Gluvi barut
1 min read
Tito sa Rankovićem i Đilasom 1942. godine
Piše: Darko Prelević
“Gluvi barut” je poslednji jugoslovenski partizanski film, napravljen van tradicije klasičnog žanra, bez ikakvog traga tipične ikonografije.
Pravljen je po istoimenom romanu Branka Ćopića, koji je za vrijeme kad je napisan bio neobično hrabar prikaz dovršene metamorfoze tipičnog revolucionara od romantičarskog komunističkog idealiste do nehumanog bića i teroriste.
Ćopić je velik kao dječji pisac, ali možda još veći po djelima koja se tiču revolucije.
Režiser, Bahrudin Bato Čengić se nije doslovno držao radnje romana ali je bez obzira na to, napravio poprilično dobar film.
Radnja se dešava u srpskom selu, u sred neke vukojebine u bosanskim planinama, čiji su se stanovnici usred ratnog meteža našli raspeti između dvaju ideologija, četničke i partizanske.
Centralni likovi u “Gluvom barutu” su Španac, partizanski komesar i njegov suparnik, Radekić, bivši kraljevski oficir. Španac je autentičan lik iz rata, koga je njegova partija izmanipulisala, da kao neko ko je čista srca odabrao stranu, imajući bez sumnje časne namjere,vremenom neosjetno postane “kiborg”.
Komunistička dogma je bila tako jaka i zavodljiva da su odabrani vojnici partije sve svoje “delikatne zadatke”, zločine, izvršavali bez većih moralnih dilema i potresa, jer sve to mora neko da učini, inače revolucija propada.
Takvi su na duši imali rođenu braću, očeve, stričeve i većinom umirali ne doživjevši katarzu.
“Gluvi barut” je zajednička, Ćopićeva i Čengićeva istina o tim i takvim komunističkim fanaticima. I njihov mali fragment istine je važan za razbijanje etablirane laži o opravdanosti i ispravnosti revolucije koja obezljuđuje, ponižava, neselektivno ubija.
U filmu su posebno efektne scene borbe četnika i partizana tokom kojih je jedini zvuk koji se čuje, muzika Gorana Bregovića. Vjerujem da je Bregović kao kompozitor u ovom filmu, prevazišao sebe.
Imao sam priliku početkom devedestih da prisustvujem književnoj večeri možda jednog od najreprezentativnijih predstavnika ove fele, Milovana Đilasa. On je sam previše kompleksna ličnost i prevelika tema da bi duže boravio u ovom tekstu, a ta noć je bila sve osim književno veče.
Jasno je da je fanatizam onih koji su pretekli i preživjeli rat i zasjeli da vladaju u ime naroda, uglavnom vremenom opadao kako su im sa oporavkom zemlje lagano rasle i mnogobrojne privilegije , pa nisu bili ni malo imuni na zemaljska dobra. Oni takvi su porodili sledeće generacije, koje su mutirale u neka nova bića. Takvi “duhovni” potomci, ogrezli u hedonizmu ,danas samo verbalno baštine sva humana nasleđa i vrijednosti komunizma, kao što su bratstvo, solidarnost i jednakost, a njihova vještina osvajanja i očuvanja vlasti i privilegija je takva ,da ih se ni Kominterna ne bi zastidjela.
Svi ovi “faustovski” ljevičari, europejci i demokrate su davno prodali dušu za nekontrolisanu moć i imperatorski status. Oni su danas nezamislivo “jednakiji” od običnih smrtnika.
Ono zajedničko što prožima živote i Ćopića i Čengića je progon. Ćopić je taj progon skuplje platio, životom.
Bato Čengić je bio ponižavan i zabranjeno mu je bilo da se bavi filmom. Ipak je pored svih zabrana postao i ostao veliki filmski autor, dostojanstven, iako neko kome su ukradene decenije života i stvaralaštva , što je on prihvatao sa gospodskim mirom.
Bio je kraj marta 1984. godine. Branko Ćopić izlazi iz svog stana, tu negdje oko „Beograđanke“, najviše beogradske palate, i odlazi do hotela „Moskva“. U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu.
Časti konobare, valjda prvi put, i to pozamašnom svotom…
– Koji je povod? – pitaju konobari.
