Гидеон Грајф: Нису сви ратни злочини геноцид, ни Холокауст

Детаљни закључци Међународне комисије о Сребреници биће представљени у наредним недељама. Оно што могу у овој фази да кажем јесте да, за разлику од ранијих извештаја који су били доступни јавности, сада, у раду међународне комисије којој председавам квалитативно ново је фокусирање и сагледавање свих жртава у сребреничкој регији. Дакле, не само на дан 11. јул 1995. у општини Сребреница већ од 1992. до 1995, и то у читавој регији, уз сагледавање жртава на свим странама – Бошњака, Срба, Хрвата, Рома, каже у разговору за „Политику” професор Гидеон Грајф, истраживач Холокауста из Израела и председник међународне комисије коју је 2019. године формирала Влада Републике Српске.

– Сав тај огроман истраживачки труд има племениту мисију у циљу објективног и непристрасног начина утврђивања страдања у читавом подручју, а ради целовитог и истинитог сагледавања свих догађаја у сребреничкој регији, што је истински и суштински потребан приступ. Постконфликтна рехабилитација дуг је и мукотрпан процес, тако да свеобухватно сагледавање свих догађаја који су претходили и довели до сребреничке трагедије и обухватања свих жртава представља неопходност ради јачања поверења и толеранције међу свим народима и етничким заједницама у БиХ, коначног помирења и суживота садашњих и будућих генерација – истиче проф. Грајф.

Зашто је било важно обрадити чињенице везане за вишегодишња ратна страдања у тој регији? Зар мислите да други нису узимали у обзир страдање Срба?

Kао историчар, слушајући медије деведесетих, имао сам потпуно другачију слику. Нисам био упознат с размерама страдања Срба, док ме 2016. године није позвала амбасадор др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова Србије да будем консултант у изради књиге сведочанстава силованих жена и девојчица Српкиња под називом „Наша исповијест”, по угледу на моју збирку сведочења зондеркомандоса у Аушвицу „Плакали су без суза”. Тада је започета моја сарадња с Републичким центром за ратне злочине у Бањалуци, која траје и данас.

Ми историчари морамо бити часни мисионари права и правде, а светионици и чувари истине. У сукобима имате најмање две стране, па све околности треба подробно испитати и сагледати. Ништа није црно и бело. Не постоје жртве првог и другог реда.

Посебно сам био шокиран исповешћу мајке Српкиње којој су на очи силовали деветогодишњу девојчицу и на крају је убили, а њу оставили у животу. Мислим да моје колеге из међународне комисије и ја лично нисмо ни у једном сегменту имали селективан нити фаворизујући приступ. Нисмо ни политичари ни војсковође, већ правници, историчари, форензичари, односно „војници” који не носе оружје у руци и чији би морал, етика и глас требало да надјачају гласове дневне политике и политиканства и војсковођа који би да им стално свирају неке ратничке трубе. Међународни састав комисије из Израела, Немачке, Италије, САД, Јапана, Аустралије, Нигерије, уз подршку медицинских факултета, форензичара, историчара, публициста, научних истраживача, мени као председнику увелико је олакшао посао. Посебно сам био фасциниран искуствима која је с нама поделио генерал Аденреле Шинаба, начелник Полицијске академије из Нигерије, експерт за Боко харам. Предност међународног састава у истраживању и сагледавању злочина који су се догодили 1992–1995. у сребреничкој регији значајна је јер та симбиоза искустава из различитих делова света, а посебно из Израела, говоре и о томе да злочин нема ни религију ни етничку припадност и да се злочини нажалост дешавају широм планете, чак и у овом тренутку када разговарамо. Али не могу сви ратни злочини да се паушално подведу под одредницу „геноцид”, као ни под одредницу „Холокауст”, јер ми Јевреји то најбоље знамо.

Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал” из Израела, рекао је 2015. године за „Политику” да су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту (иако се ни то не може поредити) од онога што се десило у Сребреници. Да ли бисте се, са знањем које сада имате о овим догађајима, сложили с њим?

Холокауст је јединствен у историји човечанства. Било какво поређење неумесно је и непримерено. Појмови Холокауст (грчки: „потпуно спаљен”) и шоа (хебрејски: „катастрофа”, „велика несрећа”) означавају у ужем смислу појам организованог, систематског геноцида и убиства око шест милиона европских Јевреја за време нацизма, тако да овај појам не може да буде у употреби за било шта друго осим као одредница за врло специфичан и јединствен начин истребљивања Јевреја у Другом светском рату.

Другостепена пресуда генералу Ратку Младићу у Хагу једна је у низу пресуда које се односе на догађања у Сребреници јула 1995. године и којом се потврђују судски закључци о геноциду. Колико закључци међународне комисије и тврдње појединаца, попут португалског генерала Карлоса Бранка, чији војни дневници сведоче другачије у односу на званичне верзије многих догађаја из тог периода, могу да утичу на мишљење међународне јавности?

Мислим да мишљење часних генерала који нису желели да ћуте, већ су хтели да истину прикажу кроз своје мемоаре, попут канадског генерала Макензија и генерала Бранка, заслужује сваку пажњу и поштовање. Издвајање мишљења госпође председнице петочланог већа у Хагу, судије Приске Матимбе Нијамбе, у суђењу генералу Младићу, привукло је такође светску пажњу. Ни генерали Макензи и Бранко, нити судија Нијамбе немају никакве породичне или друге везе са Србијом, осим што су из професионалних побуда и своје савести имали потребу да „издвоје” и „истакну” своје мишљење у јавности. Такви примери могу да утичу на мишљење међународне јавности. Колеге у комисији и ја сматрали смо да је наша професионална дужност да дамо свој допринос истраживању истине о страдању свих жртава у сребреничкој регији.

Како се Република Српска може одбранити од оптужби да је „геноцидна творевина”, а Срби да су геноцидан народ?

Ћутање о геноциду јесте геноцид. Зато Срби не смеју да прећуткују геноцид који је био почињен над њима. Ја сам подржао иницијативу и некадашње деце логораша Јасеновца за доношење историјске резолуције о усташком геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима јер је ове године 80 година од успостављања усташких логора смрти у НДХ. Они су тај нацрт резолуције, у чијој изради сам и ја био један од консултаната, предали Народној скупштини ради усвајања, а потом ради давања на усвајање релевантним међународним институцијама, почевши од УН. Такав акт осуде геноцида над Србима у 20. веку више је него потребан. Монструозни феномен „порицања Холокауста” – иако постоје хиљаде сведочанстава оних који су га преживели и хиљаде докумената, књига, документараца – и даље постоји.

Једини начин јесте да се крене од себе и свог народа и да се најпре у надлежним телима свог народа изврши осуда геноцида да бисте могли да тражите од других да подрже вашу резолуцију. Захваљујући резолуцији Израела, УН је усвојио као резолуцију којом се, од 2006, сваке године обележава широм света Међународни дан Холокауста, сваког 27. јануара. Јерменија је успела да донесе Резолуцију о геноциду и да 31 земља призна геноцид, што су усвојиле и САД 2019. Руанда се изборила за светско признање геноцида који се десио у њиховој земљи. Зашто то онда не би могла да уради и Србија?

У рату су најмање две стране које се боре на живот и смрт. Људи се гледају преко нишана и чине се злочини, ратови доводе до поделе на „људе” и „нељуде”. Истином се једино може одбранити од свих оптужби. Историјска истина битна је за читаво човечанство. Свако извртање чињеница и порицање злочина узалудно је јер истина ће победити макар то представљало дугачак и исцрпљујући процес у доказивању чињеница.

Улога муџахедина из БиХ 11. септембра 2001.

– У свом војном дневнику „Рат на Балкану” у поглављу „Сребреница” генерал Карлос Бранко је дао прецизан хронолошки преглед догађаја из сата у сат пре, током 11. јула 1995. и након догађаја. Да није све црно и бело у рату на Балкану, посебно у БиХ, показује на 189. страни своје књиге где поставља озбиљна питања, прави важне квалификације исламског фундаментализма и указује на његове опасности.

Не смемо изгубити из вида ни чињеницу да је, на пример, у извештају на око 500 страна, који су усвојили амерички Сенат и Конгрес, описан читав догађај из 11. септембра 2001. године, а на више места се помиње да је главни оперативац и извршилац те терористичке акције, Мухамед Ата, боравио у БиХ, да је имао држављанство БиХ и да је шест месеци пре напада проводио време у селу Бакотић код Бочиње, у којем се налазила велика муџахединска заједница. Накнадним извештајима утврђено је да је главни организатор терористичког напада 11. септембра био Халид Шеик Мухамед, који је имао држављанство БиХ под именом Ел Мухамед Халид – указује проф. Грајф.

Биљана Баковић/Политика

Прочитајте ЈОШ:

Комеморација у Камничкој Бистрици Црногорцима, Бокељима и Херцеговцима умореним маја и јуна 1945.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: