Гаврило Миле Принцип за ИН4С: Мој предак Гаврило Принцип је српски херој!

„Онај народ који нема духовност, културу, историју, сјајну прошлост, не може се звати народом. Осуђен је на пропаст. Гаврило је дио, велики дио српске историје, послије Обилића највећи лик у Срба у том сегменту битисања. На чему ћемо стварати кућу, ако немамо темељ. На чему историју ако заборавимо Гаврила Принципа“ каже за портал ИН4С Гаврило Миле Принцип, потомак Гаврила Принципа.

На данашњи дан 1918. године умро је Гаврило Принцип, чији је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију.

Гаврило Миле Принцип каже да Гаврило Принцип није имао директне потомке, као и да он није најближи потомак али му је, како каже, најближи по идеји и схватањима.

„Отац Гаврилов Петар Пепо Принцип и мој прадјед Никола су браћа од стрица, то би био најједноставнији одговор и да се лако може разумјети. Сви ми Принципи, а има нас хвала Богу доста, рођени смо на том истом имању и прагу и док је нас, живјеће и праг и сјећање на Гаврила као одбрана његовог лика и дјела. Без лажне скромности могу рећи да сам најгласнији, тј. једини који је јавно стао иза Гавриловог имена, на шта сам поносан.“ наводи Принцип.

Гаврило Принцип је српски херој. Какав је осећај бити потомак једног таквог јунака и да ли је он довољно присутан у данашњем друштву?

„Гаврило Принцип јесте српски херој, иако има и багре која другачије мисли. Можда би и они просрпски, истински мислили и прихватали да у вријеме сатрапног Броза Гаврило није студиозно затиран и историјски гажен. Давали су имена улицама, школама и другим институцијама по великом Гаврилу само из једног разлога. Омладина је цијенила његово јуначко дјело. Не они који су ту омладину духовно, историјски и на све могуће начине кастрирали. Нажалост, и данас се осјећају последице тих година.

Броз, као аустријски каплар, није могао да воли Гаврила, па је  зато преко дрварских и граховских комунистичких жбирова, али и српских изрода дао задатак да се запали Гаврилова родна кућа на Свету Петку 1942. године. Писали су и учили ту омладину да су то урадиле усташе. И комунисти су били „усташе“ за српски род.

Моја баба Мара је била свједок бестијања над кућом Гавриловом и малтретирања мајке Марије. Срећа, отац је умро 1940. године, па није доживио такво понижење.

Прво историјско убиство урадио је Владимир Дедијер који је 1967. објавио књигу под насловом ,,Сарајево 1914.“ а онда су кренуле редом. За то је данас Гаврило још увијек обавијен неком митоманијом и лажима.

Имати историју за родбину није ни мало једноставно. Поред те љепоте и узвишености, већа је и обавеза. Кад кажем обавеза, мислим на тај историјски тренутак и два судбинска метка који покренуше вртоглаву лопту – планету, да се окрене брже за неколико кругова. Тај тренутак пуцања и данас носим на леђима, не као терет него како понос, а још више обавезу да докажем како је Гаврило кроз ту мету пронашао тачку у коју се морало гађати, јер је затирала Србе и све правдољубиве људе.

То што ја носим на леђима историју, мој је једини понос, па је тако и носим. Можда сам се и повио мало, али је кичма још увијек вертикална и остаће. Оног дана кад докажем како је Гаврило згодио гдје треба тог Видовог дана на Миљацки 1914. у Сарајеву да је то био историјски тренутак истинит и вриједан и чист као дјечија суза, могу на рапорт код славног претка да му кажем како је он био у праву. Он је присутан у друштву уопште, али није у српској историји, због разлога које сам навео, волио бих да је више у историји и српској колективној свјести, лакше би горе и њему било, а ми много поноснији на српског див јунака.“

Колико је важно памтити лик и дело Гаврила Принципа?

„Онај народ који нема духовност, културу, историју, сјајну прошлост, не може се звати народом. Осуђен је на пропаст. Гаврило је дио, велики дио српске историје, послије Обилића највећи лик у Срба у том сегменту битисања. На чему ћемо стварати кућу, ако немамо темељ. На чему историју ако заборавимо Гаврила Принципа.

Колико је битно знати Оче наш и Симбол вјере, толико је битно да знамо ко су див јунаци који су од нас направили да будемо послије великог руског народа један од најпоноснијих народа на планети, вјечито угњетаван и гажен, а фениксовски васкрсава из пепела и бива још поноснији. Свако слово о Гаврилу је важно за будућност!“

У Обљају, селу у Босанском Грахову, налази се музеј који је посвећен Гаврилу Принципу, кућа у којој је рођен. Да ли је кућа реновинана и прима ли посетиоце?

У селу Обљај се налази имање Принципа, односно родна кућа Гаврила Принципа. Та кућа је давне 1964. године отворена као ,,Родна Кућа Гаврила Принципа“ и прилагођена туристима. Тада је мој отац Миљкан у наслеђе добио да чува, пази и отвара музеј посјетиоцима.

Ми смо то чували као реликвију и пазили, за то чување никада нисмо добили ни један динар, нити смо тражили. Наш понос што је Гаврило наш и ми Гаврилови био је већи од прљавог новца. Године 1968. Општина Бос. Грахово је промјенила ограду око куће и то је било све улагање које је уграђено у музеј. Све смо радили од срца, па и улазнице које смо добијали од Народног Универзитета из Грахова уредно враћали потрошене, а задуживали нове. Све је то било тако до 1992. и почетак рата.

Када је у злогласној „Олуји“ Хрватска солдатска анектирала Босну и Херцеговину, као и њена мајка Аустрогарска, прва кућа која је спаљена до темеља била је Гаврилова, као и комплет имање Принципа. По завршетку рата, добри људи су скупили паре за обнову куће 2014. године, међутим у кућу је уложен незнатан дио новца, док за остатак не знамо гдје је. Ја сам се борио са свим тим проблемима око куће, али сам је довео на понос да може примати туристе, наравно уз моја објашњења и упознавања туриста о истини о Гаврилу, историјским тренутцима и свему око тога догађаја. Онда је 2021. године општинска олигархија на челу са садашњим начелником напросто на најбестијалнији начин украла земљу, темеље и родну кућу Гаврилову и превела на општину. Претходно, без икаквог обавјештења, рјешења, а још мање обештећења према правно наследном крвном сродству Гаврилових потомака, као и лично моје породице, која и данас живи на истим темељима и која се бринула о родној кући Гавриловој. У садејству са коалиционим партијама то јест партијом Хрватске Демократске Заједнице из моје куће су украли кључ и стотину флајера које сам направио да људи туристи носе са собом. Данас кућа изгледа уништеније него 1942. или 1995. године. Нема никог да дочекује госте. Општина ништа није уложила, а обећали су све. Дигли су по задатку руке и предали се. Од свих обећања једино је испуњено оно ХДЗ-у да се затре сваки детаљ постојања Гаврила Принципа у селу Обљај и Босанском Грахову. Све бих им опростио али никако не могу погазити заслугу, то јест награду Митрополита Црногорско Приморског г-дина Амфилохија Радовића- Ђеда, који ме је одликовао златним орденом са ликом Светог Петра Ловћенског другог тајновидца. То је оно што ми даје снагу и вјеру као што је упокојени Митрополит вјеровао у мене. То се не смије погазити.

О Гаврилу бих могао рећи много тога, јер о њему је мало и речено, било је забрањено. То остављам за монографију и ако Бог да ускоро роман под насловом „Гаврилов Гавран“.

Гаврило је писац, пјесник и публициста, а на питање шта му је инспирација, он одговара:

„Моја инспирација је Господ Бог, Србија и српски род а поред тога српска историја у којој Гаврило има примарно мјесто. Наравно породица, љубав и вјера у људе.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: