General Alaudinov: Hvala Zelenskom što je zapadnu tehniku poslao na Kursk

Piše: Igor Damjanović

Kursk ‒ Prvo što sam čuo izlazeći tog ranog jutra sa železničke stanice u Kursku bile su sirene za vazdušnu opasnost. Prošlo je više od 25 godina kada sam poslednji put slušao taj zlokobni zvuk. U Donjecku i drugim gradovima pogođenih ratom sirene se ne uključuju, jer je opasnost od raketiranja i granatiranja stalna.

Dok čekam ljude svog starog prijatelja generala Aptija Alaudinova, komandanta specijalne jedinice „Ahmat”, sirene će se uključiti još jednom negde oko podneva. Za razliku od Belgoroda, koji je bliži granici i često izložen udarima čeških višecevnih bacača raketa RM70 „vampir”, na Kursk je pored nekoliko udara dronova, pala samo jedna balistička raketa „točka-u”, koja je 11. avgusta pogodila stambenu zgradu. Na sreću nije bilo poginulih. Kako su mi kasnije objasnili, ovdašnja PVO pokazao je zavidnu efikasnost, a sirene se pale kada se cilj primeti na granicama Kurske oblasti, što je nešto manje od sto kilometara od samog grada.

Oko podneva borci „Ahmata” dolaze do mene i krećemo prema Ljubimovki, naselju iz koga su tek izbačene Oružane snage Ukrajine. Dok idemo od centra ka periferiji grada malo šta ukazuje da se na samo 50-ak kilometara vode žestoke i krvave borbe. Na izlazu iz grada nailazimo na prvi kontrolni punkt na kome stoji policija sa dugim cevima. Prvu veću grupu vojnika primetio sam na nekih 20-ak kilometara ispred seoske prodavnice. Atmosfera u prodavnici i selu podseća na ono što sam sreo u Donjeckoj i Zaporožskoj oblasti, gde su koncentrisane rezerve vojske. Prve linije odbrane, rovove i bodljikavu žicu, bez betonskih piramida – „zuba zmaj”, zatičemo na 30-ak kilometara od grada.

Na prilazima Ljubimovki dolazimo do štaba odreda čiji su me pripadnici pokupili u Kursku. Tek tada saznajem da je reč o legendarnom „Aidu”, borbenoj grupi podređenoj „Ahmatu”, a koju čine većinom borci van Čečenije. Tu srećem i njihovog komandira, po čijem ratnom imenu Aid je i nazvan odred. Odaje na prvi pogled utisak skromnog, smirenog čoveka i nikada ne biste pretpostavili da pred vama stoji ratni heroj koji je za prethodne dve i po godine odlikovan sa tri Ordena za hrabrost, dve Medalje za hrabrost i Georijevskim krstom. Ćaskamo uz kineski crni čaj i čekamo signal da krenemo kod generala Alaudinova. Nakon određenog vremena postaje jasno da ću se prvog dana teško sresti sa generalom i Aid mi predlaže da prenoćim kod njih u štabu i tu čekam. Navodi da ukoliko želim ujutro rano mogu da odem sa njegovom grupom zaduženom za dejstva FVP dronovima i odatle kasnije produžim kod generala Alaudinova.

Umesto čekanja izabrao sam drugu soluciju. Budimo se u 5.30 i u 6.00 po nas dolazi – legendarna „buhanka”, UAZ-3303. Prva „buhanka” sišla je sa fabričkih traka pre gotovo 60 godina i u njenom dizajnu i konstrukciji praktično se ništa nije menjalo. Odlikuje je jednostavnost, pouzdanost i sposobnost da prođe svim putevima, od kozjih staza do blatnjavih terena. Proizvodi se kao kombi vozilo i mali kamion, u koji smo se mi ukrcali. Pošto put do pozicija na kojima su vojnici ima nekoliko opasnih poteza na kojima su aktivni ukrajinski dronovi, vojnik koji sedi bočno u kamionu ima zadatak da automatom pokuša da zaustavi dron ukoliko se primeti da on cilja vozilo. Odlazak ne pozicije protekao je bez tenzija, a na opasnim delovima puta naša „buhanka” je letela velikom brzinom.

Približavajući se zoni neposrednih borbi zatičemo nepožnjevena polja pšenice i suncokreta, neobran kukuruz. Od mesta gde nas je „buhanka“ ostavila, do pozicije ruskih vojnika imamo nekoliko stotina metara kroz šumu i kukuruz. Na pojedinim mestima zatičemo spaljene stabljike i reš pečene klipove, za koje mi borci „Aida” kažu da predstavljaju mesta udara dronova protivnika, koji pokušavaju da otkriju i pogode njihove položaje. U šumi zatičemo psa, sibirskog haskija koji nastavlja da nas prati do samog fronta. Borci kažu da ga ranije nisu viđali. Dok pripremaju dronove sa granatama i zapaljivom smesom, na nebu se čuju avioni. Iako su verovatno ruski, spuštamo se ipak u zemunicu. Pas ide sa nama i vojnicima nikako ne polazi za rukom da ga isteraju.

Kada se situacija stabilizovala vraćamo se na pozicije i po uputstvima iz štaba vojnici ciljaju šumu jer sumnjaju da su se tamo sklonili ukrajinski vojnici i tehnika. Iz većine sela koja i dalje kontrolišu u Kurskoj oblasti, Ukrajinci su pobegli i sakrili se u obližnje šume. S obzirom na vlažnost i dejstva sredstava za elektronsko ometanje, udari dronova sa zapaljivom smesom, sa ciljem da se izazove požar i protivnik primora da izađe na čistinu, nisu bila naročito uspešna. U šumi su kamuflirane i dve antene, jedna za održavanje smera drona, a druga za vezu sa kamerom. One omogućavaju da se pogode ciljevi udaljeni i preko 10 kilometara. Bez ovoga FVP dron mogao bi da odleti najviše tri do četiri kilometra.

Oko podneva radio-vezom javljaju da je po mene krenula „buhanka” koja će me odvesti do generala. Krećem ka mestu gde su nas jutros ostavili, a haski nastavlja da me prati. Nije se zaustavio i kada sam se popeo u kamion, munjevito skače i smešta se na sedište pored mene. Vojnik koji je stojao kao poslednja linija odbrane od drona obradovao se psu: „Pusti ga, ostaće kod nas u bazi, okupaćemo ga, očešljati, nahraniti i dati mu ime.” Ljubimci, psi i mačke, nisu retkost u ruskoj vojsci, pa čak i na prvoj liniji fronta. U maju kod Rabotina sreo sam sićušnog psića Mihajloviča, koga je ova ruska jedinica našla na prilazima aerodroma u Nikolajevu u martu 2022. i od tada je stalno sa njima. Za razliku od bezimenog haskija, Mihajlovič nije bio prijateljski raspoložen i čak je pokušao da me ugrize.

U povratku prva napeta situacija. Detektor počinje da pišti što znači da je u blizini ukrajinski FVP dron. Vojnik repetira svoj automat i izgovara: „Drži psa čvrsto, ne daj mu da ide sa sedišta i ne boj se. Na krovu vozila je uređaj za elektronsko ometanje koji sada palimo, ali svakako treba biti oprezan.” Pištanje detektora prestaje posle par minuta i uzbuna prolazi. Ubrzo stižemo u štab generala Alaudinova.

„Pa gde si ti, brate, nestao, nismo se videli više od dve godine. Sačekaćeš malo, ali imaćeš priliku da upoznaš dva istinska heroja”, kaže mi dočekujući me u štabu. U momentu kada stižemo, Apti razgovara sa Kurbanom Abdurahmanovim iz Dagestna i Aleksejem Sibirjakovim iz Jakutije, dvojicom vojnika koji su se dva meseca probijali sa teritorije pod kontrolom Oružanih snaga Ukrajine.

Već drugog dana ukrajinske ofanzive na Kursku oblast Abdurahmanov je ranjen u potkolenicu, a 19-ogodišnji Sibirjakov je ostao uz komandira. Nije im padalo na pamet da se predaju i mladić je komandiru previjao ranu, kojoj je trebalo oko sedam nedelja da zaraste. Krili su se po napuštenim kućama i tvrde da su poslednjih 20-ak dana jeli uglavnom jabuke. Kada je stao na noge Abdurahmanov je odredio maršrutu proboja od oko pet kilometara dnevno i nakon nedelju dana došli su do boraca „Ahmata”, nekoliko sati pre mog dolaska.

Evociramo sa generalom Alaudinovim uspomene sa našeg poslednjeg susreta u Rubežnom početkom oktobra 2022, dan nakon pada Krasnog Limana. Mnogi su tada u Rusiji, čak i u vojsci, bili zabrinuti i skeptični u ishod rata, ali ne i Apti. „Ja sam i tada kada smo se povlačili jednako bio uveren u konačnu pobedu, kao i sada kada napredujemo i probijamo linije neprijatelja na najmanje 10 pravaca”, ističe general i dodaje: „Hvala Zelenskom što je svu tu zapadnu tehniku i resurse koje je imao poslao na Kursk. Uspeli smo skoro sve to da uništimo i iz stroja izbacimo što ranjenih, što ubijenih, zaista ozbiljnu silu od blizu 20.000 njihovih vojnika.”

Dok razgovaramo ponovo se čuje zvuk avijacije u brišućem letu. U „Aptijevom” štabu nema uzbune, sigurni su da su to ruski avioni, popularni „grači” ‒ jurišnici Su-25. General se interesuje i za situaciju na Balkanu, posebno na Kosovu i Metohiji, o čemu se raspitivao i tokom nekoliko kriznih situacija u prethodne dve godine.

„Vi na Balkanu morate shvatiti da ste braća. Ako mislite da Amerikanci i ostali koji plaćaju novac da vi ne biste živeli u miru to rade za vaše dobro, vi ozbiljno grešite. Kao i kod nas naši zajednički neprijatelji iz Evrope i Amerike igraju na kartu međuverske i međunacionalne mržnje. Stoga, obraćam se posebno srpskoj braći, ali i drugim narodima Balkana, ne dozvolite da vas guraju u međusobne konflikte”, poručuje general Alaudinov.

Susret završavamo u predvečerje, general odlazi u obilazak jedinica prema Sudži. Na rastanku kaže: „Prenesi braći u Srbiji da sam ja siguran da će u narednih godinu dana Rusija pobedom okončati SVO.”

Tekst preuzet sa portala “Politika“