Галијашевић: Бошњаци између прошлости и будућности (1)

Пише: Џевад Галијашевић

БОСАНСКИ МУСЛИМАНИ – ИСТОРИЈСКА СВИЈЕСТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

БОШЊАЦИ ИЗМЕЂУ ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ

НАЦИЈА КАО РЕЛЕВАНТНА ЗАЈЕДНИЦА И У 21: ВИЈЕКУ

Још увијек у европској али и свјетској научној јавности трају расправе о историјском и социолошком аспекту нације. Неоспорно је, нација у 21. вијеку и даље релевантна тема.

О нацији се у историографији и сродним дисциплинама много писало, посебно у посљедњих пола вијека, при чему је дошло до неких критичких заокрета у приступу. Нажалост, научна достигнућа нису довољно позната на нашим просторима, па је тако ван домашаја шире, регионалне јавности, остала и књига „Национални идентитет“.

Иако је ова књига замишљена као кратки увод у историју настанка нација на темељу њихових етничких основа она је дала одговоре и на многе дилеме, и површне теорије, које су се јављају у вези са разумијевањем овог феномена..

Аутор књиге, Антхонy Давид Смитх (1939-2016.), био је један од водећих социолога који се бавио питањем национализма и националног идентитета кроз историју. Књига је објављена у доба првих политичких криза и почетка ратова на простору бивше СФРЈ, 1991. године и теоријски је наставак револуционарне „Теорије поријекла нација“, којом се Смитх 1986. упустио у полемику са теоретичарима „модернистичке теорије нација“ а који су, настанак нација смјештали у модерно доба,. Прије појаве Смитхова дјела, распламсале су се теорије у издањима: Хобсбаwмових „Измишљених нација“, Андерсонових „Замишљених заједница“ те Геллнерових „Нација и национализма“.

У принципу је „Национални идентитет“ и претходница важнијег догађаја из 1995., чувене „Дебате у Варвику“, на којој се Смит коначно обрачунао са својим ментором, Ернестом Гелнером. Док је Гелнер говорио у противрјечју аграрног и ндустријског, етничког и националног, еуклидовски дијелећи Еувопу на временске зоне настанка нација а модерну писторију на стадије, Смитх у својој ревизији одустаје од стварања теорија. За разлику од ментора полази од континуитета и заговара тзв. етно-симболички приступ у којем умјесто о типовима говори о процесима. „Настанак нација“, тврди Смитх, „треба проматрати егземпларно“: тај приступ, видљив је у „Националном идентитету“. Својим читким излагањем покрива сва временска раздобља људске историјеи, од првих цивилизација па до краја 20. вијека.

Иако књига у наслову има синтагму „национални идентитет,“ њено истинско подручје интереса је веза између етније и нације. Она, објашњава цијели проблем и дефинитивно га одваја од модерниста. Говорећи о далекој прошлости Смитх користи и модерне појмове попут бирократије, државног апарата, интелектуалаца, национализма и сл., али с одређеном дозом опреза те контекстуализације. Своје расправе отвара набрајањима, да би их касније развио у примјере.

Једно такво „набрајање“, које представља експликацију и детаљну аксиологију нације, јест да нацију чине:“1. историјски териториј, односно домовина, 2. заједнички митови и историјска сјећања, 3. заједничка масовна, јавна култура, 4. заједничка законска права и дужности свих припадника нације, 5. заједничка економија, с територијалном мобилношћу припадника нације“.

Из овог приступс уочава се јасно да Смитх мисли, да је нација само дјеломично модерни конструкт. Његов модел иде на руку историчаарима предмодерних раздобља, који се при истраживању нација често налазе закинути. Тако је велшки истраживач Средњег вијека Реес Давиес, нека обиљежја Смитхове нације препознао код Шкота већ у Декларацији из Арброатха (1320.), „која је сигурно једна од најелоквентнијих и најистакнутијих потврда националног идентитета у некој земљи у средњем вијеку“ (Давиес, Натионс анд Натионал Идентитиес ин тхе Медиевал Wорлд: Ан Апологиа, стр. 575).

Смитх, и у цитираној књизи, сво вријеме, држи фокус на методи, а не теорији, иако без посљедње не може. Теоретски је сличан Геллнеру који непрестано врши категоризацију, али у својој прагматичности наглашава да су категоризације несавршене те да је кључно како се користе у истраживањима. По њему „модернистичко „гледиште садржи много истине, али штошта важно у њему треба ублажити“ (Смитх, Национални идентитет, 75).

И тридесет година послије публиковања, Смитхова студија дјелује мјеродавном.

Глобализација и Интернет, супротно неким очекивањима, само су ојачали неке национализме, а то је најављивао Смитх примјером мултинационалних компанија – агенти глобализације, упркос намјери, не могу нужно истријебити партикуларно, већ управо супротно. Да се ради о неком типу истраживања другачијем од кратке синтезе какву нам је понудио Смитх, могло би се приговорити да кроз своје ерудитско низање примјера у најбољем случају, сам Смитх остаје површан, а у најгорем случају и иде против властите методологије и приступа који налаже опширније студије случаја.

За то вријеме, у Босни и Херцеговини и региону, националном питању се приступа површно, успутно и политички мотивисано.

У компликованој, тројединој БиХ, не постоји други начин да се мијења мукотрпно договорени и прихваћени Дејтонски споразум осим да се као срце разлога за тај рат и као лудчка кошуља у миру, представи, ни мање ни више него специфична народна заједница – Нација. И то је тај алиби.

У Сарајеву постоје „мудраци“ којима протекли рат и 100.000 погинулих не значе пуно, па и даље излазе са новим рјешењем друштвених односа и функционисања државе упркос националном одређењу и интересу.

Досјетили су се и да као платформу упорно нуде „мало југословенство“ – босанство, глумећи при томе да је то интегративна формула заједничког живота и да су против тога само зли, национални духови, идентитети и интереси.

Наравно: Срби и Хрвати, јер они су националисти а Бошњаци, као муслимани, одбацују идеју националне идентификације као битног одређења, па, предлажу нова и нова имена. Од Муслимана, преко Бошњака сада би најрадије кренули до Босанаца. О тој теми говоре незналице и најпримитивнији шовинисти и вуцибатине са подршком америчког фактора који на питање нације и националног опредјељења не гледа на начин на који гледа у цјелој Европи. Гдје историја друштвено економских односа и формација не постоји без нације јер ју је она стварала. Наравно, не само нација као заједница, настала у доба касног феудализма и раног капитализма, него као народна заједница која гради и интегрише племена – фрагментира народ хомогенизујући његове дјелове на компактној терирорији у оквиру најближих идентитетских, културних обиљежја а прије свега језика. Нација је уствари коначни израз кретања једне заједнице кроз историју и сублимација тог пута у културном, економском и политичком смислу.

Само болесни умови и незналице могу нацију конотирати негативно.

То не значи да је процес развоја националног идентитета завршен процес и да треба зауставити сваки разговор на границама већ дефинисаних и етаблираних нација.

Некако у том смислу разумијем и покретање једног позитивног и корисног пројекта у Сарајеву названог „Сарајевске дебате“, иза кога стоје, за сада, не баш бројни и не, баш, толико утицајни интелектуалци.

Пројекат разговора о важним темама политичког и друштвеног живота покренуо је „Либерални форум“, који је подржан од Атлас Фондације из Сједињених Америчких држава. Циљ је, како тврде у форуму, да се кроз серију дебата суоче мишљења о неким од кључних изазова бх. друштва.

“Да ли је могућа босанска нација?” назив је био посљедње дебате одржане у Сарајеву првих дана аугуста 2023.године, и ако се изузму недозрела мишљења неких говорника из публике и гомила глупости које је изрекао један од покровитеља Потпредсједник Федерације БиХ Игор Стојановић. Овај СДП бојовник, као клон „Жељка Комшижа, Дениса Бећировића и Бењамине Карић“ у одсуство осјећаја припадности српској нацији, коју представља и на основу које држи фотељу потпредсједника ентитета, заложио се, да се конституише нова нација, која би одговарала његовој, чипованој политичкој доктрини и одсуству осјећаја припадносрти постојећим нацијама. . Гостију је било око педесетак и они су, готово једногласно, подизањем црвених и зелених листића, потврдно одговорило на постављено питање, „Је ли могућа Босанска нација“. Чак су инсистирали и да је потребна и да би била спас за државу – да би потиснула све разлике и да би, захваљујући њој одбацили српску и хрватску историју и написали нову.

На то је реаговао политолог, новинар и учесник дебате Твртко Миловић, сматрајући како би резултати истог испитивања били у потпуности супротни када би се спровели у другим дијеловима земље, мислећи при том на Републику Српску и на западну Херцеговину гдје већином живе Срби, тј. Хрвати.

Потпредсједник Федерације БиХ Игор Стојановић сматра да постоји много људи који се осјећају првенствено као Босанци и Херцеговци и којима је то први идентитет, прије и вјере и прије бошњаштва, хрватства и српства.

“Сматрам да је босанска нација најугроженија нација у БиХ и да сва прича од представника Срба, Хрвата и Бошњака је уствари само један продукт национализма, а суштински требамо разговарати о угрожености Босанаца и Херцеговаца у сваком случају”, упозорио је Стојановић.

“У БиХ су чврсто формирана три идентитета – бошњачки, хрватски и српски, којих се људи неће одрећи”, казао је политолог и новинар Данијал Хаџовић и додао како је то готова ствар и да су ти хисторијски процеси завршени што се види по понашању људи на изборима и њиховом размишљању. Он није одушевљен идејом да се појам Босанац и Херцеговац уводи као четврта компонента у политички систем и да се од тога прави неки четврти народ или четврта група.

За политичког аналитичара Жарка Папића босанство је заједништво, заједнички живот, идентитетска држава, и додаје да то не значи да треба гушити националне одреднице и ликвидирати националне идентитете.

“Ја могу разумјети добру вољу да будемо јединствени и да се супротстављамо национализму, да излаз видимо у формирању босанске нације. Али резултат је онда потпуно контрапродуктиван. Тај резултат јача национализме и код Хрвата и код Срба. Дакле, потпуно контрапродуктиван ефекат”, За Папића „Нова нација у БиХ коју ево зовемо босанска нација није могућа зато што су у БиХ већ формиране три аутохтоне нације”. У сваком случају, учесници дебате су сложно осуђивали национализам „Срба и Хрвата“, оптуживали Републику Српску за планове о сецесији…

У политичком смислу била је то Бошњачка дебата у којој су понеки искочили из зацртане матрице и одбили идеју формирања нове нације.

Истина је да Бошњаци нису артикулисали властито историјско искуство и да слабо разумију шта је нација и шта припадност тој заједници подразумијева те да, о националном питању код Бошњака и нема значајнијих радова.

Промијена имена и одустајање од назива „Муслиман“ у националном смислу и избор турског имена за Босанца – „Бошњак“, учинили су ригидни исламисти, окупљени око Алије Изетбеговића, СДА, Младих Муслимана и Муслиманског братства. То цјелу ову ситуацију око Бошњака као нације, чини помало комичном а помало и трагичном.

Зато ћу покушати, представити свој поглед на ову тему, трудећи се да будем јасан и да дефинишем свој став и однос према Бошњачкој нацији. У овом времену, у коме је наслијеђе Алије Изетбеговића разорило национални дух и елемента осјећаја и свјести о припадности ширим народним заједницама и човјечанству у цијелини и у коме Сарајево не личи на оно што је било и не значи нити представља оно што је значило и представљало потребно је евидентирати и анализирати све познате чињенице о тој теми.

Бивши главни град СФРЈ, Београд, се и послије три деценије, није пуно промијенио.

Остао је вјеран разумијевању себе као политичког и интелектуалног центра бивше Југославије само се то, више не зове тако.

На западу су се досјетили правог имена: „Западни и Балкан“, што је обични еуфемизам, за понижавајуће одсуство минималног знања о географији Балкана, тачније његовог Централног. дијела, оног који је због тога, што је Централни, у ствари, најбитнији.

„Београд“, као општи став и поглед, још увијек није у потпуности прихватио чињеницу да Загреб више није тамо гдје је био и да Сарајево не личи на град и средину коју су у Београду знали и славили.

Признајем: био сам дочекан лијепо и од „службене и већинске Србије“ једнако као и од оне, наводно грађанске и наводно европске, иако никада, нисам крио да сам по националности Бошњак а по вјери муслиман.

Београд просто, не зна да сумња, ни мрзи, упркос озбиљним поводима и упркос чињеници да „лајавих губица“, има и ту – као и на другим мјестима

Истина, лијепо се осјећам, као код куће, у Загреби и Љубљани… Подгорици и Скопју, што је било довољно за закључак да на простору бивше Југославије постоје дубљи разлози и дубљи односи према Босни.

Управо тако: и у Београду и Загребу кажу Босна и кажу Босанци, иритирајући своје сународнике који су увијек јасно артикулисали став да у уставном имену постоји и Херцеговина, као што у уставном уређењу, пола државе, чини и представља, тешко стечена, Република Српска.

Када се помену, Хрвати и Словенци, који су на разне начине и разним поводима, истицали моју „просрпску оријентацију“ која им није сметала, схватам, да је разлог и у њиховом доживљају, Београда. Београда као центра наше, наводно, заједничке државе, у стварности, Београда који је био, смо центар заједничке илузије, само једне генерације.

У Србији је све углавном јасно: устанци против Турака, Балкански ратови, Два свјетска рата и Србија, која је бомбардована да би Косово и Метохија било НАТО база, да би га отелим а не због унутрашњих политичких процеса и диктатуре Слободана Милошевића, како је српску јавност убјеђивао, активиста и оснивач Отпора, Срђа Поповић, славни син „тате адвоката опозиције“. Млађи Срђа, кога су британске тајне службе наградиле избором за ректора универзитета Сент Ендруз у Шкотској.

Познати, злокобни, Срђа, који је основао невладину организацију Цанвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегију), је био кандидат за ректора захваљујући улози у свргавању Милошевића и личном аналитичком предлошку за рушење Западу непослушних режима, написаног као књига „Мустра за револуцију“ . Приликом гласања, Срђа Попови- „Млађи“, добио је више гласова од бившег лидера Шкотске либералдемократске партије, Вилијама Ренија за позицију ректора, Универзитет Сент Ендруз у истоименом граду, основаном још 1413. године па је најстарији у Шкотској, а трећи најстарији, у земљама енглеског говорног подручја, у свијету.

Бондстил и НАТО, дроге и тероризам, „Жута кућа“ и Тачијева конкубина Мадлен Олбригхт те Харадинај и Тачи, зорно свједоче да ту ипак нису само теорије завјере, већ да је неко домаћи, из Србије, помагао и учествовао у разбијању своје земље за ситну накнаду.

Сва та прича из „југословенских деведесетих“ врло је вјешто глобализована и успјешно примјењена 17. децембра 2010. године када се студент Мухаммед Буазизи запалио, након што му је полиција одузела тезгу што је представљало почетак побуне против режима у Тунису и означило почетак „Арапског прољећа“. Када је предсједник државе, Зејнел Абидин бин Али, схватио да не може спријечити побуну радикалних исламиста, подржаних са Запада и из Турске, он је 14. јануара 2011 године побјегао из земље након што је готово хиљаду људи убијене у уличним нередима.

Прича се наставила у Египту, Либији, кулминирала у Сирији, док је НАТО у континуитету, уз помоћ терориста убијао по Авганистану, Ираку, Јемену … Та „мустра за револуцију“, убила је на Блиском истоку три милиона људи за осам година, да би након тога ,бацила на кољена и разорила Украјину.

Наравно да то није тема: Тема је Босна и Херцеговина и најбројнија национална заједница у њој. Тачније, она заједница, која, никада није имала бољу „мајку државу“ од Југославије (која ју је констатовала – као нацију) али која је, данас, себе довела у прилику, да се коцка и са овом једином која јој је преостала, са Босном и Херцеговином.

Иако у Београду и цијелој Србији, увијек кажу „Босна“, они при томе мисле на оно што је објављено као вијест, или као политичка одлука, Изетбеговићеве, (Алијине или Бакирове), Странке демократске акције, у Сарајеву. Зато је лако, данас, разумијети познатог сарајевског пјесника, који у тренутку откровења и разочарења, запјева: „Сарајево спржила те муња“, указујући нам на то потпуно потцијењено зло. Лако је разумијети зашто је и он, познати вјерник и научник, морао напустити Сарајево и отићи уТурску.

Сарајево је град већи од свих других, муслиманских градова и великих центара у БиХ, заједно, (Тузла, Зеница, Бихаћ, Травник и Горажде); град, који ствара и стално емитује, нељудску и безбожничку таму што се надвија над цјелом земљом и због које, земљу назваше „Тамним вилајетом“. Моћ, утицај и бијес, станују у Сарајеву а мржња се рађа као израз страха да би једном, та моћ могла нестати или се дијелити са другима. Сарајево је град, урбани франкенштајн; историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено да понекад уважи да постоји и српски и хрватски идентитет и интерес. Грађани су научили на то јер нити знају за боље, нити, оно боље заслужују..Мржња је свеприсутна као да је рат био ту и јуче; иако се завршио Дејтонским споразумом, потписаним прије 28.година. Земља звана Босна и Херцеговина са Сарајевом као „главним градом“, и данас је несрећна земља коју не вриједи освајати или држати, а још мање се може поднијети као пријатељска.

Извор: Дисидент инфо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: