Године идолопоклонства, безмало педест

Пише: Радинко Крулановић

Све је започело не тако давно. Склон сам тврдњи да у Црној Гори и не постоји друга временска одредница. Вријеме код других има предисторију и ток, једино je код нас испрекидано вријеме, а самим тим и трајање. Расцјепкано вријеме. Одметнуто од вјечности. Сулудо вријеме. Дисконтинуитет.

Ваљда тако мора бити, да бисмо свијету показали да је шарен. Ужаснут тим стањем, дух ми се покушава одбранити овим сјећањима. Зашто смо такви? До кад овако!? Који нам је ђаво, а неки јесте. Рођен сам за вријеме Тита. Био његов пионир, образован у систему у којем је владало мишљење да је свијет направљен само због братства и јединства. Мислио сам да је Тито бог.

Сјећам се своје прве школске фотографије – сви из разреда смо пo difoltu ставили прст испод Титове слике у Буквару. Сјећам се и кад је Тито умро и кад је учитељица плакала, а ми се смијуљили. Гдје учитељица да плаче – било нам чудно и смијешно!? Смијех нам је искијао на нос. Сјећам се њеног гневног лица и домаћег задатка да гледамо Титову сахрану јер ће нас све питати. Страшног ли суда, био сам четврти разред.

Једна парола ми је жива у сјећању, чак исувише жива, а то је парола и након Тита, Тито. Зашто, да се закључити и само. Некако прође основна школа. Дочепасмо се средње.

Први пут од професора историје чусмо да постоји Библија и да је она књига мудрости. Од тог трена се мој живот промијенио. Помислио сам – све ће сад у животу бити лако, узећу књигу, прочитаћу и ријешићу све своје муке. Наиван бијах, лако је прочитати, али није примијенити. Али, од тог дана нијесам губио наду, вјеру сам јачао, а љубав стицао.

Дошла је војска, ух, тешка година бесмислених дана. Сјећам се кад је мој брат узвикнуо – ојха! – цијели се строј зауставио да би се пронашао изгредник који је национално ојахнуо. Бјеше то у предвечерје рата у Сарајеву. Официр је био, за нас, муслиман, а данас је можда и Бошњак, ко ће га знати. Нације се код нас не формирају историјски, културолошки, језички, осјећајем самоприпадања… Нације се код нас формирају преко ноћи, само једно кврц и одмах нова нација са свим својствима, најчешће отетим, а највише се отимао језик, шта ће људи кад су без језика.

Дошао је факултет, а прије њега послаше нас у Мостар. Ратне године. Имао сам тешке мисли док смо се по мрклом мраку превозили камионима за Мостар. Добили смо и муницију. Рат постаде стварност, а стварност игра са нашим животима. Морам ли убити!? Рекао сам нећу, не могу, гдје убити човјека, гдје пуцати у његове очи!? Гдје му отети сан!? А онда се запитах – а шта ако потегне пушку на брата мога!? Хоћу ли молити, хоћу ли сједјети скрштених руку¬? Рекао сам нећу, убићу за брата, нећу га дати. Ђаво ми душу однио ако пустим да ми убију брата. А онда се сјетим Матије и његове пјесме Огледало: …Стуштио се на мене убилаац Изнакажен Запаљене главе Испамећен Исплажен Крвниковим очима ме гледао. Мора да сам тако И ја сам сам изгледао. Пуцао сам Као у огледало… Да се никад не сазна Ко је кога убио Таворили смо у Мостару тако некако.

Сјећам се кад је слетио војни хеликоптер и кад су из њега изашли генерал Торбица и Војин Ђукановић. Чупали смо их за рукаве, питали их зашто смо овдје, зашто, зашто!? Сјећам се одговора Воја Ђукановића да се Никшић брани у Мостару.

Неће он данас признати своје ријечи, али се кунем својим сновима да је тако било. Некако се и рата курталисах а да нијесам метка испалио, руку на срце а и на срећу, нијесам ни имао на кога, осим у празнину као што је пуцао Рајо Јеврић. Студирах, учих. Први пут открих свјетове, живот, открих пријатељства, кафану, открих Бога како нам узвикује: „Све вам је дозвољено, али није вам све на корист“. Били смо повлашћени присуством дивних младих асистената са којима смо уз вјежбе из философких области вјежбали како се пије, пише, филосфира. Бијаху нам више као старија браћа, Радош, Дејан…

Бијаху ту и професори који су нас гурали у живот у слободу. Бијаше и стари Бошко Глушчевић, који је пушио најдивнији дуван, и учио нас да је економија домаћинство, а политичка економија – управљати одговорно домаћинством. Бијаху ту Саво и Богољуб, онај Богољуб који нас је за вјеке вјекова научио да философија није срећа, да би нам боље било да продајемо кокице, јер од философије не можемо да живимо, али нас је научио и још нешто, нешто најважније – да без философије не можемо да живимо. Осјећам да смо потајно жељели бити као он.

Свезнајући. Заврших студије. Тражих се као што се тражио Едуард Сам. Намјерно нећу да провјеравам да ли сам се добро присјетио Кишовог јунака. Као да је битно име. Битан је онај који се тражи. А ја сам тражио одговоре, не књишке, колико живе. Сјећам се кад сам питао дједа јесмо ли ми Црногорци или Срби. Јасно ми је било ко смо, него велим ипак да питам. Дјед је носио црногорску капу са четири С, зашиљене бркове и на уснама ријеч која је светиња. Жарко сам желио да чујем шта ће ми рећи. Одсјечно изусти: „Срби, него ко бисмо могли бити друго?!“ Мило ми и данас што га питах… Текли су школски дани.

Бијах гимназијски професор, помоћник директора кад једног дана дође наредба да не пишемо више српски него онако како кажу они који тврде да историја не почиње одавно, већ од њих и да треба створити новог човјека, човјека њима налик, идеологизованог, флексибилног, толерантног. Њима је бог златно теле, ваљда да би били у складу са оном максимом да су слика и прилика свог бога. Избацише нас из школа, прогнаше, извргнуше руглу.

Постасмо небитни, будале, идиоти, издајници, а нико да ода тајну и каже да смо били шетачи мјесечине која је жељела само једно – да у мраку освијетли пут другима како би видјели да се нешто друго иза брда ваља. Претурало се тако од невоље до невоље, од посла до посла, од града до града и дођосмо до данас. Властодршци и јеванђелисти идола кренули су у одсудни бој.

Обезбожени и однарођени кренули да узму душу, кренули да узму свето да би могли себе коначно поставити за богове. Дошло доба да се виде сијачи магле и шетачи мјесечине. Кренуло се у одсудну битку, битку за спас душе. Језиво хуче ноћи, звецкају ријечи као реденици. Сила загазила и хоће да згази. Голоруки измучени народ као јагањци пјева Господи помилуј, Господи помилуј. Без једа људи шетају, тихо, сабрани у себи, са лицима која сијају попут свијећа. Градом пролази литија као пламен и погледује неће ли доћи прозрачно јутро, неће ли сванути дан, ново небо. Молитвено и тихо креће се ка Сунцу слободе, а одлучно и храбро, молећи се да се браћи нашој разбистри ум, да се отклони стрепња. А шта ако крене на брата мојега, да ли ћу мирно молити или бранити његов живот свјестан да онда побједника нема, да је онда смрт постала царство којем смо служили? Уздржи Боже и сачувај, помози свима па и нама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: