Godišnjica smrti Borislava Pekića: Najveći književnik kojeg je Podgorica dala
1 min read
Borislav V. Pekić rođen je u Podgorici, 4. februara 1930. godine, a preminuo je na današnji dan u Londonu, 1992.
On je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.
Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.
Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?
Zar će se Ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa Zlatnim Runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova?
Ako prvi stihovi „Vijenca“ odaju moje zebnje, stih s kraja „Luče“ – „Voskresenjem smrt si porazio“ – vraća moje nade.
Ali šta nas čeka: „era strašna ljudskijema koljenima“, ili će se plovidba za Zlatno Runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je.“
[Besjeda Borislava Pekića prilikom primanja Njegoševe nagrade 1. novembra 1987. na Cetinju (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]
KĆERI, KĆERI I SINOVI PODGORICE – BOGME!
NEMOJTE SE UVRIJEDITI NA RIJEČI STARCA, DJECO I UNUČADI, MNOGE SU KĆERI DANAS ISPRED SINOVA U ODBRANI DOSTOJANSTVA, PRAVDE I ČOVJEČNOSTI SLOBODNE PODGORICE I CRNE GORE…
Uporedite IVU BAJKOVIĆ I MARINU JOČIĆ sa onim DŽAKOVIĆEM ILI DIVANOVIĆEM, recimo ili, ili,ili…a i njih su žene uz pomoć milicije za ručicu dovele na nezaslužena mjesta, pa sad…
POSTOJI ZA SADA SPOMEN PLOČA NA ZGRADI U ULICI SLOBODE NASPRAM FILIJALE BANKE PODGORIČKE, SOCITE ŽENERAL, KAKO LI SE VEĆ ZOVE. PREMA NEKIM SAZNANJIMA, MADA NE SASVIM POUZDANIM, TU JE BILA PEKIĆEVA RODNA KUĆA, TU JE STANOVAO VOJISLAV PEKIĆ SA PORODICOM…USKORO ĆE SE VRATITI SLOBODA I U PODGORICU, VRIJEME JE, PA ĆE MNOGI ISTINSKI VELIKANI KOJE PREDVODI BORA PEKIĆ DOBITI SVOJA ZASLUŽENA PRIZNANJA I SPOMEN-OBILJEŽJA OD STRANE SLOBODNE, DEMOKRATSKE, ČASNE I ČESTITE PODGORICE KOJA SE NE ODRIČE SVOJIH NAJBOLJIH SINOVA SAMO ZATO ŠTO SU SRBI.
SADŠNJE RUKOVODSTVO PODGORICE NIJE DOSTOJNO DA PODIŽE SPOMENIK OVOM SRPSKOM VELIKANU.
POSTOJI ZA SADA SPOMEN PLOČA NA ZGRADI U ULICI SLOBODE NASPRAM FILIJALE BANKE PODGORIČKE, SOCITE ŽENERAL, KAKO LI SE VEĆ ZOVE. PREMA NEKIM SAZNANJIMA, MADA NE SASVIM POUZDANIM, TU JE BILA PEKIĆEVA RODNA KUĆA, TU JE STANOVAO VOJISLAV PEKIĆ SA PORODICOM…USKORO ĆE SE VRATITI SLOBODA I U PODGORICU, VRIJEME JE, PA ĆE MNOGI ISTINSKI VELIKAN KOJE PREDVODI BORA PEKIĆ DOBITI SVOJA ZASLUŽENA PRIZNANJA I SPOMEN-OBILJEŽJA OD STRANE SLOBODNE, DEMOKRATSKE, ČASNE I ČESTITE PODGORICE KOJA SE NE ODRIČE SVOJIH NAJBOLJIH SINOVA SAMO ZATO ŠTO SU SRBI.
SADŠNJE RUKOVODSTVO PODGORICE NIJE DOSTOJNO DA PODIŽE SPOMENIK OVOM SRPSKOM VELIKANU.
I mnogo veće države, nacije bile bi srećne da su imale ovakvog intelektualca, književnika. Iz razloga što se izjašnjavao kao Srbin, skoro da je zaboravljen u Crnoj Gori. Da napravite anketu u Crnoj Gori sa pitanjem: “ Ko je
bio Borislav Pekić ?“, siguran sam da bi rezultati bili poražavajući.
Samo poslusajte govor Pekica kada je dobio Njegosevu nagradu I sve ce vam biti jasno. Veliki I sve veci.
Spomenik Njegošu kod zgrade Filozofskog fakulteta u Centru Beograda.
Spomenik Bori Pekiću na Cvetnom trgu kod Slavije.
PG?
Pekic, svojom intelektualnom i stvaralackom velicinom, vise je nego upadljiv i treba da sluzi za ugled i primjer. Na zalost, i dalje ima onih zbog kojih je i Njegos dzabe zagrmio. Sreca je i blagoslov Bozji sto nas je, ipak, vise na ovoj drugoj strani. Valjda je to sada svima jasno…
Za nas: Pekić, Njegoš, i Marko Miljanov. A za njih Sekula Drljević i Štedimlija! Velikan zaista, sramota je da nema spomenika u PG.
Hoce li Crna Gora i Podgorica zvanicno obiljeziti ovu godisnjicu njegove smrti? Tacna je konstatacija da Podgorica vecega pisca i intelektualca od Borislava Pekica niti je imala a imajuci u vidu kulturnu klimu u nas, jos dugo nece imati. Ovakav intelektualac par exellance je milion svetlosnih godina od ovih bjednih danasnjih rezimskih „intelektualaca“. Zapravo to i nije za uporedjivanje jer danasnje individue i kreature tipa Brkovici, Nikolaidisi, Rastoderi, Cirgici i slicni se po svim objektivnim kriterijumima ne mogu svrstati u intelektialce nego u rezimske propagandiste, kojih se gadi svaki pravi intelektualac.
To su sve poluintelektualci. A mnogo je takvih nažalost.
Najveći „Prvosrbijanac“!
Ako drugosrbijanac ima pežurativno značenje onda Borislav zaslužuje ovu titulu svojim časnim životom, svesnom žrtvom kao protivnik komunizma, da bi bio primer mnogima da ne klonu duhom u najtežim vremenima.
Godine koje su pojeli skakavci meni su uteha za prethodnih 30 godina, jer je Borislav primer otpora i plodnog života istovremeno.
Da Bog što duže poživi njegovu suprugu Ljiljanu i njegovo potomstvo.
Legendarni Borislav Pekić. Izgleda da se ni danas nije ništa promjenilo jer mi Srbi i danas živimo u vremenu iz Pekićevih „Godina koje su pojeli skakavci“.
Srbin!
crnogorac ….sa cetinja…prestolnoga grada….
Da si ista procitao, ne bi bio u zabludi))))