Гојазност почиње у детињству: Које грешке родитељи несвесно праве и утичу на дечје навике у исхрани

Гојазност код деце постаје све већи проблем, а начин на који се од најранијег узраста формира однос према храни игра пресудну улогу. Сваки пети Србин је гојазан, а за 10 година сваки трећи ће патити од ове болести, ако нешто не учинимо, пише РТС. Црна статистика је и на глобалном нивоу и говори да је више од 390 милиона деце и адолесцената узраста од 5 до 19 година имало је прекомерну тежину у 2022. години.

Важно је напоменути да је гојазност водећи фактор ризика за незаразне болести као што су дијабетес типа 2, кардиоваскуларне болести, хипертензија, мождани удар и неки облици рака. Са овим на уму, требало би посебно повести рачуна о томе како деци предочити здраве навике у вези исхране, а да их то не одведе у будућности у поремећаје у исхрани или константно држање дијета.

Од малих ногу се стварају навике

Однос детета према храни формира се од самог рођења и снажно зависи од родитељског приступа исхрани, њиховог понашања и порука које му шаљу, истиче психолог:

„Дете од најранијег узраста усваја обрасце, не само кроз оно што му се говори, већ пре свега кроз оно што види у својој околини. Због тога, када се постави питање како му скренути пажњу на важност правилне исхране, а да то не изазове осећај кривице или склоност рестриктивним дијетама, кључно је разумети корене проблема и преузети одговорност на прави начин“, каже за РТ Блакан психолог Јована Ивановић и додаје да родитељи често несвесно обликују дететов однос према храни још од првих месеци живота:

„Ако се храна користи као средство утехе: када се дете храни не зато што је гладно, већ да би се умирило или како би се преусмерила пажња са непријатних емоција онда се може створити дугорочна повезаност између хране и емоционалне регулације. Касније, дете може посезати за храном не из физиолошке потребе, већ као одговор на стрес, досаду, тугу или фрустрацију“.

Награда и казна

Још један проблем настаје када родитељи користе храну као награду или казну: „Када дете добија омиљену посластицу као облик награде или му се ускраћује одређена храна као казна, оно може развити нездрав однос према исхрани, храна постаје нешто више од пуке потребе, постаје симбол љубави, прихватања или контроле“, истиче психолог.

Поред тога, родитељи понекад пројектују сопствене проблеме са исхраном на дете, било кроз несвесно преношење нездравих образаца (емоционално преједање, неумереност, незадовољство сопственим изгледом) или кроз пренаглашавање идеје да дете „мора да пази на килажу“.

„Ако дете перципира да је његова исхрана проблематична и да није ‘довољно добро’ јер не успева да одговори на родитељске захтеве за корекцијом исхране, може развити осећај кривице и несигурности у вези са својим телом и храном. Осећај неуспеха и притисак да промени нешто што је већ обликовано родитељским одлукама може га додатно фрустрирати и довести до тога да створи још гори однос према храни, било кроз преједање, избегавање хране или опсесивну контролу исхране“, наглашава Јована.

На шта ставити фокус

Одговорност родитеља да промене начин на који приступају исхрани у породици и кључ није у строгим правилима и ограничењима, већ у пружању позитивног модела понашања, увођењу разноврсне и балансиране исхране кроз свакодневне навике целе породице:

„Уместо да се фокус ставља на изглед или килажу, важно је причати о томе како храна утиче на енергију, здравље и добро расположење. Физичка активност треба да буде део свакодневице, али не као обавеза или казна, већ кроз игру, шетње и активности које доносе задовољство“, појашњава стручњак.

Деца нису одговорна за обрасце у којима су одрасла већ су родитељи ти који обликују њихов однос према храни, истиче психолог:

„Уместо да их оптужујемо за лоше навике, потребно је да им будемо подршка у изградњи здравих. Саосећајним приступом и заједничнким трудом који може да подразумева и укључивање целокупне породице и системску промену приступу исхрани и физичким активностима“, каже стручњак за РТ Балкан.

РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: