„Gelem, gelem“

Пише: Емило Лабудовић

Gelem, gelem, lungone dromensa/ maladilem bahtale Romensa/….“
(Идем, идем на далеки пут и упознајем срећне Роме/о, Роми, одакле сте  са шаторима поред срећних путева.)

Готово да нема човјека, без обзира на степен музичког образовања и опште културе, који није уз ову пјесму пожелио да сломи чашу или на неки други начин да себи одушка и отвори вентил вишку емоција. Чак ни чињеница да се никад нијесу запитали о чему пјесма говори, није била препрека да глас непоновљивих Оливере Катарине, Шабана Барјамовића и многих других продре у само дно душе и разбукти пламен, убрза крвоток и замагли очи.

Ријеч је, дакле, о Ромима или Циганима (мада они и не воле призвук који иде уз овај појам), о народу који данас слави свој (међународни) празник. Празник који ће ове године слављенике и симболично а и стварно подсјетити на дане и начин живота који су их заувијек обиљежили. На дане који, упркос протоку времена, честиткама са високих адреса (ни Мило није изостао), савремених насеља, крокодилских суза које се, с времена на вријеме, пролију над њиховом судбином, трају, трају и трају. На дане који су их, и као народ и појединачне ликове, довели на странице најбољих свјетских романа и најљепших пјесама.

Иго, Горки, Пушкин, Косински, Мика Антић… па до Лорке чији је „Цигански романсеро“ остао неисцрпна инспирација свих који су се окушавали у поезији. Али, и на дане и начин живота који им је дао име јер појам „циганин“ који их вјековима прати у коријену има значење – недодирљив. И таман онолико колико су били егзотични колико год је њихов живот будио машту и био повод за небројене урбане легенде, у истој мјери су остали „недодирљиви“, затворени и отуђени. Као све што је недовољно познато а више него довољно другачије, били су, јесу и ко зна до кад постаће – непожељни. И, уз Јевреје и Србе, најпрогањанији народ на свијету.“

Непожељни као комшије, другари из школе и са посла, неко ко се и на улици обилази у широком луку. Сјете их се, додуше, и за вријеме избора јер се њиховим гласовима у зубе не гледа. А и јефтини су, далеко јефтинији од оних домицилних. И ових дана су, опет, у центру пажње, али само као опасност, као могуће жариште вируса које је тешко изоловати и спријечити. А управо је легенда о једном сличном помору оставила неизбрисив траг у њиховом вјеровању. Ријеч је о доброј Теткици Бибији чији су дан такође недавно прославили. „И ето, баш у то доба појавила се на земљи наша Теткица Бибија. Одакле је дошла, нико није знао. Можда је и са самог неба сишла, можда ју је и сам Бог послао да помогне сиротом ромском народу и да спасе његову дјечицу од смрти“.

Тако почиње легенда о њој, легенда која и данас живи а која је ових дана присутнија него икад. Опет пријети опасност нивоа куге и опет Роми чекају Бибију у лику Црвеног Крста, хуманитарних организација, и људи добре воље. Они ових дана, изолованији и сумњиви више него икад, очекују помоћ, а свих дана прије и послије очекују разумијевање. Поштовање а не социјалну дистанцу широку вјековима. Прихватање али не у мјери коју одређује Исеин Гаши. Јер, Роми су народ који би умио и умије да живи другачије. Модерније. Образованије. Примјереније условима урбаних средина у којима више нема мјеста за логоре, черге, широке друмове и бескрајне видике. Да буду и сачувају „цигане“ у себи јер су као такви бисери свјетског културног наслеђа, али да не буду НЕДОДИРЉИВИ.
Један од најпознатијих Рома са балканских простора, кога сви више познају и памте као пјевача а врло мало као доктора права и филозофије, писца и преводиоца (јер, ко би то очекивао од једног Циганина), Мухарем Сербезовски својевремено је написао: „Ми Цигани смо од друих сазнали ко смо, шта смо и какве карактере имамо. Шта нас радује и зашто плачемо. Све су нам то рекли други јер Цигани никад нијесу били побједници. Други су оставили дјела за Цигане али нијесу продрли у нашу душу. Само Циганин може да осјети свој народ и да пише о њему“.

Дубоко сагласан са њим, ове редове прилажем само као честитку. Срећан празник велики народе, браћо Цигани!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: