Geografije i sudbine: Svi putevi ikone iz Jerusalima (3. dio)

Vijek na dalekom sjeveru: Sankt Peterburg

Tršćanski dani Ferdinanda von Hompeha nisu bili veseli. Oni Vitezovi koji se nisu sa njim povukli sa Malte – a to je bila prilična većina Vitezova u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj i drugim evropskim zemljama – smatrali su da je, povlačenjem bez borbe i prihvatanjem francuske penzije, postao nedostojan svog položaja.

Istovremeno, u složenoj diplomatskoj igri na početku XIX veka, sudbina Malteških vitezova, i Ferdinandova lična, postala je samo još jedna moneta za potkusurivanje: pripremao se Amijenski mir sa Napoleonom, i jedan od zahteva na koje je Prvi konzul bio spreman da pristane bio je i povratak vitezova na Maltu, koja je u međuvremenu dospela pod britansku vlast. Taj aranžman je, međutim, zahtevao nekog pogodnijeg kandidata od nesrećnog von Hompeha…

Već 6. septembra, Vitezovi sa severa Evrope okupili su u Sankt Peterburgu i jednoglasno zaključili da je, bekstvom u Trst, “Ferdinand von Hompeh sam napustio svoj položaj“. Događaji se potom odvijaju ubrzanim tokom: 27. oktobra Vitezovi velikom većinom – protiv su bili samo oni iz Španije i Rima – za novog Velikog gospodara biraju ruskog cara Pavla Prvog, koji tu dužnost prihvata 13. novembra.

Koliki značaj je imperator Pavle I pridavao ovoj tituli govore i podaci da je promenio i sam ruski grb: uklonjeni su znaci ordena Sv. Andreja Prvozvanog, pod štit sa Sv. Đorđem na grudima orla, smešten je srebrni Malteški krst krunisan krunom magistra Malteškog reda.

Tada na scenu stupa dvor u Beču, von Hompehov domaćin u Trstu. U želji da sačuva dobre odnose sa Rusijom austrijski car počinje da vrši pritisak na Ferdinanda da i formalno podnese ostavku kako bi se izbeglo dvovlašće, što ovaj nevoljno i prihvata, 6. jula 1799. godine.

Tog leta, sve tri relikvije koje su Vitezovi brodom poneli sa Valete – ruka Svetog Jovana Krstitelja, delić krsta na kojem je razapet Isus i ikona Bogorodice Filermske – napuštaju Trst i, preko Beča, Krakova i Varšave, odlaze za Rusiju.

Sam Ferdinand von Hompeh takođe će napustiti Trst i otići u Ljubljanu, gde će provesti nekoliko godina, u sve težim finansijskim uslovima. Francuske vlasti smatrale su da je ugovor sa Napoleonom, koji mu je garantovao dobru penziju, automatski prestao da važi njegovom ostavkom i shodno tome prestale da mu isplaćuju dogovoreni iznos.

Pet godina kasnije, 1804. godine, već potpuno osiromašen, Ferdinand von Hompeh preseliće se i po poslednji put u svom ne tako dugom, ali zato dinamičnom životu: odlazi u francuski grad Monpelije, gde i umire od astme, 12. maja naredne, 1805. godine, u šezdesetoj godini.

U međuvremenu, obradovana neočekivanim poklonom, Rusija priprema svečani doček za relikvije koje su joj poverene…

U sredu, 12. oktobra 1799. godine u deset sati ujutro, šaroliko društvo izašlo je iz omiljene Careve palate u selu Gatčina, oko četrdeset pet kilometara južno od Sankt Peterburga, i uputilo se prema gradiću Ingeborg. Tamo se – kod takozvane “Kapije Spasitelja” – dešava i istorijski susret: ruski carski dvor, po prvi put, susreće se sa tri sveta predmeta iz Jerusalima.

I odatle, predvođena najvišim sveštenstvom Ruske pravoslavne crkve, ova procesija kreće nazad u carsku palatu. Sam Pavle Prvi, obučen u punu svečanu odeždu Malteških vitezova, hoda neposredno iza prve kočije u kojoj se, na skarletnom jastučiću u zlatnom kovčegu, nalazi mumificirana desna ruka, kojoj nedostaju palac i mali prst. I Pavle – baš kao i svi članovi carske porodice, plemići, crkveni velikodostojnici i ambasadori koji idu iza njega – ubeđeni su da je to ruka samog Svetog Jovana Krstitelja, kojom je zahvaćena voda iz reke Jordan, ona voda kojom je kršten Isus Hrist. U druge dve kočije, nalaze se i delić krsta na kojem je razapet Isus i ikona Bogorodice Filermske.

Kada je procesija došla do Palate, car je od Đulija Renata de Lita, vikonta Arezea, počasnog ambasadora Malteškog reda na dvoru u Sankt Peterburgu, uzeo relikvije i, dok je orkestar intonirao, a monasi pevali, troparion (svečanu himnu) odneo ih u nedavno dekorisanu dvorsku crkvu i ostavio na mestima pripremljenim za njih.

I čim je ta svečanost završena počinje sledeća: venčanje imperatorove ćerke Jelene Pavlovne i nemačkog mladoženje, vojvode od Meklenburg-Šverina.

Već posle par meseci, Lukina ikona biće ponovo ukrašena zlatnim okvirima i dragim kamenjem – ruski dvor je velikodušno zamenio sve što je, godinu dana ranije, uzeo prilježni francuski carinik…

Ali, nije bila sudbina tri relikvije da dugo ostanu u seoskoj crkvi: već 1800. godine prenete su u sam Sankt Peterburg, gde je 12. oktobra održana svečana liturgija u kapeli Zimskog dvorca.

Odnosi ruskog cara Pavla Prvog sa Malteškim redom i Svetom Stolicom zanimali su, ali i zbunjivali, mnoge istoričare. Od svoje mladosti Pavle je razvio gotovo strasno uvažavanje Reda. Kao dečak, bio je visoko impresioniran Vertotovom “Istorijom vitezova Malteškog reda” koju mu je čitao učitelj. Za takve prilike, mladi Pavle bi na grudi stavio sve ordene koje je dobio, i zamišljao sebe kao Malteškog viteza.

Car Pavle Prvi je isto tako dobro znao odnose svojih slavnih prethodnika – dede Petra Velikog i majke Katarine Druge – sa Redom, kao i zasluge koje je Red imao u formiranju i obuci ruske Baltičke flote. Savez i zajednička akcija Ruskog carstva i Reda bili su, sa vojnog aspekta, razmatrani još u Katarinino vreme.

Izgleda da je Pavle predviđao ovu vezu kao deo jednog novog međunarodnog poretka koji je mislio da stvori, kao protivtežu revolucionarnom Napoleonovom duhu, poretka u kojem bi viteški red predstavljao elitu. Nije, dakle, uopšte iznenađenje što je – brzo nakon dolaska na presto 1796. godine – Pavle Prvi pokazao izuzetnu blagonaklonost prema Redu, pomažući mu u raznim sporovima oko imovine, nastalim nakon poslednje podele Poljske.

Tako je i bivša struktura Malteških vitezova u Poljskoj – Veliki priorat Poljske – sačuvana gotovo netaknuta i ubrzo nastavila svoje aktivnosti kao Veliki priorat Rusije, uz velikodušnu finansijsku podršku države. Sami Malteški vitezovi, nakon što su izgubili praktično sve svoje posede i na Sredozemlju i u kontinentalnoj Evropi, bili su vrlo zahvalni.

Međutim, Pavlova “malteška avantura” (aventure maltaise), kako su je savremenici ponekad nazivali, imala je takođe jedan dublji efekat, koji je daleko prevazilazio njegove lične simpatije i interesovanja. Sudbina ikone Bogorodice Filermske i preostale dve relikvije doticala se i striktno religijskih pa i teoloških sfera. Mnogi ruski, a i zapadni, istoričari veruju da je upravo u prihvatanju ovih svetih predmeta i izgradnji njihovog posebnog kulta u okviru duhovne vertikale ruskog pravoslavlja, Pavle Prvi tražio put ka duhovnom otvaranju prema Zapadu i verskom približavanju sa Rimskom crkvom.

Kratka vladavina Pavla Prvog – ubijen je već 23. marta 1801. godine u zaveri plemstva koje nije prihvatalo njegove reforme – zauvek nas je, na žalost, lišila mogućnosti da, u toku dužeg istorijskog hoda, vidimo šta bi od ove priče na kraju ispalo.

Dolaskom na vlast sin Pavla I – Aleksandar preuzima titulu Velikog majstora a potom i Zaštitnika Jerusalimskog reda Sv. Jovana. Iako je Malteški red 1803. godine konsolidovao svoje delovanje, prvo u Kataniji a potom Rimu, te izabrao novog Velikog majstora, tri svetinje su ostale u Rusiji, jer je car smatrao da je njihovo predavanje Pavlu I bilo lični čin i da one sada pripadaju carskoj porodici. Istina, Aleksandar je iz grba Rusije uklonio malteške simbole.

Pola veka kasnije, car Nikola Prvi, u želji da obeleži uspomenu na svog oca Pavla Prvog, izgradio je novu crkvu u Gatčini, koja je osvećena 1852. godine. Tom prilikom su sve tri relikvije, ponovo, donete tamo – ali samo privremeno. Iako je narod Gatčine više puta tražio od Imperatora da nova crkva postane stalni dom za sve tri “malteške” relikvije, najviše što je on bio spreman da prihvati bilo je deset dana godišnje. Svakog 12. oktobra one bi bile dovezene u malu seosku crkvu čime bi se obeležio dan kada su došle u Rusiju. Već 22. oktobra bile bi vraćene u Sankt Peterburg, u Zimski dvorac. Relikvije su bile smatrane privatnim vlasništvom carske porodice koja je za njih imala posebnu odgovornost. I zaista, visoko ih cenila.

Prisustvo ikone Bogorodice Filermske na ruskoj zemlji u toku sto dvadeset godina smatralo se u ovoj zemlji ne samo znakom posebne Božanske milosti, nego i živim dokazom te milosti, ali i inspiracijom. Sve tri relikvije bile su ne samo predmet ljubavi i pažnje ruske carske porodice, već i užarenog obožavanja bezbrojnih sveštenika i vernika Ruske pravoslavne crkve, koja im je posvetila i posebnu liturgijsku službu. Ova služba je kompletna u svim svojim sastavnim delovima, suštinska po sadržini i, kako su to stari običaji nalagali, komponovana tako da bude pevana u odgovarajućim tonovima…

Preko Baltika do Berlina

Četa vojnika ušla je tog oktobarskog popodneva u palatu. Brojčano nadvladani, branioci su je napustili tog jutra, posle nekoliko dana žestoke borbe. I dok su vojnici pažljivo pretraživali okolinu – bilo je sasvim moguće da negde ima još sakrivenih neprijatelja – visok čovek u elegantnom civilnom odelu uputio se pravo ka dvorskoj kapeli. Bio je uznemiren.

Bila je nedelja, 12. oktobar 1919. godine. U pratnji belogardejske vojske generala Nikolaja Judeniča, koja je tog podneva zauzela Gatčinu, nalazio se i grof Pavel Ivanovič Ignatijev, bivši glavni ceremonijal majstor ruskog carskog dvora. On je imao samo jedan zadatak: da, po svaku cenu, u dvorcu pronađe ikonu Bogorodice Filermske i dve druge malteške relikvije. Jer, tačno dve godine ranije, na početku Boljševičke revolucije u Rusiji, u najstrožoj tajnosti, grof Ignatijev je, po ličnom naređenju cara Nikole Drugog, organizovao njihovo prebacivanje u Gatčinu, daleko od borbama već zahvaćenog Sankt Peterburga.

Građanski rat je već ulazio u treću godinu, car Nikola Drugi je, sa svim članovima porodice, prethodnog leta streljan u Jekaterinburgu, u Sibiru, a grof još uvek nije završio svoj posao. Jer, zakletva koju je dao obuhvatala je i prebacivanje relikvija “na sigurno mesto, pod kontrolu najstarijeg, u tom trenutku živog, pripadnika dinastije Romanov”.

Posle samo par minuta grof Ignatijev je izašao, sa izrazom vidnog olakšanja na licu, i rekao majoru Judeničevih belogardejaca koji ga je čekao na ulazu u dvorsku crkvu:

“Sve je ovde. U savršenom stanju.”

Na onaj isti dan – 12. oktobar – i na istom mestu na kojem su, sto dvadeset godina ranije, tri malteške relikvije po prvi put ušle na tlo Rusije, sada je mogla da počne i njihova evakuacija. Još jedna epoha u istoriji ikone Bogorodice Filermske bližila se svom kraju. Jer, na teritoriji Rusije više nije bilo sigurnog mesta za malteške relikvije. A nije bilo ni živih pripadnika dinastije Romanov.

Već narednog dana, četa vojnika napustiće Gatčinu i nastaviti svoje napredovanje ka istoku: njihov cilj, i cilj drugih Judeničevih formacija biće Sankt Peterburg, centar revolucije. Međutim, Judenič nije uspeo da na vreme stavi pod kontrolu vitalnu železničku liniju Sankt Peterburg – Moskva, što je Trockom omogućilo da u roku od svega par dana pošalje masovna pojačanja na severozapadni front. Već 19. oktobra Judeničeva ofanziva je bila zaustavljena, a do kraja meseca Crvena armija je razbila njegovih sedamnaest hiljada vojnika i uništila polovinu od šest britanskih tenkova koji su mu bili poslati kao pomoć. Te poslednje nedelje oktobra i palata u Gatčini ponovo je došla pod kontrolu snaga Vojno-revolucionarnog komiteta.

Ali, za to vreme je ikona Bogorodice Filermske već bezbedno napustila ratnu zonu. Sredinom meseca je bila u estonskom gradu Revalu, a početkom novembra u gradu Mitau u Latviji, gde se Ignatiev sreo sa Judeničevim saveznikom u ratu protiv boljševika, nemačkim generalom Ridigerom von der Golcom, koji je bio zadužen za njegov i njen dalji transport…

Početkom aprila te 1919. godine, Krim je britanskim brodom HMS Marlborough napustila i majka bivšeg cara Nikole Drugog, danska princeza Marija Sofija Frederika Dagmar, među Rusima poznatija kao Marija Fjodorovna. Preko Istanbula, Malte i Londona, Marija Fjodorovna se, krajem te godine, vratila u svoju rodnu Dansku i nastanila u palati Hvidore, na maloj plaži severno od Kopenhagena.

Ubrzo se ispostavilo – i čak je, inače tradicionalno posvađana, ruska belogardejska emigracija u tome bila potpuno saglasna – da je Marija Fjodorovna, kao udovica bivšeg ruskog cara Aleksandra Trećeg, i majka Nikole Drugog, po položaju najstariji pripadnik dinastije Romanov. Odnosno, onoga što je od te dinastije bilo preostalo…

Marija Fjodorovna je, dakle, bila jedina osoba kojoj je grof Ignatiev mogao da, početkom 1920. godine, preda ikonu Bogorodice Filermske i održi zakletvu koju je dao. Prilično velika ruska emigrantska zajednica u Kopenhagenu smatrala je Mariju caricom Rusije iako je ona odbijala da tu titulu ikada zvanično prihvati: “Mog sina niko nije video mrtvog”, govorila je.

Ipak, uprkos odmaklim godinama – te 1920. godine imala je 72 – Marija Fjodorovna je pedantno i sa pažnjom vodila računa o svim malim simbolima dinastije Romanov i carske Rusije koje bi emigranti uspeli da spasu i ponesu sa sobom. Palata Hvidore je, sa vremenom, postala jedan mali muzej takvih stvarčica, među kojima je, svakako počasno mesto zauzimala ikona sa slikom Marijine mnogo poznatije imenjakinje, od pre dve hiljade godina.

U jesen 1928. godine, već predosećajući skori kraj, Marija Fjodorovna predala je ikonu Bogorodice Filermske svojim ćerkama, velikim princezama Kseniji Aleksandrovnoj i Olgi Aleksandrovnoj. Samo nekoliko dana kasnije – 13. oktobra 1928. godine umrla je.

Kraj dvadesetih godina prošlog veka nije bilo veselo vreme za rusku belogardejsku emigraciju: građanski rat u Sovjetskom Savezu je odavno završio, novi režim i nova vlada u Moskvi postajali su polako prihvaćeni od strane evropskih sila, a emocije solidarnosti iz 1917. godine su odavno izbledele. U uslovima sve oštrije ekonomske krize u Evropi izbeglički život postajao je sve teži. Ksenija i Olga nisu znale šta da rade sa ikonom i drugim relikvijama: njihovo propisno čuvanje predstavljalo bi im ozbiljno opterećenje u ionako komplikovanim životima.

Već nekoliko nedelja posle majčine smrti, dve žene su odlučile da sve tri malteške relikvije predaju predsedniku Svetog arhijerejskog sinoda Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu, mitropolitu Antoniju Hrapovickom od Kijeva i Galicije. Ikona Bogorodice Filermske tako, oko Božića 1928. godine, napušta i Kopenhagen, i odlazi u Berlin, gde je smeštena u novoizgrađenoj ruskoj pravoslavnoj crkvi. Istovremeno, posle sto trideset godina, o ikoni se više ne brine dinastija Romanov, nego Ruska pravoslavna crkva. Crkva u izbeglištvu, doduše, kao i sama dinastija…

Beogradski poklon

Ikona se, međutim, vrlo kratko zadržala u Berlinu. Velika ekonomska kriza i početak globalnog ekonomskog kraha 1928. godine, novi poredak i uspon Hitlera i njegove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije – sve je to nateralo episkopa Tihona da ikonu Bogorodice Filermske zajedno sa drugim svetinjama odnese u Jugoslaviju u kojoj je bio veliki broj izbeglog ruskog plemstva. Istovremeno, u želji da ojača svoj autoritet među vernicima i sveštenstvom – položaj poglavara crkve u izbeglištvu uvek je sporan i komplikovan – već naredne, 1929. godine mitropolit Antonije prenosi sve tri malteške relikvije u svoje sedište, Beograd, u kojem se nalazi još od 1921. godine.

Ali, već početkom 1932. godine, razočaran rasulom i lošim odnosima među sopstvenim sveštenstvom, želeći da svetinje koje su mu poverene zaštiti od neizvesnosti, predosećajući sopstvenu skoru smrt – ili sve to zajedno – mitropolit Antonije donosi još jednu u nizu odluka koja će promeniti sudbinu ikone Bogorodice Filermske, u njenoj dve hiljade godina dugoj istoriji: sve tri malteške relikvije poklanja jugoslovenskom kralju Aleksandru Karađorđeviću, u znak zahvalnosti ovoj dinastiji za sve usluge učinjene ruskoj pravoslavnoj crkvi, ali i ruskoj belogardejskoj emigraciji uopšte, u prethodnih petnaest godina:

“Vi ćete Veličanstvo živeti mnogo duže od mene, i bolje ćete moći da se brinete o ovom blagu.” – odgovorio je arhiepiskop Antonije kralju Aleksandru na pitanje koji je razlog ovako dragocenog poklona.

O predaji relikvija i ikone 16./29. aprila 1932. godine u Kraljevskom dvoru u Beogradu sačinjen Akt o primopredaji u prisustvu V. Štradmana, delegata za zaštitu interesa ruske emigracije u Kraljevini Jugoslaviji, dvorskog protojereja Mihajla Popovića i šefa kancelarije Svetog Sinoda Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu grofa G. Grabe.

Akt svedoči da je Mitropolit Kijevsko–Galicki Antonije, predśednik Svetog Arhijerejskog  Sinoda Ruske pravoslavne crkve u inostranstvu predao na čuvanje relikvije i ikonu, a da ih je u ime njegovog veličanstva kralja Aleksandra I, primio ministar kraljevskog dvora B. Jevtić U aktu se navodi iscrpan istorijat relikvija i ikone. Na kraju se konstatuje da:

“u slučaju oslobođenja Rusije od vlade komunista i vraćanja slobode Ruskoj Pravoslavnoj Istočno – Katoličeskoj crkvi, gore navedene Sv. Relikvije, u saglasnosti sa Poglavarom DOMA ROMANOVIH, imaju biti predate poglavaru imenovane Crkve, a pre toga one mogu biti, po želji NEGOVOG VELIČANSTVA KRALJA, vraćene Mitropolitu Kijevsko – Galickom Gospodinu Antoniju ili zakonitom njegovom nasledniku u zvanju Poglavara Ruske Pravoslavne Crkve u inostranstvu.”

Tog aprila 1932. godine, u Belom dvoru na Dedinju, po prvi put u svojoj istoriji, ikona Bogorodice Filermske je i fotografisana u – tada jedinoj dostupnoj – crno beloj tehnici. Marijino lice je na toj fotografiji toliko zatamnjeno da se crte lica teško uopšte mogu razaznati.

Legenda inače kaže da je podvornik ruske crkve na Tašmajdanu, koji je ikonu doneo na Dedinje, tada upozorio Aleksandra da fotografisanje ikone Bogorodice Filermske donosi nesreću, ali da se jugoslovenski kralj na ovo upozorenje oglušio.

Sujeverni će verovatno pomisliti da je podvornik bio u pravu. Istoričari će hladno konstatovati činjenice. Ono što će biti zajedničko za obe ove interpretacije je svakako konstatacija da arhiepiskop nije bio u pravu kada je, objašnjavajući kralju razlog svog poklona, predvideo da će ovaj duže živeti od njega.

Jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je u Marseju, u Francuskoj, 10. oktobra 1934. godine. Predsednik Sinoda Ruske pravoslavne crkve u izbeglištvu, arhiepiskop Antonije od Kijeva i Galicije, umro je u Sremskim Karlovcima, 10. avgusta 1936. godine i sahranjen u kapeli na Ruskom groblju u Ruzveltovoj ulici u Beogradu.

Kraj u sledećem dijelu.

Pročitajte JOŠ:

Geografije i sudbine: Svi putevi ikone iz Jerusalima (2. dio)