Godišnjica oslobođenja Beograda: Sudbonosni tok Beogradske operacije
1 min read
Foto: Novosti
Pripadnici narodnooslobodilačkih jedinica, kojima je komandovao Peko Dapčević, i snage Crvene armije, kojima je komandovao general – lajtant Vladimir Ivanovič Ždanov, sreli su se 11. oktobra, ujutru, na levoj obali Morave i zajednički krenuli u bitku za Beograd.
Za ofanzivnu operaciju „Beograd“ Sovjeti su odvojili značajan deo snaga, ceo Treći ukrajinski front i deo Drugog, koje su skrenuli sa glavnog pravca napredovanja Prvog ukrajinskog fronta Crvene armije ka Budimpešti i Berlinu. U sastav udarne grupacije sovjetskih jedinica Trećeg ukrajinskog fronta ulazili su 57. armija, 4. gardijski motomehanizovani korpus i 5. samostalna gardijska motopešadijska brigada.
Za sprovođenje te operacije grupacija je dobila značajna ojačanja: dve udarne artiljerijske divizije, 27 samostalnih artiljerijskih i minobacačkih pukova, sa više od 2.200 topova i minobacača i 140 reaktivnih oruđa „kaćuša“, 358 tenkova i samohodnih topova.
Ova jedinica bila je ojačana velikim brojem formacija raznih rodova. Udarnu grupaciju pomagala je Dunavska flotila sa 80 brodova i 17. vazduhoplovna armija sa 1.292 aviona. U beogradskoj oparaciji učestvovao je i deo jedinica 2. ukrajinskog fronta, 46. armija i jedinice za podršku, među njima i avijacija…
Kao odgovor, Vrhovna komanda Trećeg rajha je u avgustu počela hitno prebacivanje elitnih jedinica iz NDH i Grčke: 1. brdsku diviziju, 7. SS-brdsku diviziju „Princ Eugen“, tri puka divizije „Brandenburg“ za specijalna dejstva, 92. grenadirsku motorizovanu brigadu, 117. lovačku diviziju, 12. tenkovski bataljon za naročitu upotrebu, 202. tenkovski bataljon, 191. brigadu jurišnih topova, puk „Rodos“ posebne namene.
Sovjetska avijacija je uočila pokrete nemačkih snaga i neprestano je bombardovala železničke koridore iz Grčke uništivši više od 200 kompozicija. Premeštanje nemačkih jedinica je još bilo u toku dok je Crvena armija već ulazila u Srbiju.
Snage NOV Jugoslavije činila je Prva armijska grupa, pod komandom general-lajtnanta Peka Dapčevića, koju su sačinjavale: Prva proleterska divizija, Peta krajiška divizija, Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla“, 11. krajiška udarna divizija, 16. vojvođanska udarna divizija, 21. srpska udarna divizija, 28. slavonska udarna divizija, 36. vojvođanska udarna divizija.
U operaciji je takođe sadejstvovala 23. srpska udarna divizija. Ove jedinice su na dan 5. oktobra imale 32.000 boraca pod oružjem. Zahvaljujući konstantnom prilivu dobrovoljaca, ovaj broj se do 14. oktobra povećao na oko 40.000.
Borbe na prilazima Beogradu
U TOKU 13. oktobra kombinovanim snagama savladani su organizovani nemački odbrambeni položaju u oblasti Avale. Prema nemačkim podacima uništeno je čak 29 tenkova, ali tempo napada nije jenjavao.
Najznačajniji događaj odigrao se na severoistočnom pravcu. U toku noći 13/14. oktobra, u okolini Boleča 15. gardijska mehanizovana brigada iz pokreta je izvršila napad u bok i pozadinu motorizovanog puka divizije „Brandenburg“….
Nemačka odbrana Beograda, pre svega iz južnog pravca, bila je vrlo tvrdokorna. Taj bedem koji se protezao između Save i Dunava preko Avale prvo je napala artiljerija, a najveću paniku među Nemcima izazivale su „kaćuše“, prvi mobilni višecevni raketni lanseri. Iza njihove zavese od usijanog gvožđa išli su ruski „saperi“, inženjerci demineri, praveći rupe u nemačkom obdrambenom zidu od minskih polja i najrazličitijih prepreka i zamki za pešadiju i tenkove.
Nemačka elitna pešadija iz, po zlu čuvenog, Prvog brdskog streljačkog puka, pružala je ogorčen otpor na Avali. Veterani sa Istočnog fronta su odbili crvenoarmejski poziv na predaju čak i kada su bili potpuno opkoljeni. Vodile su se krvave borbe prsa u prsa između nemačkih alpinaca i specijalaca Abverove divizije „Brandenburg“ sa „šišmišima“ izviđačima i komandosima GRU, vojne obaveštajne službe SSSR.
„Kad smo stigli na dva kilometra iza raskršća pod Avalom idući ka Ralji, napad na Nemce bio je u punom jeku. Nekoliko hiljada Nemaca uspelo je da pređe kragujevački drum i prugu Beograd – Ralja pokušavajući da se probije ka Savi. Crvenoarmejci su brzo postavljali topove. „Kaćuše“ zasviraše u pravcu Ripnja. Stajao sam pored jednog našeg mitraljeza koji je tukao po Nemcima. Dole kraj druma išli su na juriš Rusi u svojim belim uniformama, a pored njih naši Kozarčani. Došao je praznik i na naše ulice. Deca Kozare ispod Avale s crvenoarmejcima jurišaju na Nemce! A kako nam je Pavelić bacao letke 1942. objavljujući da je Kozara poražena: Crvena armija je daleko na dve i po hiljade kilometara i nikad se s njom nećete sresti.“ (Vladimir Dedijer, ratni dnevnik.)
Ulične borbe
VEĆI deo grada je 14. i 15. oktobra bio oslobođen. Neprijatelj se držao samo u njegovom severozapadnom delu, na liniji: železnička stanica „Dunav“ – Botanička bašta – Narodna skupština – Terazije – blok zgrada ministarstava – Glavna železnička stanica, kao i na Čukarici, gde su nemačke jedinice bile odsečene od svojih snaga u gradu.
Kada je počela bitka za grad, po svedočenju ruskog generala Vladimira Tolbuka, ogromnu ulogu odigrali su Beograđani koji su se latili oružja, i što je bilo još važnije, služili su kao vodiči i obaveštajci jedinicama Crvene armije i NOVJ koje su se našle u gradskom lavirintu punom zamki i zaseda. Ruski i izviđači i inženjerci činili su čuda otkrivajući i neutrališući hiljade zamki pod uraganskom vatrom.
Beogradska operacija je 14. oktobra 1944. ušla u završnu fazu. Na obodu grada iz svih pravaca koncentrisale su se napadne snage: XII korpus NOVJ sa zapada i jugozapada, desno od njega, sa juga, Prvi proleterski korpus, sa istoka 5. i 21. divizija NOVJ. Ove jedinice su na licu mesta formirale kombinovane napadne sastave sa delovima oklopnih i mehanizovanih jedinica Crvene armije. U toku prepodneva 14. oktobra Prva proleterska divizija ojačana sovjetskim tenkovima osvojila je banjički vis i nastavila napredovanje u pravcu Autokomande i Slavije…
„Tek pred ponoć izbismo nadomak Autokomande. Od jake eksplozije tu, na cesti, planuše dva sovjetska tenka, gore kao da su od luča. Grupa Nijemaca sačekala ih pancerfaustima, a zatim pokušala da pobjegne u noć. Zapaljeni su treći i četvrti tenk – dva prva su propustili da prođu. Ova grupa, trojica Njemaca, naletjela je na vod Vida Jovićevića, koji ih je već bio prošao. Uhvaćena su sva trojica. Od eksplozije, pored tenka mi je poginuo jedan borac, jedan od onih Kosmajaca koji su nam se na Zlatiboru priključili. Ovdje, na izlazu iz Jajinaca, sjetih se borbe koju smo 1944. vodili na Imljanima. Pet boraca je poginulo dok smo izvukli ranjenika, koji je poslije dva sata umro. A sada posmatram tenkove – buktinje u kojima posade zapomažu i mole za pomoć.. Niko im se ne primiče. Ostali tenkovi obilaze buktinje i produžavaju naprijed. Posade su izgorele s tenkovima.“ (Savo Puzić, komandir 3. čete 1. bataljona Prve proleterske brigade)
Oslobađenje centra grada
OSMA brigada 1. proleterske divizije, zajedno s jedinicama Crvene armije,17. i 18. oktobra, prodirući u pravcu Kalemegdana, došla je do zgrade „Albanija“. Prva proleterska brigada osvojila je zgradu Narodnog pozorišta i Ratnički dom (današnji Dom vojske). Borbe su se vodile iz ulice u ulicu, od kuće do kuće, i unutar zgrada. Grupa boraca Prve proleterske upala je u zgradu Narodnog pozorišta iz Ulice braće Jugovića, pod vatrom se prebacila kroz pozorišnu salu i, jednu po jednu, ručnim bombama uništila grupe Nemaca u prednjem delu zgrade i na spratu.
Do kraja dana 18. oktobra, posle žestokih petodnevnih uličnih borbi, neprijatelj je u gradu bio pritisnut ka Savi. Naročito krvave borbe vodile su se za jako utvrđenu zgradu Ministarstva saobraćaja (danas Železnički muzej), Glavnu železničku stanicu, hotel „Moskvu“, Gradsku opštinu i Radionicu vojne odeće. Do kraja 19. oktobra neprijatelj je držao u svojim rukama samo Kalemegdan, zgradu „Albanija“, Terazije, uži rejon Savskog mosta i Čukaricu. Zatim je počeo da napušta i ova poslednja uporišta, užurbano prebacujući svoje trupe na levu obalu Save.
U noći 19/20. oktobra zauzeta je zgrada „Albanija“, u to vreme najviša u Beogradu. U zoru 20. oktobra preostale nemačke snage iz Beograda užurbano su se povlačile preko savskog mosta na levu obalu, ometani od sovjetske avijacije i artiljerije. Inženjerci su izvršili pripreme da po povlačenju svojih jedinica, sruše most. Međutim, ovaj plan omeo je penzionisani učitelj Miladin Zarić.
Nemačko iznenađenje odmah su iskoristili delovi 13. gardijske mehanizovane brigade i delovi 814. i 211. streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska brigada, prebacili se preko mosta i, uz podršku artiljerije sa Kalemegdana, formirali mostobran na levoj obali Save. U toku prebacivanja Nemci su pokušali nekoliko samoubilačkih napada na most, ali bez uspeha.
Početak napada: Peko ispaljuj prvi plotun
NAPAD na nemačku posadu u Beogradu je počeo 14. oktobra posle podne artiljerijskom pripremom iz preko 300 topova i 24 „kaćuše“. Čast da ispali prvi hitac dobio je Peko Dapčević, a Ždanov je komandovao: „Agonj!“ Skoro pola sata više od 300 topova i minobacača sa Avale smrtonosnom vatrom razaralo je sve živo na malom prostoru od četiri kvadratna kilometra. Sovjetski artiljerci su bili upozoreni da ne poruše spomenik na Avali, pa je on bio samo okrznut.
Dobrovoljci iz Srbije
PRVA armijska grupa NOVJ, kad je osnovana polovinom septembra 1944. imala je oko 25.000 boraca. Prema Beogradu 5. oktobra krenulo ih je oko 30.000, a prvog dana beogradske operacije divizije su imale preko 40.000 boraca, što jasno pokazuje kako su jedinice NOVJ brzo popunjavali dobrovoljci iz Srbije. Tako je uoči napada na Beograd komandant 1. proleterske divizije pukovnik Vaso Jovanović izveštavao da je od 8.500 naoružano 4.800 boraca. Danilo Lekić, komandant 12. korpusa, izveštavao je: „Imamo 3.000 nenaoružanih, golih i bosih“…
Miting na stadionu
NA fudbalskom igralištu „Jugoslavija“ (sada stadion Crvene zvezde) 8. oktobra sazvan je miting omladine i ostalih građana Beograda. Tom prilikom održali su govore: Rato Dugonjić, sekretar CK SKOJ-a, i rukovodioci SKOJ-a iz Srbije Dragi Stamenković i Bora Drenovac. Veći deo prisutnih omladinaca dobrovoljno se prijavio u NOVJ i posle završenog mitinga krenuo u borbu za konačno oslobođenje Beograda.
SRBIJI ima jedna izreka „Još nije vreme, još nije vreme – e, a sad je kasno“. I upravo to doživljavamo kad je reč o novoj političkoj istoriji od Drugog svetskog rata pa do danas. Propuštene su mnogobrojne prilike, dok su još bili živi akteri mnogih spornih dešavanja, da se precizno i objektivno rekonstruiše prošlost. Inače, proces demistifikovanja i preispitivanja istorije uvek je bolan i nosi rizik novih društvenih podela.
Šta se zapravo desilo krajem leta 1944. godine, kada su proleterske jedinice došle u Srbiju. Kakvo je raspoloženje u narodu, Tito nije imao nikakvih dilema:
– Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas – referisao je Blagoje Nešković 1945. na jednoj martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ.
I nastavio:
– Omladina gradska je takođe protiv nas.
Edvard Kardelj je dodao:
– Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.
NEPOVERENjE prema novoj vlasti bilo je zbog represalija prema onima koji nisu bili oduševljeni presađivanjem boljševizma. Lokalna vlast imala je široka ovlašćenja, a na takav zaključak upućuje dokument koji je Komanda KNOJ-a 21. januara 1945. poslala Ozni:
– Pojedince za koje postoji opravdana sumnja da potpomažu ili bi bili u stanju potpomagati bande, s obzirom na njihovo političko gledanje, pasivno zadržavanje prema našem pokretu, familijarne ili prijateljske veze prema neprijatelju, odstraniti bar za vreme čišćenja s tog terena i zatočiti ih na unapred ustanovljenom mestu.
KOBASIČAR
TRI meseca pre završetka rata, dok je pola Jugoslavije bilo pod okupacijom, najbliže Titovo okruženje tražilo je od vojvođanskog rukovodstva da za vrhovnog komandanta što pre obezbede „tri stručna čoveka za mlekarstvo i jednog kobasičara“. Na ovoj listi su se našla i dva baštovana „naša simpatizera, koje poznajete kao potpuno naše“.
I juriš probranih partijaca na Dedinje i grabež za tuđom imovinom i privilegijama nisu mnogo doprineli ugledu nove vlasti, Tita i njegovih pristalica, kao ni poverenju prema njima.
VEZE naroda u Srbiji i Karđorđevića održavale su se na mitu o podvigu kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu u jednoj običnoj volovskoj zaprezi prošao golgotu Albanije. Titovom slabom rejtingu doprinosila je koliko uspomena na taj događaj toliko i partizansko junačenje na Sremskom frontu, na kome će od kraja 1944. do proleća 1945, samo prema delimičnom popisu žrtava, izginuti 37.000 tek stasalih mladih ljudi, uglavnom iz Srbije.
TITOVI kritičari nisu tada videli neki poseban smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev njegove želje i sujete njegovih mlađanih generala da sebi i drugima dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke u ravnici. Logiku te ratne taktike teško je bilo razabrati i zbog toga što su se, posle prodora sovjetske Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, nemačke trupe iz Grčke i Srbije ionako morale povlačiti prema Nemačkoj.
Zato je odziv na Titovu mobilizaciju u Srbiji bio veoma slab:
– Samo u srezu Požarevac – prema izveštaju Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije – 42 odsto pozvanih nije se javilo u vojsku, a mnogi i od onih koji su se javili na sve načine su pokušavali da dezertiraju, mnogi i da se samoranjavanjem spasu sigurne smrti na Sremskom frontu.
U BEOGRADU se nova vlast još gore kotirala nego u požarevačkom kraju. Od 28.000 mobilisanih Beograđana, samo 8.000 je dobrovoljno pristupilo Titovoj vojsci, iz koje je u poslednjim mesecima rata dezertiralo 7.000 tek mobilisanih boraca iz Srbije.
Na Sremskom frontu i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni su svi rekordi gubitaka velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi.
Tito i Ivan Ribar u oslobođenom Beogradu 1944. godine
Iz Prve armije, najprestižnije jedinice celokupne Titove vojske, u poslednjih pet meseci rata izbačen je iz stroja, ubijen ili ranjen, svaki treći vojnik i oficir, a gubici Treće armije bili su još veći. Za četiri i po meseca postojanja i vojevanja izginulo je i ranjeno 47 odsto njenog sastava!
U prvom naletu „čišćenja“, kad je mrak pojeo najviše ljudi, u komunističkoj Jugoslaviji nisu postojali nikakvi pisani zakoni. Pojavili su se tek kad je konfiskovana imovina najvećeg broja privrednika i industrijalaca
Prvi zakon o krivičnom postupku donet je 1948, a prvi krivični zakon tek 1951. godine.
Do tada je sa Beogradskog univerziteta udaljeno više od 60 uglednih profesora, a svakom četvrtom biraču oduzeto je pravo glasa.
SRPSKA inteligencija često je u našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do današnjih dana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane okupacione vlasti nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi. Ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji. Ipak, jedna čistka se izdvaja i može se nazvati jednom od najvećih hajki na nacionalnu inteligenciju.
Blagoje Nešković sa generalom Ždanovim i Dapčevićem
Bilo je to krajem 1944. godine. U Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, naša javnost većinu njih već je odavno zaboravila.
NA DUGAČKOM spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve… Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike „Politike“, pa prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj…
Akademik Čajkanović
Decenijama je ova čistka bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.
U SRBIJI se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava. Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio „šezdeset fotografskih snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu“.
Jedan seljak je zbog skrivanja 10 kilograma vune kažnjen sa četiri godine prinudnog rada, a Branko Nešić iz Kamenice kod Niša je zbog toga što je oslobodio svoje meštane iz seoskog zatvora, a nasilno oduzeto žito podelio seljacima, osuđen na smrt i konfiskaciju imovine. Vučeta Vučetić, sekretar Mesnog narodnog odbora u selu Ibarska Slatina kod Zvečana, ubio je siromašnog seljaka Paunka Milutinovića zbog toga što na vreme državi nije dao besplatno 50 kilograma žitarica.
Za nepunu godinu dana kroz vojvođanske zatvore prošlo je više od 8.800 seljaka. Do sredine 1951. samo kroz zatvor u Zabeli kod Požarevca prošlo je 86.000 srpskih seljaka. Pravda je bila u rukama politički podobnog aparata nove vlasti.
Jedan sud je verbalnu uvredu predsednika mesnog odbora i njegove supruge proglasio „krivičnim delom protiv naroda i države“, izričući vinovniku te uvrede kaznu od tri godine zatvora.
– Optuženi ničim nije dokazao da nije učinio delo za koje se optužuje – glasilo je pismeno obrazloženje jednog suda.
SUDIJE, A NISU PRAVNICI
I ŠEST godina po završetku rata, svaki peti sudija u Srbiji nije bio pravnik, u Makedoniji svaki treći, a u Bosni i Hercegovini od 184 sudije, 110 je bilo bez ikakve pravne spreme.
U sreskim sudovima u zemlji situacija je bila još gora. Od 1.001 sreskog sudije u Jugoslaviji, 254 nisu imala pravno obrazovanje. Laičkih sreskih sudija u Hrvatskoj bilo je 5,81 odsto, u Crnoj Gori i Vojvodini 13,83, Sloveniji 15,02, Srbiji 24,17, Makedoniji 42, a u BiH 74,08 odsto. U ovoj republici tada je pravdu delilo 65 sudija koji su imale samo osnovnu školu.