– Imam, vjerujte, veliki razlog – odgovara Branko.
Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton.
Kad su ga našli imao je otvorene oči.
Branko Ćopić je doživio dva teška progona između kojih mu je bio suspendovano onoliko slobode koliko je bilo dovoljno da se osjeća izopšteno, izdato i konstantno deprimirano.
Posle “Jeretičke priče” imao je “prijateljski”razgovor sa Milovanom Đilasom.
Kampanja osuda je počela a pripridružio se Moša Pijade, ali i poznati pisci i kritičari – Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep. Poznata je priča da je njegov kum, Skender Kulenović, noć uoči valjda partijske sjednice na kojoj je Ćopić trebalo da bude tema, je otišao kod Branka i rekao mu:
Kume, ja sam čovjek koji mora da te napadne”.
Njih dvojica su izašli u grad, svu noć pili i sastavljali napad na Branka Ćopića. Pečat na ovu priču stavio, ko drugi do najveći sin naroda i narodnosti, Josip Broz Tito, čime je Ćopić zvanično postao “kužan” i građanin drugog reda.
Narednih dana je Ćopić sjedio u Klubu književnika sam samcit. Niko da ga pozdravi, a kamoli da sjedne. Jedne noći u neko doba nailazi Andrić i sijeda pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna što se sa njim dešava i da je zbog toga sjeo. U jednom trenutku budući nobelovac progovori:
– “Jebo ti take šale, piši romane, njih ionako niko ne čita”.
Niko prije, a kažu, niko ni posle nije čuo Andrića da psuje.
I počeo je Ćopić da piše romane. Ali kada je objavio „Gluvi barut“, prošao je kroz isti partijski „topli zec“ kao u vrijeme „Jeretičke priče“ i, konačno, 1960. je izbačen iz Partije.
Živio je tako Ćopić dvostruki život, između slave najčitanijeg pisca i partijskog “jeretika”. Sedamdesetih godina prošlog vijeka, u predgovoru „Bašti sljezove boje“, piscu su se ukazali crni jahači, konjanici apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre – ognjišta i krovove, djetinjstva i ceste, sela i čitave gradove. Da li je to bila poruka da će se uskoro desiti još jedan razorni rat i krvoproliće?
Neposredno pred samoubistvo pisac je na stolu ostavio zapisane riječi:
“Zbogom strašni i lijepi živote”.
Dan posle Brankovog samoubistva osvanuo je štur izvještaj u novinama. Nervno rastrojstvo…..
Glu(h)i barut je (sobom zlo) dobar povod za dobru knjigu.
Par stvari, tek,
Bato Čengić je napravio film (sa) četnicima i porukom kao i ostali filmovi (na zadatu temu).
Oni koji ((a svi moji su bili) partizani, pravi) su znali prave četnike — sećam se da su (i na ovaj film) rekli da je sramno, «lažu».
A ne uči se istorija iz filmova. Drugi je način.
U zimu 42. pop Radojica je pustio neke ljude. Postoje događaji pre i posle toga, koga interesuje kako je bilo, mogao je odavno saznati (donedavno i iz prve ruke). A ni sad (mu) nije kasno.
Postojale su, recimo u Kozari, scene koje opravdavaju snimanje filma (u datom momentu za datog gledaoca (generacije) sa njegovim znanjem i iskustvom). Opravdano i sa naše (kao korisnika proizvoda) i sa strane produkcije (Službe).
Milovan Đilas nikad nije dostigao dubinu. Potomak je oficira. Kao i većina revolucionara što su potomci uglednih Srba iz svih krajeva i profesija.
I tu je ono što je Branko os(j)etio, a autor teksta propustio da zapazi.
De(gradacija).
Koja jeste povod, ali ne i uzrok, (i) ovog što danas živimo.
(Vodeći medijski eksponiran satanista današnjice je ćerka ćerke-revolucionarke brata patrijarha mučenika. A ima (aktuelna) i brata. Takođe poznatog u istom ključu na svoj način. )
Goran Bregović nije propustio priliku da ispreskače bilo koga (i uzme lovu), pa mu preskakanje (Gorana Bregovića) dođe normalna aktivnost. Za kvalitet (autorskog) dela ima tužbe za autorska prava. I ekskluzivan aranžman sa Službom. Estrada c(ij)ela je (trafika) Službe.
Kočića sledi Andrić i Ćopić i ostali.
Kočić je, pokoj mu časnoj duši, umro u Beogradu za vreme Prvog rata u Bolnici za sumašedše, onde iznad autoputa, preko puta Bipa. Grob mu se ne zna.
Bolnica Laza Lazarević u istoj zgradi i sad postoji.
Nazvana po Milovanu Milovanoviću ulica, u Beogradu, koliko ima metara (upitnik).
Koje visine je spomenik Stefanu Nemanji koji podižu, tu u blizini, po sistemu «što veća izdaja, to viši».
Ulica Sime Matavulja u Novom Sadu zadnja je na Telepu uz Dunavski nasip.
„7. Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću a ne žrtvoprinošenje, ne
biste osuđivali nevine.“
„5. A druga padoše na kamenita mjesta, gdje ne bijaše mnogo zemlje, i odmah iznikoše, jer ne bijaše zemlja duboka.
6. I kad obasja sunce, uvenuše; i budući da nemahu žila, posahnuše.
7. A druga padoše u trnje, i naraste trnje i podavi ih.“
(Sv. Jevanđelje po Mateju 12:7,13:5-7)
„Milost hoću a ne žrtvoprinošenje…“
A Bog l(ij)eči
Slava Bogu
Pa ćemo morati na teži način.
Sa Božijom pomoću
(od onomad)
Svaki srpski kraj je imao specifičnu priču.
Poznate borce u partizanskom pokretu, kao jednom od dva srpska pokreta u toku Drugog rata, od početka do kraja tog rata bio je često metak lutavac, pred kraj tog rata naročito.
Branko Ćopić je posinio, praktično, dečaka iz tadašnje okoline Beograda. Pisac knjiga za decu nije želeo da bude biološki otac.
Kad sam prvi put čuo o tome, palo mi je na pamet gašenje dubrovačkih starih porodica.
Isti razlog ga je doveo na most.
Bojkotovanom Ćopiću Andrić je rekao da piše romane, to niko ne čita. Prethodno napisane forme su čitali.
Nikoletina, jedan od piščevih junaka, je majci (njegovoj, Nikoletininoj, u romanu) jednog dana saopštio novost koju je saznao od komesara.
Vidak Drašković je otac pisca Noža.
cela Jugoslavija je, od početka, komponovana po modelu, s tim da za Srbe ide antisrpski model, self improving edition
…“U ovom romanu „stariji” su predstavnici racionalnog, trezvenog i praktičnog duha. Mladić Vladimir je, pak, osećajan, osetljiv, poštuje tradiciju na koju se i sam nastavlja. Čini mi se da se ta „izmena” uloga zaista kod nas i zbila. Čitave generacije u posleratnoj Srbiji bile su opsednute „blagoutrobijem”, letovanjem, zimovanjem, kreditima za stanove, automobile. Mimo njih, tako najedenih i mamurnih, prolazili su politički porazi Srbije koji su započeli odmah posle Drugog svetskog rata, kulminirali političkim rasparčavanjem Srbije, a završili se ratovima od 1991. do 1999. godine. Njihovoj je deci ostalo da se ponovo pozabave tradicijom, pravdom i nepravdom. Tako da je ova porodica uistinu „tipična” i to ne samo tipično izbeglička, i ne samo tipično srpska posleratna porodica. To je tipična porodica dvadesetog veka: u se, na se i poda se. Praktični duh, koji pobeđuje već 5.000 godina, seče, jede i krpi vrlo vešto, tako da prikrije šta se seklo i jelo…
Fragmentarnost naslova knjige takođe je metaforična. „Ina” je drugi deo reči: Rasina, govedina, domovina, Krajina, Marina (što je ime jedne od junakinja). Popovski tumači tu „dekonstrukciju”…“
http://www.srbi.org.mk/sr/kultura/2178-od-otadzbine-ostala-je-samo-ina
…“To je ostatak brojnih reči: obrazina, otadžbina, istina, itd. Eto i vi se zovete Marina. Sama za sebe, reč „ina” ima značaja samo za enigmate. Čovek je u stanju koječega da se odrekne zbog nekog „mnogo značajnog cilja”. Kada slušate roditelje koji podučavaju decu, pa im govore o tome da moraju da se odriču igre, slobodnog vremena, druženja da bi nekud stigli, odmah se prepadnete i započnete samopreispitivanje: „Jesam li se dovoljno odrekao? Treba li još ovo da pustim, još ono da progutam?”. I eto vam slike današnje korporacije, porodice, svake zajednice u kojoj se kopači odriču ruku ne bi li dospeli negde gde im ruke više neće biti potrebne. A kada stignu tamo gde su zamislili, ne mogu više ni sebi da aplaudiraju…“
…“Domaćin i kum ovogodišnje slave Pivskog manastira bio je g. din Zvonko Bajagić, koji živi u mjestu Vlasenica u Republici Srpskoj, ali je svojim porijeklom neraskidivo vezan za Pivu i drevnu pivsku svetinju. Veliki humanista i patriota Zvonko Bajagić je, za učešće u poslednjem ratu u Bosni i Hercegovini, odlikovan sa više medalja i odlikovanja Republike Srpske. Pažnju svih prisutnih na Gospojinskom saboru u Pivi plijenila je njegova pojava u crnogorskoj narodnoj nošnji i brojna odlikovanja na grudima. O ljubavi sa kojom pohodi Pivu i svetinje u Crnoj Gori, sa g. Zvonkom Bajagićem je razgovarala Senka Čolović…“, Svetigora, 2008. godine
babe Radojke pjesma,
Oj Lazare, na vodi vozare,
https://www.youtube.com/watch?v=qyoqo1YVlug
inače, stara arhiva Svetigore je obrisana (za standardan dostup)
Normalno (nenormalno ili nenormalno normalno).
Isti su razlozi.
(a i izbori (tako), svugd(j)e, aktuelni )
Ako se s pravom traži da se zločini ustaški nostrifikuju imenom i prezimenom poput:Budaka,Luburića,Majstorovića,Francetića,ideologa Pavelića,onda treba isti tretman da bude i za Krcuna,Leku,Đida,Tempa…koji su pobili više Srba nego Turci.Sam Krcun je rekao da su mu ruke krvave do lakata.A Ratko Dražević Krcunov „izvođač radova na terenu Raške“ se hvalio da je lično likvidirao oko 2100 Srba.Ali ne,Srbi svoje dželate iz roda svog opravdavaju revolucijom.Pa i dalje drže mauzolej kuće cdvijeća,slave svake godine 25.maj u Beogradu gde se predaje štafeta uz banket vampira i ludaka.A u Podgorici spomenik dželatu.Pa nam posle đavo kriv.Neko će iza mog pročitanog teksta odmah uprti prst u mene kao četnikovanje,onako kako su cev puščanu okretali olako u ljude zbog toga što su bili ugledni srpski domaćini,ili običan narod,samo radi jebene revolucije.
„A, oko ljeskara
kroz koji sapuce ljeto
pod modrim smijeskom daljina
cekala je sestra brata
djevojka dragog
a tuzna mati sina…“
NEZABORAVNI, DIVNI,
VELIKI PJESNIK
I COVEK, BRANKO COPIC
Učiak Titove vlasti su masovne grobnice i saradnja sa ustašama, njemačkim fašistima, balistima.
Tito je poslat na Srpske prostore, a Lenjin na Ruske od istih iz Londona i od njemačkog cara Vilhelma.
dome… ucinak spc u zadnjih trides godina je bajno krvaviji ….samo jos fali satiranje crne gore….satro vas svevisnji…i kad ve kralj aleksandar dovede u crnu goru…tomosom 19.02.1922.ljeta nesrecnoga…dusmani ….
Radeee! taj si koji kradeee! Nemogu ti sendviči suvi na dobro izać, teški ćeš zatvor dobit!
Branko Ćopić je u našim srcima ostao kao velikan ne samo poezije i proze već i kao čovek.Jedan od retkih koji se usprotivio zlu komunističkje nemani.