secesiji etničkih Hrvata i Srba iz Bosne, ali i Srba iz Hrvatske, navodi list i dodaje da su tada zločini koje su činili Srbi razglašavani na sva zvona, a da su muslimanski i hrvatski prećutkivani.

„Vašington i Brisel su očekivali da srpska manjina ćuti i pristojno pati i trpi represiju ostalih, većinskih grupa, čak i onda kada je suočena sa etničkim čišćenjem. Uprkos svemu tome, Vašington je odbio ne samo da prizna te zločine, nego se ogradio svake kritike tog bezumnog etničkog čišćenja“, navodi list i dodaje da je takva politika Vašingtona na snazi i danas.

Kao najnoviju balkansku krizu list navodi Kosovo, gde su se krajem devedesetih pojavile oružane albanske grupe, koje je Vašington prvobitno oslovljavao kao terorističke organizacije. Međutim, ubrzo se situacija menja, a Albanci dobijaju svu podršku svetskih medija.

Autor navodi da se tada sreo sa prvim kosovskim predsednikom Ibrahimom Rugovom, koji mu je kazao da je Albancima očajnički potrebna „pomoć američke vojske i Si-En-Ena“.

Nakon što je NATO uspeo da protera srpsku vojsku, Albanci su počeli da čine najstrašnije zločine i etničko čišćenje nad Srbima, proteravši najmanje četvrt miliona Srba, Roma i ostalog nealbanskog stanovništva, kao i da su američki i evropski vojnici, uprkos tome što su okupirali teritoriju, uradili jako malo da to zaustave.

Priština je tada postala grad „kojim rukovode mafijaši i ratni zločinci“, a Kosovo „poligon na kojem Saudijska Arabija regrutuje i radikalizuje inače sekularne muslimane“, a jedno istraživanje pokazalo je da se „zločini nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu gotovo ne procesuiraju“, da ne postoji sloboda štampe i da su političari i sudovi ogrezli u kriminal i korupciju, kao i trgovinu organima.

Forbs navodi i da ljudi sa severa Kosova žele da budu deo Srbije, ali da sistematska nepravda prema Srbima sa Kosova stvara nove mogućnosti za konflikt.

Kako se navodi, potrebni su novi pregovori, ali oni u kojima SAD i EU neće biti na strani Albanaca, već na strani Srba, a jedino rešenje je ono u kome će i Priština i Beograd biti zadovoljni.