(FOTO) U susret Božiću, u Velikoj Hoči: Na stotinu smo vatragoreli, nikad sagoreli

Mi, s radošću dočekujemo najradosniji praznik, dan Hristovog rođenja. Dostojno pravoslavnom nasleđu naših predaka, mislimo i šta ostavljamo potomcima. A neko je poželeo da upali vatru, ovde, gde smo već pregoreli. Jednom kad pregoriš, svejedno ti je…

Velika Hoča, koračamo živom istorijom koja je prevazišla sebe. Ovde je svaki kamen istorija. Vekovno trajanje Srba u sazvežđu crkava i manastira. Koreni duboki. Narod je preuzeo tu čvrstinu.

Veliki župan Stefan, 1198. zemlju i dvadeset četiri pravoslavna hrama darovnim pismom preneo je u nadležnost Hilandara.

Preživelo je trinaest svetinja na temeljima Stefanovim. Imenovani su dvanaestoricom apostola i svetiteljkom Anom. Živa je molitva i na crkvištima pet hramova. Isijavaju iz zemlje, metohijske. Iz svakog kamena i svakog grumena. Među ovim svetinjama hočanski Srbi pretekli su sve progone i pogrome. Sačuvali se. A, nedavno, suočili se ponovo sa ozbiljnom pretnjom. Pretnjom o novom izgonu. Prvi put u Veliku Hoču stupile su specijalne policijske jedinice kosovske policije. Naoružani dugim cevima, kao podrška službenicima carine u zapleni vina iz vinarije Srđana Petrovića. Slike koje su odaslane sedmog i osmog decembra unele su nemir i strepnju, ne samo među ovdašnje ljude, ali nisu pomutile radost praznika.

Čemu tolika sila i danas se pitaju u Velikoj Hoči, a imaju i odgovor. – Prepoznali smo poruku: vreme je da idete, a taman smo obnovili stare vinograde. Znate li vi šta znači kad, nama u Hoči, prospeš vino? Domaćinsko, metohijsko. Ako je Srđan Petrović napravio prekršaj, da li je još negde bilo naplate uz specijalne snage. Protiv njih smo se pobunili.

Treći je dan Nove godine, a još tri do Božića. Opustela Hoča. Nema ni Petrovića. I neka magla padnala, ko testo gusta.

„Ostanite do Badnje večeri s nama da vidite kako se u Hoči slavi, svi tada dolaze“, srdačan je Negovan Mavrić. Kazuje nam kako je bilo proteklih godina, tako će i ove.

„U podne domaćini idu, gore u brdo, po badnjake. Vraćaju se uveče sa pesmom. Badnjaci se pale na trgu. Ne peva samo onaj koji je u žalosti. Narod koji stasava na ovakvom mestu, na vekovnim ognjištima predaka među svetinjama, nema pravo na predaju“, poručuje Negovan. „Bilo je i težih dana. Na sto vatri smo goreli, izgoreli nismo, pa nećemo ni u ovoj“.

Zvone zvona sa sabornog hrama arhiđakona Stefana. Gore kandila. Unutra je toplo. Ovde ikone žive sa ljudima. Dišu ispod stoletnih borova i starog oraha. Ko zna čijom je rukom zasađen.

„Ostanite s nama“, ostaje poruka Negovana Mavrića.

Nosimo je niz hočanske uličice prepune murala srpskih velikana iz davnih i ovog vremena. Uz Nušićev portret i zapis iz njegovih konzulskih vremena u Prištini: „Srbi Velike Hoče najviše su se održali protiv zuluma, s toga se u celoj Podrimi smatraju kao odvažni“.

Odjednom, kao golubovi, iza teških drvenih kapija iz dvorišta opasanih visokim zidovima, istrčavaju dečica. Slike nasilja se potiskuju u svakom našem susretu i razgovoru. Priča se o Božiću. O ovoj deci. Ali, naviru i one koje bole.

„Tamo, eno tamo su mi ubili sina. Albanci. Imao je 28 godina. Ja ne mogu da ostavim taj grob. Da umrem, na zor se ne može mreti“, govori starica Živana Pavlović. „Neka žive deca. Samo neka oni žive i raduju se“.

Još je nešto želela da kaže, podigla ruku. Pozdravili smo se i ona je, povijena kao srp, polako odlazila noseći svoj bol.

Ima dece Velika Hoča. Osamdesetoro od jedne do četrnaest godina. U osnovnoj školi, pedeset dvoje. I, to je nada za ovo maleno mesto u kome diše nekoliko stotina duša.

„Osipa se narod, ponajviše, kada zategne na Severu. Obuzme strepnja“, slušamo priču. „Ali se nikada, tokom ovih nesrećnih godina, nije dogodilo da se u Hoči nisu rađala deca. Da domaćinske kuće nisu imale goste. Stalno neko dođe. Dođu ljudi i donesu darove. Snaže nas i hrabre“.

Upravo u vreme naše posete stigli gosti iz Podgorice. Susret ispod Dečanske vinice. Manastir ovde ima osam hektara vinograda, od vina živi i oko pedeset porodica. A, vino, „u maramici možeš da ga nosiš“.

Nasmejao se mladi sveštenik Milan Stojković. U Hoči nasledio legendarnog protu Milenka Dragićevića. Otišao prota u penziju posle trideset šest godina staža u Metohiji. Sveštenik Milan i njegova supruga Gordana u Hoču doveli i svoje malene sinove, Vasilija i Grigorija. Da rastu uz vinovu lozu, stariju od većine „pridošlica“ koji bi da puste korenje i unište nam vekove.

Milan bio profesor Bogoslovije u Prizrenu, Gordana ekonomista.

„Nema budućnosti bez Hrista u nama“ kaže mladi sveštenik. „Eto šta je ostalo od naše istorije, samo ono što je delo vere Hristove, a to su ovi manastiri“.

Podne je, a odozdo, od Orahovca glas mujezina gotovo je zaljuljao maglu. Vreme molitve. Kada bi im se još uselila i u srca. Dogodi se ponekad da se glas sa munara sudari sa zvucima crkvenih zvona. Živi zvuci, živih zvona drevnih svetinja i glas mujezina ovovremenih bogomolja.

Unuci Radmile Simić ni trepnuli nisu. Aleksa, Stefan, Novak i Andrija, jedni drugom do uveta. Oni imaju pravo na detinjstvo, makar u svom, običnom dvorištu.

Ali, nijedno dvorište u Hoči nije obično. Dvorišta Hoče su i stajanka u proletnjim šetnjama nobelovca Petera Handkea. Gotovo dve decenije ovaj virtuoz reči posećuje božanski raj na metohijskoj zemlji. I, nema ko ga ovde ne poznaje i ne pamti njegove šetnje do potoka i budnu lampu dok beleži sve što voli i što ga boli u neprolaznom vremenu izolacije naroda u getu.

„Velika Hoča je mesto sa Božjim blagoslovom, ali puno nesrećnih ljudi“ zapisao je Handke. „I, da bi ih razumeo, dolazim često. Volim da razgovaram i pijem vino sa ovim ljudima“.

Dan se bliži kraju, a kao da je počeo. Magla se ne razilazi ni narednog jutra koje budi zebnju. Ostaju manastiri na ovdašnjem srpskom Atosu, zastali načas, u nekom za nas nepoznatom razgovoru.

Pobeđuju volja i ljubav

Bez vere nema spasenja. Spasenje je u nadi i ljubavi prema čoveku. Volja i ljubav sve pobeđuju, s njima se sve prebrodi. S njima smo i ostali i opstali ovde, a verujem i u budućim vekovima. Ovde se uči kako se dostojno i uzvišeno istrajava u najtežim vremenima. I kako vaskrsava sve što je toga vredno – poručio je narodu koji ostaje, prota Milenko Dragićević, u danu odlaska u penziju.

Zemlje druge vizije sveta

Ne sećam se kada sam prvi put došao u Hoču, ali, kad sam došao i kada sam video planine iza sela i nebo… I, osetivši nebo i sunce ovde, bilo je to kao zemlja druge vizije sveta. Čak i sa velikim problemima, život je ovde dobar – zapisao je Handke, beskrajno zaljubljen u Hoču i njen narod. Dve svoje prestižne nagrade (Ibzenovu i Hajneovu, obe po pedeset hiljada evra), poklonio je svojim Hočancima.