Godišnjica egzodusa: Srbi u Sarajevu ostavili domove i uspomene, mrtve su morali da ponesu

Autor: Zoran Šaponjić

Kada su krenuli iz Ilijaša, februar 1996. je bio, gore na Trebeviću i na Jahorini sneg iznad kolena, majka Ranka Balorda ponela je i kosti svog sina, borca Vojske Republike Srpske.

„Nismo ga smjeli ostaviti gdje je bio ukopan. Kada su svi pošli iznijeli smo ga da ide sa svojim borcima, da ne ostane dolje sam“, ispričala je tih dana nesrećna žena.

„Ostavili su svoje domove i imanja, ali, nisu mogli svoje mrtve. Većina se s pravom plašila da će grobovi biti oskrnavljeni, a drugi nisu mogli da ostave svoje najmilije da počivaju pored ubica. To je bio događaj bez presedana, veliki egzodus živih i mrtvih“, ispričao je u emisiji „Sarajevski Srbi – nestali narod“, Patrik Bario, član Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu.

Februara 1996. godine, kad je krenuo egzodus Srba, srpska trobojka zamenjena je zastavom sa ljiljanima najpre u Vogošći. Federalni policajci, ulazeći u puste kvartove, ponašali su se kao oslobodioci. Dok su Srbi odlazili u gradu je trajalo veliko slavlje.

Par meseci ranije, tokom mirovnih pregovora u Dejtonu od 1. do 21. novembra 1995. godine, šest sarajevskih opština, Ilijaš, Vogošća, Ilidža, Centar i Novo Sarajevo, pripali su Federaciji BiH.

Egzodus je počeo na Zadušnice, 17. februara 1996. godine, jer su međunarodni činioci naprečac odlučili da muslimanske vlasti preuzmu srpske opštine, u nekim slučajevima i mesec dana pre roka koji je bio predviđen Dejtonom i koji se odnosio na 19. mart. Već tog dana Srbi su u Ilijašu, Vogošći, Grbavici, Hadžićima, počeli su da otkopavaju grobove, da vade kosti najmilijih i da se spremaju na put pun jada i čemera, uglavnom u nepoznato.

Desetine i desetine hiljada ljudi krenulo je iz svog grada. Kamioni, traktori sa prikolicama, „jugići“, poneka „fića“, kultivatori, ono malo sirotinje što su mogli da spakuju bilo je u zavežljajima. Strahovita zima, na Trebeviću sneg skoro do pojasa, uplakane žene i deca, unezvereni muškarci.

„Šta sam poneo iz Sarajeva? Pouku, za sva vremena“, svedoči na video-snimku jedan od onih nevoljnika.

„Odbranili smo naše, a evo šta nam se desi. To je naše, to je srpska zemlja od pamtiveka, ko je taj da kaže da učini da to nije naše“, reči su još jednog od Srba iz Sarajeva, zabeležene u snegu, negde na Trebeviću.

Bio je to najveći egzodus jednog naroda u miru koji je svet pre toga video. Od 17. februara do polovine marta, iz sarajevskih opština koje su po Dejtonu pripale Federaciji BiH iselilo se, po nekim podacima, 120.000 Srba. Poruka Alije Izebegovića da će „svaki Srbin koji je nosio pušku biti izveden pred sud“, bila je mnogo jača, rečitija, od letaka međunarodnih predstavnika na kojima su bili stihovi Alekse Šantića – „Ostajte ovde…“.

Preko Trebevića scene su tih dana bile biblijske. Zavejan put, teška mećava, smrznuti ljudi sa ikonama, kandilima i zavežljajima u rukama. Jedni nose veliki krst, drugi sanduk sa posmrtnim ostacima nekog od svojih, treći zvono sa crkve, drugi vuku pokućstvo, stolice, stolove, krevete, zavežljaje sa posteljinom…

„Gledao sam i kako na Ilidži, okolo, kopaju po grobljima, vade posmrtne ostatke svojih pokojnika i nose sa sobom. Tih dana na Grbavici najviše posla imali su limari koji su pravili limene sanduke za posmrtne ostatke, za kosti povađene iz zemlje. Ljudi jadni, izgubljeni, tužni, neke od najstrašnijih scena iz moje ratne fotografske karijere. Mnogi su palili svoje kuće, stanove. Sećam se i trenutka kada su pripadnici muslimanske policije preko mosta ušli na Grbavicu kada je počelo slavlje, ovamo, na drugoj strani sve je bilo pusto“, svedočio je o tim danima za RT Balkan čuveni ratni fotoreporter Miloš Cvetković.

Bojan Vegara rodom iz Hadžića, sada stanovnik Bratunca, imao je 16 godina kada su on i njegovi krenuli u egzodus iz Sarajeva. Četiri ratne godine njegova porodica provela je u Hadžićima, u potpunom okruženju, na stotinak metara od prve linije odbrane, od rovova.

„Istrpili smo rat, NATO bombardovanje, i onda, krećeš u nepoznato. Zamisli samo, žena nema para, nema ničega, rat je, posmrtne ostatke sina jedinca kopa i u buretu ih nosi sa sobom iz Hadžića. Nema sanduka, nema ničega… Mi smo borce naše poginule u ratu morali kopati, nositi sa sobom, da im grobove ne skrnave, da ne bi kosti vadili i kerovima davali. Mi smo znali sa kim imamo posla, sa muslimanskim fundamentalistima“, svedočenje je Bojana Vegare za RT Balkan.

Bila je to kolona ljudi koji su u godinama rata, borbi, pogibija, odbranili svoj grad, svoje kuće, a sada se od njih tražilo ono što valjda nikada ranije i nigde nije, da njih 150.000 potpadnu pod vlast svojih ratnih protivnika.

„Najveći strah je bio kako ćemo preći preko aerodroma do Lukavice jer to je bila njihova teritorija. Krenemo onda preko Trebevića, to je neki šumski put, snijeg, gužva, zastoji, seli se pet opština… Hladnoća, minus 20 tih dana. Neki idu sa konjskim zapregama, sa stokom, putovali su ljudi po nekoliko dana. Niko nam nije pomagao, ni Ujedinjene nacije, niko, bio je to zbeg jedan i živih i mrtvih“, priča Bojan.

Na Sokocu je tih dana formirano Srpsko vojničko spomen-groblje Mali Zejtinlik na koje su preneti posmrtni ostaci oko 1.000 boraca Vojske Republike Srpske koji su tokom ratnih godina sve do Dejtona bili sahranjeni po sarajevskim grobljima.

Tada je odlučeno i da se Srbi iz Hadžića kolektivno presele u Bratunac, grad na Drini, na granici sa Srbijom

Prema popisu iz 1991. godine u Gradu Sarajevu od 525.000 stanovnika njih 157.000 izjasnili su se kao Srbi. Dvadeset dve godine kasnije, na popisu 2013. godine u Kantonu Sarajevo, od 413.000 stanovnika, kao Srbi izjasnilo se njih tek 13.000 ili 3,2 odsto.

Srbi iz Sarajeva rasuti su danas širom Republike Srpske i širom Srbije, širom Evrope, Amerike, Kanade, Australije… Rasuti posle biblijskog egzodusa 1996. godine.

„Ono što nije uspelo okupatorima u Prvom svetskom ratu i svim neprijateljima u Drugom svetskom ratu, dogodilo se u ovom poslednjem građanskom ratu. Sarajevski Srbi rasuti su širom sveta, a u njihovom rodnom gradu danas ih zovu agresorima. To je jedinstven primer da sistematski, uporno i na lažima, od žrtve pokušavaju da naprave zločinca“, rekao je pre dve godine godine na obeležavanju godišnjice egzodusa Nedeljko Čubrilović, tada predsednik Narodne skupštine Republike Srpske.

Prve godine od selidbe u Bratuncu, uglavnom od karcinoma, umrlo je 800 Srba doseljenih iz Hadžića.