Geografije i sudbine: Svi putevi ikone iz Jerusalima (2. dio)

Sve sreće i nesreće Rodosa

Legenda kaže da se, u trenutku očajanja, jedan stanovnik Rodosa popeo na brdo Jalisos, jugozapadno od grada Trianda, i hteo da izvrši samoubistvo na ruševinama starog feničanskog hrama Sunca. U tom trenutku pojavila se Bogorodica i, sa svojim nežnim osmehom, ubedila čoveka da odustane od svoje namere i tako mu spasila život.

Kasnije su stanovnici Rodosa raščistili ruševine feničanskog hrama i na njihovom mestu podigli skromnu kapelu posvećenu Bogorodici, u znak zahvalnosti i sećanja na čudotvorni događaj

Tako kaže legenda, a stari spisi kažu da dromon koji je 730. godine napustio Carigrad sa svojim skrivenim tovarom nikada nije stigao u Ravenu u Italiji. Uhvaćen u iznenadnu oluju u Egejskom moru potonuo je zajedno sa celom svojom posadom i teretom. Samo jedna od dvadesetak ikona iz Konstantinopolja preživela je brodolom i more ju je, gotovo neoštećenu, izbacilo na jugozapadnoj obali Rodosa.

Bila je to Lukina ikona Bogorodice. I nije bilo pogodnijeg mesta za njeno čuvanje od male kapele koja je podignuta u njenu čast, na mestu na kome je nekada bio hram Boga Sunca…

Kada su vitezovi Svetog Jovana, posle svog odlaska iz Jerusalima (1187), Akre (1291) i sa Kipra (1306) konačno došli na Rodos, 1309. godine, Lukina ikona je već bila poznata kao “ikona Bogorodice Filermske”, predmet obožavanja lokalnog stanovništva kome su pripisivane različite čudotvorne moći. Dokumenti iz 1396. godine potvrđuju da su joj se stanovnici ostrva obraćali u vremenima nevolja.

Početkom XV veka, ikona je iz male kapele na brdu Jalisos preneta u Crkvu Svetog Marka u gradu Rodosu: njen značaj je očigledno zahtevao da bude na nekom pogodnijem, i dostupnijem, mestu. Prilikom kasnijeg požara u kome je ova crkva izgorela, ikona je ponovo ostala netaknuta što je samo pojačalo utisak o njenim čudotvornim moćima. U buli izdatoj 1497. godine, ikona Bogorodice Filermske po prvi put se pominje i kao sveta relikvija vitezova Svetog Jovana.

Pod vladavinom novih “vitezova Rodosa”, istoimeni grad na severu ostrva je ponovo izgrađen po modelu evropskog srednjovekovnog ideala. Mnogi spomenici koji se tamo i danas nalaze – uključujući i Palatu Velikog gospodara – datiraju iz tog perioda. Jaki zidovi koje su vitezovi izgradili uspeli su da se održe pred napadima Sultana Egipta (1444) i Mehmeda Osvajača (1480).

Posle ove druge opsade, zamenik kancelara Reda, Gijom Korsin, rekao je da je Red Svetog Jovana svaku svoju pobedu nad osvajačima pripisivao Bogorodici iz Filerma, dok je Veliki gospodar Otac Pjer od Abusona gajio posebnu ličnu privrženost ikoni, pred kojom se molio uoči i posle svake bitke u toj opsadi. Vitezovi su verovali u priču po kojoj su se Bogorodica, zajedno sa svim anđelima, pojavila pred hordama osvajača i naterala ih u bekstvo. Velika zastava, na kojoj su bili prikazani Raspeće, Bogorodica i Jovan Krstitelj bila je zapravo istaknuta na delu zidina Rodosa koji je bio porušen u toku opsade, tačno na onom mestu za koje su priče posle govorile o čudotvornoj pojavi…

Ipak, rastuća moć turske flote u Mediteranu polako je počela da ugrožava i Rodos: 1522. godine Sulejman Veličanstveni je na ostrvo poslao flotu od četiri stotine brodova, sa preko sto hiljada (neki izvori govore i o dve stotine hiljada, ali se većina istoričara slaže da je taj broj preteran) vojnika. Protiv ove sile, Veliki gospodar Filip Vilijer de L’Isle-Adam mogao je da računa na svega sedam i po hiljada branilaca, ali zaštićenih sa tri reda moćnih zidina i brojnim kulama. I, naravno, na zaštitu čudotvorne ikone…

Zauzeta dinastičkim sukobima u Nemačkoj i Španiji, francuskim osvajanjima u Italiji i smenama na papskom prestolu, hrišćanska Evropa je ostala gluva na vapaje branilaca: uprkos obećanjima, u pomoć Rodosu su na kraju došle samo neke venecijanske trupe sa Krita i ser Džon Roson, usamljeni jahač i avanturista koji je došao čak iz Irske…

Ipak, uprkos brojčanoj neravnopravnosti, opsada je potrajala punih šest meseci. Tek u novembru, vitezovima je postalo jasno da pomoć neće stići. Od prvobitnog broja, u borbenom poretku sada je stajao tek svaki peti od njih. Turski gubici popeli su se već na dvadeset hiljada mrtvih i ranjenih.

Sulejman Veličanstveni je ponudio velikodušne uslove za predaju: svi vitezovi moći će bezbedno da se povuku sa Rodosa, sa svojim oružjem i relikvijama, i svim civilima koji to žele; u naredne tri godine, to pravo će zadržati i svi drugi hrišćani na ostrvu; pljačke neće biti, niti pretvaranja crkava u džamije; Rodos će u narednih pet godina – bila je to konačna tačka Sulejmanove ponude – ostati izuzet od svih turskih poreza…

Pod pritiskom lokalnog stanovništva, pretežno grčkog, 22. decembra 1522. godine potpisan je mir. Prvog dana nove, 1523. godine, svi preostali vitezovi i vojnici, u punom borbenom poretku, izašli su iz grada sa istaknutim zastavama, u oklopu i uz zvuke doboša. Na čelu ove čudne povorke nalazio se Veliki majstor Reda, Filip Vilijers, koji je u rukama nosio ikonu Bogorodice Filermske…

Kad je mala flota Vitezova napuštala luku u Rodosu, među raširenim jedrima, umesto zastava Reda, vijorila se samo jedna zastava sa predstavom Bogorodice i natpisom:

Afflictis spesmea rebus –  U mojoj nevolji ti si moja nada

Burni dani na Malti

Po odlasku sa Rodosa, red vitezova Svetog Jovana i njihova zaštitnica, ikona Bogorodice Filermske, proveli su nekoliko godina bez stalnog prebivališta.

Najpre su otišli u luku Kandija, na ostrvu Krit, tadašnjem venecijanskom posedu. Tamo se, međutim, nisu dugo zadržali: dužd Andrea Griti, zabrinut da bi duži boravak vitezova na ostrvu mogao da pokvari već ionako nestabilne odnose sa Turskom i ugrozi bezbednost Krfa, ljubazno ih je zamolio da napuste Krit već krajem te godine.

Sa Krita, vitezovi su otišli u Mesinu, na Siciliji, koja je bila deo Napuljske kraljevine, a ubrzo potom, 1524. godine, u mali grad Viterbo u srednjoj Italiji, tada u okviru Papske države. Mislili su da će se tamo duže zadržati – uostalom, papa Adrijan Šesti je Velikom gospodaru Filipu Vilijeru neposredno pred smrt dodelio prestižnu titulu “branioca vere” za ono što je ipak bila herojska odbrana Rodosa. Međutim, Adrijan je iznenada umro, a njegov naslednik, papa Klement Šesti, jedan od onih iz čuvene porodice Mediči, te opskurne dinastije bankara, političara, sveštenika i razbojnika, bio je manje raspoložen da blizu Rima ima preko hiljadu profesionalnih vojnika, među kojima i puno Francuza, sa kojima je inače ratovao…

Vitezovi su zato sa olakšanjem, početkom 1527. godine, prihvatili ponudu vojvode od Savoje da se nastane u Nici, njegovom posedu na sredozemnoj obali Francuske. Naredne tri godine, ikona se tako nalazila na Azurnoj obali. Bila je to i najzapadnija tačka do koje će doći u dva milenijuma svog postojanja.

Međutim, želja vitezova Svetog Jovana da, posle Jerusalima, Kipra i Rodosa, ponovo imaju jedan grad, makar kako mali, kao svoju sopstvenu državu, nije mogla da se ostvari u Nici. U složenom odnosu snaga između nekoliko velikih sila, i taj mali grad bio je isuviše značajan da bi mogao da bude poklonjen…

Ali, početkom 1530. godine sudbina vitezova Svetog Jovana i ikone Bogorodice Filermske pretrpeće još jedan u nizu iznenadnih i čudesnih zaokreta: španski kralj i nemački imperator, Karlo Peti, uputio im je 10. marta te godine ponudu koja se ne odbija.

Vitezovima su data ostrva Malta i Gozo, i luka Tripoli na severnoafričkoj obali, kao feudalni posed, u takozvani večni najam. Simbolično, vitezovi su Karlu Petom bili obavezni da plaćaju danak: jednog malteškog sokola, jednom godišnje, uvek prvog dana u novembru.

Vitezovi su stigli na Maltu 26. oktobra te godine na svom brodu Sveta Ana, a 13. novembra su i formalno preuzeli vlast na ostrvu, kada su Filipu Vilijeru uručeni srebrni ključevi tadašnje prestonice, Mdine. Ikona Bogorodice Filermske svečano je uneta u Crkvu Svetog Lorensa u gradu Birgu.

Filip Vilijers umro je nepune četiri godine kasnije – 21. avgusta 1534. – u sedamdesetoj godini. Svoj san da, jednoga dana i u nekim promenjenim povoljnijim odnosima snaga na Sredozemlju, ponovo osvoji Rodos, nije ostvario. Ipak, još pune tri decenije Vitezovi Svetog Jovana nastavili su da Maltu smatraju samo “privremenim prebivalištem”. Njihovi brodovi plovili su morima i napadali turske brodove, i obrnuto. Piraterijom su se, uostalom, bavili i jedni i drugi.

1565. godine Sulejman Veličanstveni, u svom poslednjem pohodu, napada Maltu. Masivnoj invaziji i opsadi 8000 turskih vojnika suprostavilo se 700 vitezova. Nakon pobede nad Turcima vitezovi su sagradili i utvrdili grad, koji je po imenu velikog majstora viteškog reda Žanu de la Valeti nazvan La Valeta ili jednostavno Valeta. Papa Pije V i španski kralj Filip II su iskovali ordenje sa natpisom Malteški vitez, i od tada je ovaj naziv u upotrebi.

Iz zahvalnosti prema svojoj spasiteljki, čudotvorna ikona Bogorodice Filermske je ukrašena srebrom, i 1571. godine smeštena u crkvu Sv. Marije od pobede, a od 1578.godine u  novosagrađeni hram posvećen Sv. Jovanu Krstitelju. Dva i po veka njenog boravka na Malti (1530–1798) ostavila su brojna svedočanstva o darovima, zaveštanjima i čudesnim događajima.

Mala francuska avantura

Bogato opremljena kočija čekala je u luci celo jutro, sve dok brod konačno nije pristao. Omanji čovek koji je sišao sa palube nije imao ni punih trideset godina. U svečanoj uniformi i sa mačem oko pojasa, praćen pogledima i ponekim aplauzom uzbuđenih radoznalaca, brzo je ušao u kočiju.

Negde na pola njihovog puta desio se i taj trenutak: laki zemljotres potresao je tle kojim su prolazili i konji, nenaviknuti na takav osećaj, propeli su se i počeli da ržu. I dok je kočijaš pokušavao da umiri konje putnik je hladnokrvno napustio kočiju i nastavio svoj put peške. On ionako nije bio suviše dug.

Tog četvrtka, 12. juna 1798. godine, u La Valetu je stigao francuski general – budući prvi konzul i imperator – Napoleon Bonaparta. Na proputovanju za Egipat, francuska flota pojavila se ispred luke u La Valeti tri dana ranije i Napoleonovi glasnici tražili su od Velikog majstora Ferdinanda von Hompeha da u luci obnove rezerve vode. Oprezni Ferdinand dozvolio je da samo dva broda odjednom mogu biti u luci, a mladi Napoleon, uvređen odgovorom, proglasio ga je za casus belli. Francuska invazija Malte je mogla da počne…

Kodeks časti vitezova Svetog Jovana zabranjivao im je da se bore protiv drugih hrišćana. Pored toga, mnogi vitezovi su bili Francuzi i nije im padalo na pamet da se bore protiv svojih sunarodnika, pa makar oni bili i vojnici revolucionarne Francuske. Ipak, verovatno je presudnu ulogu u kratkotrajnom ishodu tog “rata” odigrao brojčani odnos snaga: naspram trideset hiljada elitnih francuskih jedinica, poslatih preko celog Sredozemlja da osvoje Egipat i uspostave kontrolu nad pomorskim putevima prema Indiji, nalazilo se svega sedam hiljada vitezova. Lokalno stanovništvo, umorno od vekova feudalnih nameta, bilo je vrlo neprijateljski raspoloženo prema vlastima. U Francuskoj su Maltežani, kao uostalom i većina drugih evropskih naroda tih burnih godina, videli oličenje slobode, jednakosti i bratstva.

Istoričari su precizno zabeležili: francusko osvajanje Malte trajalo je tri dana, i u njemu su poginula trojica francuskih vojnika, pre nego što je Ferdinand von Hompeh zatražio primirje. Izašavši iz kočije Napoleon se prošetao do Palate Velikog majstora u kojoj se nalazilo i sedište administracije celog ostrva.

“Naš predlog je velikodušan: na mirovnom kongresu u Raštatu, koji je upravo u toku, Francuska će upotrebiti sav svoj uticaj da Vam se dodeli jedna zemlja odgovarajuće veličine, gde biste mogli da nastavite da vladate, zajedno sa Vašim vitezovima. Biće to najverovatnije neka mala nemačka kneževina. Meni je sasvim svejedno koja. Dok se taj posao ne završi, dobijaćete francusku penziju.”

Napoleonov predlog bio je istovremeno i velikodušan – jer koji bi se pobednik zaista zanimao da svom pobeđenom protivniku nađe još i novu zemlju kojom će vladati? – ali i ponižavajući. Ceo stari evropski poredak – sve te kneževine, kraljevine, carevine, pa i same Malteške vitezove koji su bili duhovni uzori tog poretka vekovima – ovaj mladi Francuz posmatrao je samo kao figure na šahovskoj tabli. Posmatrajući sa prozora palate brodove u luci, Napoleon je nastavio ne gledajući u svog sagovornika:

“Što se tiče Malte, ona je od danas sastavni deo Francuske republike. Plemstvo je ukinuto a robovi oslobođeni. Svi stanovnici su jednaki pred zakonom i danas su postali francuski građani. Štampa je slobodna. Politički zatvorenici biće oslobođeni do večeras. Jevrejskoj zajednici biće omogućeno da sazida svoju sinagogu. Sva imovina Vašeg reda na ostrvu postala je državna imovina.”

Ferdinand von Hompeh bio je potpuno svestan situacije. Napoleonove trupe nisu mogle – u tom trenutku – da zaustave ni mnogo veće evropske armije, i vladari mnogih državica u Italiji, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji otišli su u zaborav, sa svim svojim generalima i biskupima. Von Hompeh je, zapravo, mogao i odmah da kapitulira – za trodnevne borbe opredelio se da bi sačuvao čast i da u budućim istorijama ne bi pisalo da se predao bez borbe.

“Mi smo ovde bili preko dva i po veka. Odbranili smo ovo ostrvo od turske invazije, nekoliko puta. I nije ono ni prva, a sigurno ni poslednja stanica na našem putu koji je opredelilo Božje Proviđenje. Imam samo jednu ličnu molbu…”

U tom trenutku Napoleon se okrenuo i po prvi put pažljivo pogledao svog sagovornika. Već pomalo debeljuškasti čovek, na sredini pedesetih godina, u smešnoj odeći koja je svakim svojim detaljom svedočila o prošlom vremenu, sačuvao je dostojanstveni stav, porazu uprkos.

“Da li ću i ja biti ovakav u njegovim godinama?” pomislio je Napoleon.

Znatiželjan da čuje tu ličnu molbu, podigao je obrve u znak pitanja.

“…a to je da nam se dozvoli da sa sobom ponesemo relikvije Reda: ruku Svetog Jovana Krstitelja, komad drveta sa krsta na kojem je razapet sin Božji, i ikonu Majke Božje. To je jedino što tražimo.”

Francuski general se u sebi nasmejao. Pomislio je kako je von Hompeh mogao da traži, i verovatno dobije, mnogo više od onoga što je tražio:

“Ovo najbolje pokazuje da je njihovo vreme prošlo.”

I u tom trenutku, već nestrpljiv da se upozna sa zemljom koju je upravo osvojio, Napoleon je odlučio da prekine ovaj čudan razgovor mačke i miša:

“Sasušenu ruku i komad drveta nosite slobodno. Možete da nosite i tu ikonu. Ali tek kada naš carinik izvrši inspekciju i sa nje ukloni svo zlato i drago kamenje. Ono sada pripada francuskom trezoru.”

Sa tim rečima, Napoleon se okrenuo i prišao pisaćem stolu na kojem su ađutanti već držali dva primerka ugovora kojim su vitezovi Svetog Jovana suverenitet nad Maltom predali Francuskoj Republici. Oba primerka su, već satima ranije, bila potpisana od poražene strane. Napoleon je uzeo pero, potpisao se na jednom primerku, a zatim na njegovoj poleđini pažljivim rukopisom dodao:

“Dati im one crkvene drangulije koje traže, s tim da Klod Anri povadi sa naslikanog drveta sve što je od neke vrednosti.”

Osvajač je zatim, bez reči, izašao iz sale, a potom i iz palate. Šetajući Trgovačkom ulicom u centru grada, svojim ađutantima je ubrzo pokazao na jednu trospratnu zgradu koja mu se odjednom dopala:

“Ova zgrada mi se sviđa. Ovo će od sada biti moja palata na Malti.”

Bila je to Palata Parizi, dom malteškog trgovca i plemića Paola Parizija Muskatija, u narednih sedam dana Napoleonov dom na ostrvu.

Naredne srede, 18. juna 1798. godine, francuski vojni guverner Malte, Klod Anri Belgran de Vaboa, lično je nadgledao odvajanje svih dragih kamenova i zlatnih okvira sa ikone Bogorodice Filermske. Kada je taj mukotrpan proces konačno završen, Klod Anri je predao komad naslikanog drveta von Rompehu: ikona je tada – iako pomalo oštećena – bila ista kao i osamnaest vekova ranije kada je Luka završio sa slikanjem Marije.

Samo sa ikonom u rukama, Ferdinand se uputio u luku. Bio je poslednji koji se ukrcao na brod, koji će uskoro isploviti na sever, proći pored Sicilije i ući u Jadransko more. Na samom kraju tog mora, von Hompeha i ikonu čekalo je novo sedište Reda vitezova Svetog Jovana. Bio je to grad Trst, tada pod austrijskom vlašću. Ali, za razliku od Jerusalima, Akre, Kipra, Rodosa i Malte, oni u Trstu više nisu bili gospodari, nego izbeglice. Uvažene i poštovane doduše, ali ipak izbeglice.

Već narednog dana, u četvrtak 19. juna, Napoleon Bonaparta je napustio Palatu Parizi i uputio se istim putem, kao i Ferdinand prethodnog dana: u luku La Valete. Njegov brod – fregata Orient – nije međutim išao na sever kao von Hompehov, nego na istok, prema egipatskoj luci Aleksandrija.

Dvojica ljudi se više nikada nisu srela. Nijedan od njih nikada više nije bio na Malti. Obojica su krenula u susret svojim sudbinama. Palata Parizi, u kojoj je Napoleon stanovao tih nedelju dana, posle više od vek i po, postala je glavna direkcija malteške pošte. Danas je to sedište  malteškog ministarstva inostranih poslova.

Sedamnaest godina kasnije, 1815. godine, na isti onaj dan na koji su dragocenosti uklonjene sa ikone Bogorodice Filermske, 18. juna, Napoleon Bonaparta je izgubio svoju poslednju bitku – onu kod Vaterloa – i potom otišao u izgnanstvo na Svetoj Jeleni, gde će i završiti život, 1821. godine.

Nastaviće se …

Geografije i sudbine: Svi putevi ikone iz Jerusalima