Француска новинарка – зашто признати државу коју воде криминалци?

Француска новинарака Пруно Антоине, води трогодишњу истрагу о трговини органима на КиМ. У ексклузивном интервјуу за КМ Новине, први пут за медиј на српском, говори о припремама, доживљајима и сазнањима до којих је за то време дошла.

Свега 5.000 евра је њој и Моники Штефанек, са којом ради на овом пројекту, било је довољно да се темељно посвете истраживању овом организованом злочину. Марта 2012. године овај пројекат финасијски је подржала фондација за подршку истраживачког новинарства Европске уније као побједнички на редовном конкурсу.

Ризику да, расвјетљавајући овакав случај, буду јавно компромитовани  и под притисцима не излажу се судски истражитељи, новинари нити интелигенција у Србији па зашто би то неко из ЕУ? Због истине? То је њима био сасвим довољан мотив…

Своје истраживање објављује на нтернету у дјеловима на неколико европских језика што изузетно пуно помаже ширењу истине о догађајима на Косову и Метохији у периоду од 1998. до 2001. и касније. Из интервјуа са Диком Мартијем сазнаје да је истрага коју је он водио открила да је у Албанији било неколико центара, импровизованих клиника, за вађење органа отетим Србима.

„Цијена бубрега на црном тржишту? Око 50.000 евра. Ето како је УЋК финансирала своју ратне активности“ недвосмислена је Пруно. Наводећи тврдње Дика Мартија она указује европској јавности на чињеницу да они, у шиптарским редовима, који су водили црно тржиште трговине органима данас представљају политичку елиту.

„Тачи, током и након рата, био је покровитељ небројених илегалних активности, укључујући трговину хероином и управљање тајним притворским центрима у Албанији, гдје су затвореници мучени, убијани и гдје се трговало органима“, пише Дик Марти.

„Од 1999. године, ФБИ је оптужио америчке лидере који су са Тачијем имали криминалну прошлост.“ „Прошлост је прошлост. Треба нам неко за будућност “ прагматично је одговорила амерички државни секретар Медлин Олбрајт, којој је било потребно подршка на земљи за ваздушну војну интервенцију. У Фебруара 2008. године, исти Хашим Тачи једнострано је прогласио независност јужне српске покрајине, на жалост Београда.

„Можда… можда је независност Косова било пребрза, или је то можда била грешка“ пита се Марти. „Данас , само једну ствар знам сигурно: постоји тајни договор између званичника и свих тренутних илегалних трговина на Косову било дрогом, оружјем , проституцијом, људима.“

Да ли случајно или не, док је Марти представљао своје закључке у Савјету Европе, још једна афера пукла је из косовске владе: Клиника Медикус.

Вриједност овог истраживања на првом месту јесте што, испред свих осталих питања, поставља она о правди и оправданости подршке терористима, изградњи „права“ на прикривеним суровим злочинима и смислу таквих нељудских и антицивилизацијских потеза. То је оно што ствара процјеп кроз који се пробија истина. Наше је да унутра гурнемо руке и снажно разгрнемо тешку завјесу укрштених економско – геополитичких интереса.

„Након приче о силованој жени из Босне и непризнавања овог злочина, заинтересовала сам се више за догађаје на Балкану. Регион је и даље подијељен и 15 година касније а ране дубоко урезане у срца. Поред свега тога, постоји само неколико извештаја о дешавањима овдје“ почиње за КМ Новине своју причу Пруно о томе како се на првом месту заинтересовала за злочине над киднапованим Србима.

 „Низ истрага отворило је  само више питања него што је дало чињеница. Захваљујући новинарској стипендији, истраживала сам око 3 године оптужбу о трговини људским органима на Косову и путовала константно на линији Приштина, Београд, Брисел, Швајцарска да би сазнала више о цијелом случају“.

Шта је оно што вам се није „допало“ у томе како су дуги извјештавали о трговини органима на Косову па сте хтели да сами истражите?

Није да ми се баш ништа није свиђало у другим извештајима. Постоји неколико извора о овом случају и 6 истрага (судских и новинарских) су услиједиле једна за другом током прошле деценије. Била сам убијеђена да почети све из почетка и помињањем свих корака у претходним истрагама могу показати како је тешко доћи до закључка у крајње подијељеној средини. Интервјуисање ми је било крајње стресно јер нисам знала коме да вјерујем, ко ми даје тачне информације, а ко манипулише. На крају, постала сам веома дрска.

 „У почетку, нико није хтио да подржи УЋК јер су све тајне службе западна знале да се тај герилски покрет финансира новцем од илегалне трговине оружјем и дрогом. Ми смо увијек подржавали бившег косовског предсједник Ибрахима Ругову, док то није постало немогуће. Он није имао никакву власт у земљи. Албанци су били ти који су га одбацили.“

Да ли је било неких пријетњи, да ли је неко покушао да вас спријечи да обавите посао до краја? С ким сте све сарађивали?

 Не, никад ми нико није претио. Неки од умијешаних су једноставно одбили да разговарају са мном. У Србије и КиМ нијесам никад имала проблем да се сретнем са људима и разговарам. Док је у Бриселу било много теже. Сјећам се једном у Европском парламенту, била сам у библиотеци покушавајући да скупим неке биљешке, извјештаје, коментаре о трговини људским органима, али особа која ту ради, гледала ме је веома сумњичаво и после пар минута ми је рекла да је то “крајње осјетљива тема“ и да досијеи нису доступни (нестали су). Али интервјуисала сам много актера ове приче: новинара, форензичара, тужилаца, бивших припадника КФОР-а, вођа српских и албанских организација који се баве жртвама у рату, шпијуна, политичара…

Како су изгледале припреме и које су најнеочекиваније ствари на које сте наишли током припрема и истраживања?

Заједно са пољском колегиницом, Моником Штефанек, добиле смо стипендију за истраживање ЕУ Фонда за новинарство (хттп://www.јоурналисмфунд.еу), организације која снажно подржава истраживачко новинарство. Припремали смо се тако што смо доста о томе читале на интернету на свим могућим језицима, истражујући документа. Онда смо имали доста разговора са бившим дописницима из региона, разним људима и експертима на ову тему. Потом смо направиле план и листу од неколико стотина имена људи које треба контактирати и мјеста која треба обићи. И онда смо кренули да уговарамо сусрете, биле смо врло изненађене због брзог одговора од стране г-ђе дел Понте и г-дина Мартија. У суштини, с њима је било најлакше разговарати иако су личности високог профила. Било је нпр. веома тешко добити одговор од неких званичних ЕУ политичара који нијесу били спремни да разговарају на ову тему. Биле смо такође у контакту са неким чудним ликом са Косова који је знао “много“ о трговини људским органима и понашао се као у филмовима о Џејмс Бонду: причао је веома брзо и тихо, вадио СИМ картицу из телефона кад би се срели , користио шифре, возио огромно возило 4х4, причао о оружју, Авганистану и обуци специјалних снага у Ираку. Био је мојих година (у 30-тим), али претпостављам да је био агент неке тајне службе америчке или Шика. Био је веома доминантан и манипулативан, говорећи да се никад није ни престајало са трговином људским органима. Обећао нам је неке ексклузивне интервјуе са “свједоцима“ који се никад нису појавили. Он је био само један од многих “лудака“ које смо среле.

Овај посао сте привели крају и до сада сте објавили готово сва сазнања до којих сте дошли?

Нијесам сазнала “истину“. Сазнала сам да постоји много истина у овом региону. С једне стране, људи желе да крену даље, да “опросте али не да и забораве“ конфликт како они кажу, а са друге стране, неки су заглављени у тзв. “сивој зони“ између прошлости и будућности. Једноставно не могу да живе у садашњости док не сазнају шта се десило њиховим ближњима.

Ужасни ратни злочини који су се десили током конфликта на обје стране,  и међународна правда која је веома слаба у поређењу са политичким и економским интересима.

И 15 година након рата једина реалност о трговини људским органима је стотине несталих особа чији остаци никада нису пронађени. Патња њихових ближњих је видљива а чекање неподношљиво.

Трифуновић тврди да познаје једног од свједока наведених у првом извјештају УНМИК-а . То јеАлбанац , „бивши УЋК возач“. Када сам тражила да ме упозна са њим, Трифуновић се гласно насмијао. Затим се прибрао и пријетећим гласом упитао „хоћеш да ме убије? Или да он буде убијен?. Прошло је дуго времена од када смо постали странци. Ево, цио свијет манипулише истином. Срби труну у затвору, а Албанци остају некажњени, заштићени од стране Американаца и западних сила.“

Како, по вама, живе Србе на Косову и Метохији и какав је однос ЕУ и политичког дијела Запада према њима?

Срби на Косову се осјећају издано од стране историје, ЕУ, Србије, свакога и разумијем да није лако живјети у енклави у „држави“ која није сасвим међународно призната. Мада и овом статусу кво, Срби на Сјеверу су кренули даље, а неки нису. Али ја вјерујем да Западни политичари имају одговорност да успоставе миран дијалог.

Пруно не одскаче од европског просјека који изграђен искривљеним или потпуно лажним медијским извјештајима, мисли да је самопроглашење „независности“ на КиМ нешто што се може сматрати готовим послом. Међутим, током овог истраживања сријетала је и људе који ствари посматрају једноставно и реално.

Неки међународни правни експерти кажу да је афера о трговини људским органима злочин против човечности што би озбиљно угрозило процес признавања „независности“. Како признати бивше вође гериле оптужене за ратне злочине као политички легитимне. Зашто признати само-прокламовану државу којом руководе криминалци? Која је одговорност међународне заједнице која широко подржава побуњенике из УЋК? И посебно како непристрасно судити о ратним злочинима?

О независности која није потпуно призната од цијеле међународне заједнице, Косово, нека врста “Франкенштајна у међународном праву“ је створило опасан преседан. Да, могуће је преправити границе, интервенисати војно и подржати ову сумњиву герилу, која када једном дође на власт, тешко је касније контролисати. Да, могуће је приватизовати уништену државу, а декада међународног присуства може значити више корупције него очвршћавање било каквог ионако крхког статуса кво.

Како видите то што је ипак било могуће доћи до одређених резултата и открити учеснике трговине органима а нико није кажњен нити изведен пред суд ни после 16 година од тада?

Мислим да нема политичке воље да ствари крену напријед. Тужилац Вилијамсон, који је био задужен за специјалну истрагу у ЕУ, објавио је свој извјештај прошлог августа. Потврдио је оба извјештаја  и дел Понтеове и Дика Мартија и закључио их. Али да би се судило, треба успоставити специјални трибунал за Косово, који ће започети све процесе, провјерити податке и испитати свједоке. Европа даје руку; да ли то значи да је тзв. „Косово“ спремно да се суочи са злочинима. Нисам сигурна у то. А и са овим специјалним трибуналом било је 7 истрага у периоду од 16 година, а докази су нестали у међувремену. Добити мир је теже него добити рат. Ова прича потврђује или одбацује да ће се ишта промијенити: случај о трговини органима показује да, упркос ратним ожиљцима, Косово је велики јаз чак и у Србији.

Реакција њеног земљака, Бернара Кушнера, на питање новинара Гласа Америке о његовој повезаности са трговином органима изазива више него основану сумњу у истинитост тих података. Пуно је и на то ставила посебан акценат у свом извјештавању. (Кушнер је био први шеф цивилне УН мисије на КиМ од окупације 1999. и оснивач „љекара без граница“)

Даљи развој ситуације на Косову и Метохији у свијетлу једностраних потеза на уштрб српске стране и гајење заблуда шиптарске заједнице код Пруно, која прати тренутна дешавања, изазива извјесну зебњу. Каже да је била оптимистична када је читала да је остварен дијалог између Београда и Приштине 2011. године, али потврђује да су Срби са сјевера КиМ који се противе издаји и наметању непризнате квази-државе, у Европској унији приказани као насилници.

„Људи у својим 20-тим и 30-им годинама које сам срела у Приштини и Косовској Митровици су спремни да затворе ратно поглавље: имају интернет мрежу, образовани су, желе да живе у иностранству. Можда ће смјена генерација у политици помоћи да се смири ситуација…“ каже Пруно.

Али нико па ни она, не може са сигурношћу предвидјети будућност овог дијела Србије. Можда зато што се политичка ситуација гради мимо воље, Устава, међународног права, уз употребу силе и жртава али и прикривањем страшних злочина који су великим дијелом учинили да се до овога дође. Ништа од тога не може представљати сигурно тло и полазну тачку за нешто добро у будућности.

Аутор: Иван Максимовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: