Goran Lazović i Aleksandar Hodakovski: Pravoslavlje i kod ateista proizvodi posebno osećanje!

Na stolu Biblija!

I  Sveti Đorđe na zidu!

Aleksandar Sergejevič Hodakovski, komandant čuvenog “Vostoka“, brigade sastavljene od heroja, prinosi čaj.

Zasnežilo u Donjecku.

Proleću pahulje, i granate na nekoliko kilometara od nas.

Hodakovski ima nešto monaško u pogledu.

Zrači mu dobrota sa lica, i očas nestane sjaj kad pomenem njegove uspehe.

Skroman, do neprijatnosti.

I jedna od najumnijih glava sa kojom sam razgovarao.

Voli Visockog.

Kusturicu!

-Znate, kad gledam njegove filmove, osećam se kao da sam na liturgiji…!

Po zanimanju istoričar, a po službi – Putinov dugogodišnji kolega.

Dok se moglo, pokušavao da urazumi Janukoviča.

Jednostavno, postoje ljudi koje sretneš i oni gde god da odu, ne mogu dalje od srca.

Hodakovski je takav.

Čovek čijoj se dobroti i pameću stalno vraćam, čak i kad u Beogradu veju snegovi.

Lazović:

Gospodine Hodakovski, mirno sam spavao u vašem Donjecku. Ovde je rat, na nekoliko kilometara ratna linija.

Koliko ste Vi zaslužni što sam bezbrižno proveo ovu noć?

 Hodakovski:

Ako govorimo u celini, naša zasluga je verovatno u tome što smo svojevremeno našli u sebi snage i uspeli da mobilišemo ljude koji nisu ravnodušni i koji su, kako mi kažemo, ”mobilizaciono spremni”. Jer, većina ljudi u savremenom svetu više voli da se nalazi ispred monitora, a oni koji su sposobni na pravu akciju nisu baš mnogobrojni.

Mi smo ih našli.

Uspeli smo da od njih napravimo uporište. Mi to ne nazivamo linijom fronta, mi to između sebe zovemo –  ”pojas bezbednosti”. Naravno, on je po svim svojstvima linija fronta, ali za nas je to ”pojas bezbednosti”. Svojevremeno, ako govorimo o konkretnijim stvarima, prepoznali smo i shvatili da glavna opasnost ide sa Zapada, zato što osnovne magistrale – to je Dnjepropetrovsk, to je Harkov, njima će ići glavni saobraćaj, to je njihov štab ”antiterorističke operacije”, koja je usmerena protiv nas. On se nalazi zapadno, u Harkovskoj oblasti, u gradu Izjumu.

Mi smo učinili sve da preuzmemo na sebe ovaj najteži deo linije fronta – upravo zapadni pravac.

Uspeli smo da zatvorimo 53 kilometara duž  linije fronta.To je praktično čitav zapadni pravac, i sa promenljivim uspehom ponegde zauzimajući od protivnika položaje, negde gde je neophodno predajući položaje, mi smo ipak uspeli da u najtežem periodu po nas sačuvamo liniju fronta!

( Aleksandru Sergejeviču zvoni telefon, odbija poziv i nastavlja priču ).

Nismo dopustili protivniku da zauzme za njega strateški važna naselja, čije bi zauzimanje dovelo do toga da se Donjeck nađe potpuno opkoljen.

Lazović:

Postojali su i drugi pravci?

Hodakovski:

Da, postojao je niz pravaca kao što je grad Jasinovata, koji je satelit Donjecka.

Zauzimanje Jasinovate bi otvorio put protivniku na operativno prostranstvo, odseklo bi Donjeck od Makejevke ,mada su Donjeck i Makejevka praktično jedan grad i prelazak iz jednog u drugi je skoro neprimetan.

Mi smo uložili sve napore kada je protivnik uzeo Jasinovatu, sa velikim rizikom po sebe  i uspeli  ponovo da uzmemo ovaj grad i držali  položaje uz dve ili tri nedelje krvavih borbi, sa minimalnom gubicima u odnosu na protivnika.

Lazović: 

Pripremajući se za ovaj razgovor, pročitao sam jednu Vašu čudesnu misao. Kažete da je  ovde 2014. godine bilo mnogo patriotizma i malo reči, a danas je mnogo reči i malo patriotizma. Šta se to  desilo u mladoj republici?

Hodakovski:

Baš tako kako ste rekli. Znate, u svakom socijumu se bore dva načela, uvek.

Racionalno, merkantilno, pragmatično ili idealističko.

Sećate se stare izreke: ”Biće određuje svest”?

Takv o je biće 2014. tada odredilo našu svest. Tada su dominirali oni koji su nosili u sebi viši princip, kako mi se čini. Oni su sami obični ljudi, prosti građani sa svojim slabostima, svojim gresima, ali u tim ljudima je živelo nekakvo načelo koje se razotkrilo kada su se formirali odrđeni uslovi, kada se pojavila opasnost, kada je bilo potrebno izvršiti svoj mali podvig i prevladati u sebi svakodnevicu i pokazati koliko vrediš u stvari. A sada, kada je situacija prerasla u takvo otegnuto stanje, ovde su počela da dominiraju druga načela.

Lazović:

Uspostavljene su osnove državnosti?

Hodakovski:

Da, i mi smo osnovali svoju državu, vodeći se primerima koji su oko nas. Ovo je država, gde je sad ozakonjena socijalna nejednakost, gde je zakon verifikovao postojanje vrlo bogatih i vrlo siromašnih ljudi. To je država koja je u principu izgrađena na nepoštovanju ili odsustvu pravednosti.

Ali mi ne možemo da gradimo drugu državu, zato što su svi primeri oko nas upravo takvi.

Što Rusija, država koja je odabrala kapitalistički put razvoja, što Ukrajina, što zemlje Evrope – sve one su sada na tom razvojnom putu. Druga je stvar što se zapadna kultura kretala ka kapitalizmu vrlo dugo i formiranje nekakve kapitalističke etike tamo se verovatno dešavalo od srednjeg veka, još od prve Holandske buržoaske revolucije. A na postsovjetski prostor kapitalizam se ”svalio” vrlo brzo i desilo se mešanje dve svesti: stare svesti zajednice, koje je bilo usmereno ka socijalnoj pravdi i nove svesti, koja u svojoj osnovi ima pragmatizam, racionalizam i žudnju za korišću.

I eto, ta nezdrava simbioza je stvorila novu formu svesti, kada se ne samo u društvu, već i u pojedincu bore dva načela i stalno, prilikom nastanka pojedinih uslova ili okolnosti, jedno od dva načela pobeđuje. Sada je pobedilo ili pobeđuje drugo načelo, sada vidimo da su ljudi ipak dopustili sebi da prekorače iznutra ono što su imali 2014. godine i da grade takvo društvo koje im dozvoljava da iskoriste ”socijalne liftove”, da iskoriste neke nove mogućnosti – a to se uvek graniči sa uspostavljanjem  nepravde.

 Lazović:

Vi znate za ono da Revolucija jede svoju decu…?

Hodakovski:

Da, naravno. Mi znamo tu frazu. I znajući je, mi smo išli tim putem.

Nije da smo ispoljili takvu duboku naivnost i da nismo shvatali da nas to čeka kasnije, ili smo mislili da će nas ta sudbina zaobići. Ali sa druge strane, ako nemamo naročit administrativni značaj, mi sada imamo veliki socijalni značaj.

Radimo u sferi koja je čak važnija od administrativne.

Lazović:

Sinoć sam slušao divne priče o vama, jedan donjecki prijatelj je rekao – Hodakovski? To je čovek-heroj, on sad brine o običnom čoveku, o narodu, zbrinjava i pomaže, nabavlja lekove, proteze, brine o deci nastradalih boraca…

Kako uspevate  da pomažete u ovoj nemaštini?

Hodakovski:

Znate, mi vidimo mnogo ljudi oko nas. Svi se nalazimo u stalnoj komunikaciji, vuče nas jedne drugima zato što prepoznajemo jedni druge po mirisu. Smatramo da smo mi zdravo načelo i ako ono opstane, u društvu će postojati balans. Nećemo nikada pobediti zlo, nećemo nikada pobediti ljudski pragmatizam, nećemo nikada pobediti racionalnost u ljudima. Ne možemo to da pobedimo. Ali ako predamo svoje položaje – tada će pobediti racionalizam i pragmatizam. Tačnije, uvek mora da postoji balans, uvek treba da postoji borba suprotnih načela. Činimo silu otpora koja osigurava taj balans. To nije harmonija, ali to je balans. I ako mi nismo izgubili, time smo već pobedili. U tome je smisao naših dejstava i našeg postojanja. Zato što se mi protivimo pre svega ljudskoj prirodi.

Sećate se Majakovskog kada je kritikovao malograđane i govorio: ”Đubre bičujte krajevima rime”?

Lazović:

Drяnco hleщite rifm koncom?

Hodakovski:

Da, takva raspoloženja i motivi  kod nas sada prevladavaju.

Mi smo verovatno preradili unutar sebe sve što nas je pokretalo 2014. godine, sada se zrelije odnosimo prema sebi i sve bolje razumemo.

Tada smo bili u stanju euforije, vodile su nas emocije, uspon, bili smo spremni da zakoračimo u provaliju i da ne znamo kako ćemo se dočekati na noge i hoćemo li se uopšte dočekati.

Sada smo odrasli, postali smo iskusniji.

Shvatamo kakvo je oružje u rukama našeg protivnika, sada nemam u vidu direktnog protivnika, Ukrajinu, zato što kada ne bi bilo borbe dva načela u svetu, dva načela u duhu, u čoveku, u društvu, ne bi bilo problema sa ratom i linijom fronta. Jer tamo je u ljudima pobedilo loše načelo, načelo nasilja…

Lazović:

Gospodine Hodakovski, šta se to desilo sa ukrajinskim narodom, odakle odjednom tolika rusofobija?

Vi ste bili na Majdanu i posle njega ste se vratili ovamo, niste dopustili da se virus Majdana proširi  na ove teritorije.

Kada ste se našli na Majdanu i videli šta se  dešava, kako ste se  osećali?

Hodakovski:

Na Majdanu sam se našao zato što sam nosio epolete!

Bio sam čovek sistema, i kada je taj sistem dao naredbu svim bezbednosnim strukturama da dođu tamo, radi lokalizacije posledica Majdana, kako smo mi mislili, ja sam tamo stigao.

Ali ja ne samo da nosim epolete na ramenima, nego  nosim i ljudsku dušu.

I ja sam kao čovek ocenjivao što se to dešava i pokušavao da prepoznam gde je pravda, a gde nepravda.

Jer mnogi ljudi koji su bili na Majdanu išli su iskreno, misleći da žele da oporave stari sistem. To se ne može poricati. Kada kažemo da je Majdan samo zlo, to nije istina.

Zato što treba pošteno i trezveno izdvojiti ljude koji su iskreno želeli – oni nisu neprijateljski raspoloženi, oni ne ispovedaju metod nasilja – oni su jednostavno tražili da u zemlji nastupe zdrave promene. Zato što je stara vlast, protiv koje su oni istupili, upravo i bila otelotvorenje nepravde, zato što je ona ostvarila vrlo veliku socijalnu neravnotežu.

Kada su postojali vrlo bogati ljudi, koji su čitav nacionalni proizvod držali u rukama, a svi ostali su prosto egzistirali, skoro da nisu imali mogućnost za svoj razvoj.

Vrlo je teško bilo probiti se negde.

I većina ljudi na Majdanu je istupila protiv takvog sistema, socijalnih odnosa.

Lazović:

Zakon dijalektike – uživo?

Hodakovski:

Da, borba jedinstva suprotnosti!

U tom smislu vrlo prefinjene, vrlo kvalitetne političke tehnologije se u izvesnoj meri podudaraju sa pravim iskrenim ljudskim porivima. I to su iskoristili iskusni politički tehnolozi kako bi udovoljili naručiocima (a tih naručilaca je mnogo, zato što je bilo mnogo strana zainteresovanih za to da Majdan pobedi i da dovede do određenih posledica). Jer niko od onih koji su inscenirali Majdan nije planirao ništa da menja u državi. Oni su samo hteli da iskoriste energiju Majdana kako bi smenili jedan klan – one koji su upravljali i posedovali sve na toj teritoriji – i uspostavili svoju upravu na teritoriji zemlje.

To je ista ta elita, samo ona koja je igrala sporedne uloge – ona je odlučila da zaigra glavne. I poriv ove elite su iskoristili, kako mi se čini, zapadna zaintersovana lica, koja uvek vide smisao svog rada u tome da stvaraju napetost, u tome da deluju po principu ”zavadi pa vladaj”.

Njima nije bila potrebna pobeda. Njima je bio potreban haos. I oni su morali taj haos da stvore. Haos za njih i jeste pobeda. I oni su iskoristili poriv nacionalnih ukrajinskih elita, a ukrajinske nacionalne elite i zapadni finansijeri su platili takav rat -političkih tehnologija.

I uz pomoć ove metodike, koja je imitirala iskrene i prave ljudske porive i našla rezonansu sa onim što postoji u dušama ljudi, njima je pošlo za rukom da ovu situaciju usijaju do takvih razmera.

Naš lični zadatak se sastojao u tome da razaberemo šta je pravo, a šta izmišljeno i doneto spolja u toj situaciji. I mi smo, verovatno uz Božju pomoć, uspeli da prepoznamo da sve ono što se tamo događa nije dobro. Ono se prikriva dobrim namerama, a nije to u suštini.

Lazović:

Da li ste tada razgovarali sa Janukovičem?

Hodakovski:

Razgovarao sam sa Janukovičem mnogo ranije. Mnogo sam sa njim razgovarao.

Lazović:

I šta vam je on rekao?

Hodakovski:

Znate, on i ja nismo uošte razgovarali povodom Majdana i onog što se tamo dešava. Komunikacija koju sam pre Majdana vodio sa Janukovičem pokazala je da Janukovič neće biti u stanju da izađe na kraj sa problemom, zato što egocentrizam, sklonost ka stilu uprave kao što je istočna despotija, veoma razjedinjuje i odvraća od njega one elite koje su ga podržavale.

I do onog trenutka kada je izbio Majdan, a to je bio povoljan splet okolnosti – njegov klan se podelio iznutra. Pojavilo se nekoliko frakcija, koje su se formalno još držale zajedno, ali čim je izbila akutna situacija, one su odmah pokazale svoj pravi odnos.

Janukovič je izgubio svoju političku većinu u Vrhovnoj Radi, on se lišio političke podrške, lišio se podrške najuticajnijih ljudi u Ukrajini, kao što su Rinat Ahmetov, kao što je Jurij Bojko, kao što je Dmitrij Firtaš i mnogi drugi. To što je činilo njegovu snagu u tom trenutku odvojilo se od njega, ostavivši ga nasamo sa situacijom, u okruženju nenadarenih administrativaca, koji zbog njegovog stila uprave nisu bili u stanju da sami donose odluke, sve vreme su čekali kakvu će odluku doneti Janukovič, zato što su se plašili da ako oni sami budu donosili odluke, Janukovič će ih napustiti, kao što se često dešavalo.

Oni su bili paralisani – čekali su šta će im reći najviše rukovodstvo. Ali to ”visoko rukovodstvo”, kao što smo videli, kada je stiglo u zapadnu Ukrajinu palo je u nesvest, pošto su ga ”gađali jajetom”. Sećate se te stare priče?

Lazović:

Mislite na incident koji se desio Viktoru Janukoviču 24. septembra 2004. godine, kada je on kao premijer i kandidat za predsednika Ukrajine, posetio Ivano-Frankovsk, a student ga  gađao jajetom, zbog čega je Janukovič pao i tobože bio 24 sata u bolnici?

Hodakovski:

Da! Tačnije, taj čovek je bio prilično bezvoljan u kritičnim situacijama i on mi je ličio na junaka stare drame Nikolaja Ostrovskog.

Pamtite ”Oluju”? Tamo gde je ovaj junak  – ”junak među ovcama, a protiv junaka sam ovca”.

Tako je i ovde. Među slabima koji su ga okružili on je, naravno, delovao kao stena. Ali kada se našao sam protiv stihije, one je bio demoralisan, nije bio u stanju da donosi bilo kakve odluke. A svi ostali, naravno, osvrtali su se na njega i takođe su ispali nesposobni.

Na kraju ono zlo načelo na Majdanu je uspelo da pobedi, nije bio postignut nikakav kompromis. Svi dogovori koji su bili postignuti, separatni, sa opozicijom, bili su narušeni zbog Janukovičeve slabosti.

Lazović:

Hajde da se pozabavimo etimologijom  ukrajinske rusofobije. Odakle odjednom takva i tolika  mržnja?

Rođen sam u zemlji gde su se dešavali u neku ruku slični događaji. Dok je postojala Jugoslavija svi smo živeli kao braća, čuvali ono što se zvalo  – bratsvo- jedinstvo!

Kad su zapucali topovi, poverovao sam u ono – nema rata dok ne krene brat na brata!

Hodakovski:

Da, kod nas, znate, takođe govore da su ”najljući neprijatelji jučerašnji bližnji”. Tako je i ovde. Shvatate, većina ljudi u Ukrajini je prilično intertna, prilično mirna, tolerantna je to nacija. Smatram ,to je moj stav, sa njim ne morate da se složite, da su na teritoriji Ukrajine zbog istorijskih okolnosti živele istovremeno dve nacije. Nacija koja je nosila u sebi ruski identitet i nacija koja je nosila u sebi neruski identitet, ali tamo je, prema mom mišeljnju, bilo pomešano nekoliko mentaliteta. Zato što se taj deo Ukrajine, posebno zapadna Ukrajina, nalazio dugo pod uticajem istočne Evrope – Čehoslovačke, Mađarske, Poljske. Pa i cela Ukrajina desno od Dnjepra i nadalje – u principu ona se dugo nalazila pod uticajem Litvanije i Poljske. To nije moglo da se ne odrazi, posebno ako se uzme u obzir da je u zapadnoj Ukrajini vrlo mnogo crkava koje se nalaze u sastavu Ukrajinske Unijatske crkve (pridržavaju se pravoslavnih obreda, ali priznaju katolički Rim). To takođe utiče na formiranje mentaliteta. Oni su težili Zapadu, ali ih je bilo manje. Ipak je nacija koja je nosila u sebi ruski identitet dominirala, prevladavala, i Sovjetski Savez je tome višestruko doprineo. Sovjetski Savez nije ugnjetavao, nije gušio ukrajinstvo, ukrajinsko načelo, mi znamo koliko se pažnje uvek poklanjalo nacionalnoj kulturi. To je bio posebno izdvojen pravac kojim su se posebno bavili. Razvijane su nacionalne kulture, kako bi nacija sačuvala svoju autentičnost. Radilo se to na državnom nivou, ali sve jedno osnovna masa je nosila prilično proruski karakter. Ipak je postojalo žarište koje nije volelo Rusiju. Nije volelo zbog toga što su 1939. godine posle pakta Ribentrop-Molotov ove teritorije odvojene od Poljske, od zapadne Evrope i pripale Rusiji, tamo je uspostavljena Sovjetska vlast. Lavov i okolina bi više voleli da ostanu sada u sastavu Evrope, a ne u sastavu Ukrajine. O čemu oni sada i govore. Ispada da oni mrze Sovjetski Savez i Sovjetsku Rusiju zbog toga što su ih ”otrgli iz Evrope” i ”smestili u Aziju”, kako oni smatraju. I to je bilo samo žarište, ali ovo žarište je postalo osnova savremenog mentaliteta. Zato što su ovu mržnju uzeli kao uzor i proširili preko savremenih sredstava, popagandnih, pre svega ideoloških!

Lazović:

Da, oni kažu da je Dostojevski Ukrajinac…?

Hodakovski:

Da, kažu da je Dostojevski Ukrajinac, ali pri tome kažu da je Gogolj Rus koji je izdao Ukrajinu. Oni svašta kažu. Strašno je drugo, ono što se sada radi na našim budućim naraštajima.

Dvanaest godina su koegzistirali prilično mirno i ova razlika između Istoka i Zapada je nivelisana ogromnim ”tamponom” u obliku ”srednje Ukrajine”.

Kada se mentalitet svojstven ukrajinskom Istoku skoro uopšte nije presecao sa mentalitetom svojstvenim krajnjem Zapadu. Postojala je vrlo snažna tampon-zona. A zatim je to nestalo. Vi ispravno kažete da je rat bio katalizator, i da je ovaj rat bio potreban samo kao katalizator. Jer osnovni zadatak je bio da se stvori unitarna nacija. Ne unitarna država. Unitarna država je već postojala u svojim granicama, ali nije bilo unitarne nacije, koja živi na jednoj teritoriji. Na primer kao Jugoslavija. Kao Čehoslovačka u izvesnoj meri. Samo je Čehoslovačka krenula mirnim putem podele ovih nacija, a Jugoslavija je preživela strašnu nevolju. Tamo su razni ljudi sa različitom verom, u mnogome sa osobenostima svog jezika i ovi ljudi bi mogli da krenu putem mirne podele, ali zato što je bio potreban rat, i on je potreban Zapadu, rat se i desio.

Tako je i ovde: svi su znali da dešavanja napuštaju okvire Ukrajine. To je sprega interesa na nivou geopolitike. To je izraz koncentrisane konfrontacije između Zapada i Istoka. To je jasno. Tim pre što je Rusija u Putinovo vreme počela da pokazuje svoje prisustvo na svetskoj političkoj sceni. Naravno, bilo je potrebno da se stvori ovo žarište napetosti kako bi ono stalno odvlačilo Rusiju. Zapad je bio spreman da žrtvuje Krim samo da bi Rusija, uzevši ovaj Krim, stvorila sebi problem, napetost. Ovde je interes Zapada, ali i interes Rusije. Čak shvatajući da je Zapad zainteresovan da Rusija uzme Krim, Rusija nije mogla da ga ne uzme. Zato što kada Rusija ne bi postupila po tom scenariju, Zapad bi pokrenuo drugi scenario: počeo bi da istiskuje rusku Crnomorsku flotu sa Krima, i tada bi se sve jedno pojavilo žarište napetosti, i možda bi ono dovelo do mnogo gorih posledica. Zato što bi to bilo posezanje na rusku vojnu moć pre svega. To su južne granice i one su vrlo važne. NATO prisustvo u regionu je snažo izraženo, posebno je u to vreme to bila Turska. Rusija je uradila ono što je morala.

Ali kao se vratimo vašem pitanju, shvatate, ova pojava rusofobije koja se dešava u Ukrajini je ipak u velikoj meri veštačka i pojačana propagandom. U svojoj biti većina stanovnika Ukrajine kao ogledalo odražava ovu propagandu i ideologiju. Ako se prekine propaganda, naravno, sve će se uglavnom vratiti na svoja mesta. Uvek uzimam kao primer odnose Sovjetskog Saveza ili sovjetske Rusije prema posleratnoj Nemačkoj, posle 1945. godine. Jer ubijali su u ogromnom broju jedni druge: Rusi Nemce, Nemci Ruse. Ne samo Rusi-Nemci, ali oni su bili osovina. Prošlo je ne tako mnogo godina kada su već veterani Velikog Otadžbinskog Rata, Rusi, počeli da se sastaju sa vojnicima Vermahta i oni su sedeli i sećali se nekih momenata… Naravno, ako to nisu bili saradnici Gestapoa ili nacisti, već prosto vojnici Vermahta. I za mene je to važan primer, zato što smatram da ako samo pobede zdrave i razumne snage u Ukrajini i kod nas, razume se, proći će malo vremena i situacija će se srediti. Naravno, bol gubitka za one porodice koje su pretrpele gubitke će ostati zauvek, ali ona ne može da pobedi opšte tendencije. Sve jedno mir će nastupiti. Glavno je da niko ne kultiviše rat i ova raspoloženja koja dele društvo na dva dela.

Lazović:

Po zvanju ste kolega Vladimira Putina, sa kojim njegovim odlukama se slažete i za šta ste mu zahvalni?

Hodakovski:

Znate, ja sam ipak došao u službu  državne bezbednosti kada se već bio raspao Sovjetski Savez. To je 1994. godine. Ali tradicije i vaspitanje svih koji su došli u državnu bezbednost su ostale stare, još od doba KGB. Vidite, imam čak i šolju sa likom Deržinskog.

(Aleksandar pokazuje šolju koja stoji na stolu i smeje se)

Veoma poštujem tog čoveka, možda ne znam mnogo toga iz njegove biografije, ali zato što je postavio ispravne osnove državne bezbednosti, samo za jednu njegovu frazu: ”Čekista treba da nosi u sebi hladan um, vatreno srce i čiste ruke” – njemu treba postaviti spomenik.

Zato što je on ispravno odredio kriterijum šta treba da nosi u sebi pravi saradnik državne bezbednosti.

U čemu su se sastojale te tradicije, zajedničke i za mene i za Putina? Svaki, čak najniži saradnik državne bezbednosti koji je izašao iz sovjetskog sitema bio je državnik po svojoj suštini. Čak niskog oficira (po dužnosti) obučavali su da razmišlja u državnim kategorijama, državnim kriterijumima ocene. Svaki čovek  je u svojoj delatnosti bio orijentisan na korist države. Tačnije, to nisu savremeni ”špekulanti”, kako ih zovemo, koji nikada nisu u sebi nosili ovo načelo. Ovi ljudi, ova plejada, od njih sam mnogo naučio, i to me u izvesnoj meri objedinjuje sa Putinom i imponuje mi što taj čovek nije postao talac perspektiva koje su se pred njim otvarale.

On celog sebe daje služenju svojoj Domovini u sopstvenom shvatanju tog pojma. Znam u kakvom se okruženju nalazi, kakvi su ljudi oko njega.

I vidim da on, koji je ipak izašao iz sovjetskog ateističkog sitema i vaspitanik je državne bezbednosti, u poslednje vreme veliku pažnju poklanja pitanjima vere.

On kontaktira sa onim ljudima koji su monasi i pre svega nose u sebi samo duhovno, koji su se odrekli svetovnog.

On putuje na Svetu Goru, putuje na Solovjecka ostrva, putuje na Valam, koliko mi je poznato.

Traži u tim ljudima moralnu i duhovnu podršku, traži unutrašnje snage i pokušava za sebe da odredi da li ide pravim putem?!

Jer mi nismo u stanju, posebno kada se uključimo u proces (a proces je vrlo komplikovan) da do kraja ispravno odredimo svoju delatnost ili posledice naših postupaka i odluka. Zato što smo obični ljudi i takođe slabi u oceni svega što se dešava.

Mi ne možemo sve one stihije koje su oko nas da pratimo i pravilno prepoznamo. A svi oni ljudi koji osećaju svet na drugi način, oni koji su se povukli iz sveta, ma kako čudno zvučalo, otišli su ne zato da se od njega ograde, već naprotiv, da bi spoznali taj svet, ali drugim očima.

Ovi ljudi nam pomažu i sugerišu kako da napravimo pravilan, tačan izbor. Ako smo čak primorani da negde zađemo na stranputicu, oni nam pomažu da prepoznamo grešku i daju nam šansu i mogućnost da ispravimo tu grešku i u perspektivi da svedemo štetu od naših pogrešnih dejstava na minimum.

Šef države, tim pre, kako smo rekli, kapitalističke države, nalazi se u vrlo komplikovanim uslovima. Ali postoji dobar izraz iz duhovne sfere –  ”Može se posedovati sve, samo da to ne poseduje tebe”.

Lazović:

Koliki je doprinos i zasluga Vladimira Putina u formiranju Donjecke Narodne Republike?

Hodakovski:

Možda će to zvučati čudno, ali prvi stimulans se desio kada nas je on zamolio da ne žurimo sa sprovođenjem referenduma.

On je istupio javno i nije nam preporučio da zakažemo datum za održavanje referenduma.

Kod nas je bila vrlo složena situacija (da se vratimo razgovoru gde govorimo o borbi dva načela): mnogi predstavnici sekundarne elite koji su hteli da postanu primarni, videli su u tom određene socijalne mogućnosti, u tom buntu, tom otporu. Tada nije bilo jasno do koje mere će se Ukrajina odlučiti na gušenje protesta koji je ovde izbio. Tada se smatralo da će doći do nekakvog političkog dogovora, da će postojati prelaz ka novoj formi egzistiranja Ukrajine, od unitarne ka federativnoj.

Svi su mislili da ova teritorija treba samo da označi svoje neslaganje sa politikom Kijeva i Kijev će biti primoran da se odluči na ustupke i da pruži lokalnoj eliti veća prava.

Plašili smo se da će federalizacija ove zemlje dovesti do jačanja lokalnih oligarha i lokalne elite. Zato što bi im to pružalo skoro neograničene mogućnosti za upravljanje ovom teritorijom, za raspolaganje svim sredstvima, budžetima i ostalim. U tome se prema našem mišljenju krila opasnost koja bi mogla da dovede do formiranja takvih zasebnih kneževina koje bi pripadale nekom od oligarha.

Na primer, Dnjepropetrovsk Kolomojskom, Donjeck Rinatu Ahmetovu ili drugima.

Smatrali smo da federalizacija nosi u sebi pozitivnu stranu, koja će omogućiti regionima da samostalno biraju put i kome da se okrenu: Zapadu ili na Rusiji.

Ali sa druge strane: zamislite da ovde, na teritoriji proruski raspoloženog regiona, odjednom počne da upravlja svim procesima i postane praktično neograničeni vlasnik čovek koji je prvi podlegao američkoj pretnji, Rinat Ahmetov, i koji ima sa Amerikom i Zapadnom Evropom vrlo jake veze i vrlo tesnu biznis saradnju. I kada je isti taj  Rinat Ahmetov počeo da veša po gradu parole ”Za jednistvenu Ukrajinu”, mi smo shvatili kakav će tada biti kurs.

Ali pošto situacija tada još nije nagoveštavala rat i svi su mislili da će se sva pitanja regulisati u političkom domenu – isplivali su mnogi ”maheri” koji su počeli da pripremaju referendum, da pripremaju spiskove budućih poslanika, gde su bili zastupljeni članovi novog klana, koji je trebalo ovde da bude.

Ali kada je Putin rekao da on nije spreman da podrži ovaj referendum, oni su odjednom svi otpali!

Lazović:

Uplašili su se?

Hodakovski:

Itekako, pomislili su da celu tu situaciju prepuštaju na milost i nemilost Ukrajini.

I tada su u prvi plan istupile one snage koje su zaista bile spremne da se bore i koje su nosile u sebi normalno zdravo načelo, ne merkantilno, i nisu tražile svoju korist. I u tome je bila velika Putinova zasluga: on nam je pomogao svojom izjavom da se oslobodimo svih slučajnih ljudi. Oni su se prosto razbežali, nestali. Svi od starih političara, od stare sekundarne elite koji su prvo bili spremni da se umešaju u ove procese, svi oni su jednostavno nestali! I u tome je, kako mi se čini, njegova glavna zasluga. Zato što, da smo mi bili sa njima, desilo bi se kao u Harkovu, kada su na čelo protesta stali ljudi iz elite, iz (gradske) administracije – onaj Kernes, onaj Dobkin (Genadij Kernes – gradonačelnik Harkova, Mihajil Dobkin – tadašnji gubernator Harkovske oblasti, obojica su iz Janukovičeve ”Partije Regiona” – prim.G.L.).

To je uvek tako bilo u istoriji: kad god bi na čelo (protesta) dolazila stara elita, ona bi odmah izdavala mase koje je za sobom vodila, čim bi zadovoljila svoje interese.

Tako je uvek bilo.

Kod nas nije tako ispalo. Zato što se elita koja je htela da stane na čelo procesa uplašila i pobegla, ostavivši nas nasamo sa situacijom.

I tada smo preveli našu borbu u ravan ”dobro i zlo”.

Ovde nije bilo više nikakvih interesa. Nismo nosili u sebi nikakvo političko uređenje misli. Jednostavno smo osećali negde na nivou unutrašnje percepcije da odatle ide zlo, odatle ide nevolja. I ne misleći ni na kakve političke posledice po ovu teritoriju, ne misleći o tome da ćemo formirati nekakvu posebnu republiku, jednostavno smo istupili protiv tog zla. A zatim, kada su se već naši odnosi formirali u ovakvo stanje, kako bismo osigurali samoupravu ovoj teritoriji, naravno, počeli smo da postavljamo osnove državnosti. I počeli  da stvaramo sve atribute koji postoje u državi. Počeli smo da pravimo svoju vladu, svoju simboliku…

Lazović:

I šta danas predstavlja ova mlada Republika?

Hodakovski:

Ne smatram Donjecku republiku ”narodnom”. Mislim da je to rezultat političkih tehnologija. Jednostavno je bila odabrana najbolja forma, formiran je jedan socijalno poželjni oblik, koji je trebalo da povoljno utiče na široke mase i da osigura njihovu podršku.

Tačnije, bila je stvorena iluzija. Zato što su zakoni formiranja društva na postsovjetskom prostoru isti: to je isključivo kapitalizam i isključivo kapitalistički odnosi, isključivo socijalna nejednakost i socijalna podela. Drugih zakona nema.

I oni kod nas takođe funkcionišu, ali naš problem je u tome što sada postaje vrlo očigledno: ono što smo proglasili, ono što smo deklarisali veoma se razlikuje od onog što radimo u praksi.

Smatrao sam to velikom greškom, i smatram da bismo naišli na veće razumevanje i opravdanje da smo odmah rekli: ”Ljudi, mi gradimo kapitalizam, ali ”sa ljudskim likom”. Uzeli bismo za uzor, na primer, Švedsku, o kojoj ovde govore da je tamo, navodno, svojevrsni ”socijalistički kapitalizam” i da se tamo mnogo pažnje poklanja socijalnim pitanjima. I takvih zemalja je mnogo.

Lazović:

A da li je moguće to ovde realizovati? Uzimajući u obzir i ljudski potencijal, i potencijal elita? Ne čini li Vam se to utopijom?

Hodakovski:

Znate li onaj stih: ”Da, Skiti smo mi. Da… mi – Azijati”? (Stihovi iz pesme ”Skiti” čuvenog pesnika Aleksandra Boka – prim.G.L.).

Mi smo Azijati u suštini. Ne možemo da dostignemo tu evropsku harmoniju, zato što nismo Evropljani u biti.

Mi  Sloveni nosimo u sebi drugi mentalitet. I to je naša zajednička osobina – to nije nevolja, to je naša vrlina. Smatram da smo vrlo bliski (svi Sloveni) po svom mentalnom sadržaju, pogledu na svet. Vrlo bliski. Posebno oni Sloveni kod kojih je vrlo snažno Pravoslavlje, zato što  ono čak  i kod ateista  budi posebno osećanje, posebno raspoloženje.

Zato što se sve to prenosi genima, i od tog ne možeš da pobegneš. To je takva osobenost koja je za nas prilično važna. Jednostavno, vidim da koristimo racionalizam, ali mi nismo racionalni po svojoj suštini.

Lazović:

Zato je Evropa vrlo racionalna?

Hodakovski:

Da, u biti vrlo pragmatična. Filozofi kažu da je ona determinisana, da je konačna. A mi smo vrlo slobodni iznutra, i, kako je vrlo dobro rekao jedan od filozofa, mi tražimo –  ”ne slobodu, već nesputanost”.

I to je najvažniji sadržaj naše suštine. Mi ne želimo evropsku ravnopravnost, zato što vidimo do čega to dovodi.

Jedan moj poznanik Austrijanac je rekao da on kao heteroseksualni muškarac koji ima već i unuke, ima mnogo manje prava nego neka tamo Končita Vurst. Tako je kod njega u Austriji.

Ovo je veliki problem.

Mi moramo da shvatimo da to nije igranje slobode. To je zaista ono što će na kraju krajeva dovesti do Sodome i Gomore.

Zemlja to neće podneti i treba da spasemo ono što je još preostalo. Zato što moramo da se borimo i samo je u tome smisao. Jer kada se borimo, mi stradamo. Samo je stradanje mera iskupljenja u izvesnom smislu. To prema našem shvatanju. Zato se mi ponašamo tako kako se ponašamo.

Mi smo u mnogome prilično pragmatični ljudi. Možemo da istupimo u administrativnim ulogama, da organizujemo procese, stvaramo državu, ratujemo, na kraju krajeva da izdajemo naredbe, šaljemo ljude da ubijaju i da ih šaljemo u smrt – sve to možemo da činimo. Ali mi nosimo u sebi takvo načelo koje nas pri svoj našoj bolećivosti i ozleđenosti ljudskoj u mnogome ograničava i suzdržava. I ono ne mora tako akvivno da se ispoljava na vlasti, ali ipak ono se aktivno ispoljava u društvu, i to u mnogome formira ovo društvo. Ovo načelo nam ostavlja pravo na nadu!

Lazović:

To pravo, verovatno, podrazumeva i očekivanje da će Donjecka Republika uskoro biti priznata od drugih država?

Hodakovski:

Ne. Naša nada se sastoji u tome da možemo da napravimo od onog što je prazna deklaracija nešto pravo. I to će svi videti. To će videti Ukrajina. Ukrajina sada formira svoju doktrinu, svoju politiku na bazi optužbi da smo mi jednostavno ”ruka Moskve”. Da smo mi ili agenti FSB, ili agenti administracije ruskog predsednika, koji ovde jednostavno za Moskvu obavljaju određene zadatke. Ja sam jednom 2014. godine, na samom početku rata, rekao da smo mi oni koji dobrovoljno ”vade vruće kestenje” za Rusiju ovde, na licu mesta. To je istina, to i jeste tako. Ali mi, kao prvo, radimo to dobrovoljno, a kao drugo, zato što se solidarišemo sa Rusijom i ubrajamo sebe u onaj ”Ruski svet” koji deklarišemo. ”Ruski svet”, naravno, nije konkretno određenje, ali sada je kod nas vrlo nategnuta situacija oko formulacija, mi uzimamo ono što su nam pružili. Možda to i ne odražava sasvim tačno realnost, ali je blisko suštini. Zato mi kažemo da smo deo tog sveta i istupamo u njegovu zaštitu. Ali mi smo premalo odbranili svog sveta. Mi želimo, i to je naš glavni zadatak, ipak da vratimo ravnotežu koja je postojala u Ukrajini. Naš konačni cilj je da harmonizujemo Ukrajinu, kako bi ona priznala činjenicu da na njenoj teritoriji postoje dve nacije: ruska i druga nacija, ”neruska”, od čega god da se ona sastoji. Neka je oni zovu ”ukrajinska nacija”, ali oni prema mom mišljenju ne smeju da vrše ovaj genocid prema ruskoj naciji. Koji se odražava ne toliko u ovom ratu, ne toliko u činjenici da nas bombarduju – mi isto tako bombardujemo njih – već u tome da oni menjaju obrazovni sistem, oni menjaju našu kulturu, menjaju naše etničko načelo.

Lazović:

Hoće li se Ukrajina napokon uraziumiti i vratiti zdravoj pameti?

Hodakovski:

Kao prvo, smatramo da će se vratiti pre ili kasnije. Kao drugo, mi sada ne razmatramo našu teritoriju, mi smo sebe saterali u krajnje polarno stanje. Sada ne možemo da govorimo o tome da trenutno možemo nekako da sarađujemo sa Ukrajinom, osim po ekonomskim, saobraćajnim, komunikacionim pitanjima. Sada ni na kakvom pravnom nivou, ni na kakvom mentalnom nivou nećemo sarađivati sa Ukrajinom. Zato što su posledice rata ukorenjene u društvu, u ljudskoj svesti. Ali mi moramo da shvatimo da dalje na Zapad i u najmanju ruku do Dnjepra postoji nekoliko teritorija, nekoliko oblasti koje se pridržavaju sličnih načela. I tamo su ljudi trenutno ”konzervisani”. Ali oni će se ”dekonzervisati” ako budu videli da je ovde na našoj teritoriji prevladalo zdravo načelo. Mi sada moramo da pobedimo ovu privremenu  bolest, kada smo počeli prebrzo da gradimo kapitalističko društvo i da ga gradimo na osnovu toga što se jednostavno bavimo prekrajanjem aktiva.

Ja sve to poredim sa situacijom kada je u nekoj konkretnoj bici jedna vojska pobedila drugu.

Ona vojska beži, a vojska koja je u ofanzivi naiđe na intendantsku komoru i zaustavi se, i počne da je razvlači i pljačka.

A oni drugi su se odmakli na izvesno rastojanje, pregrupisali, spremili za nov napad. Mi smo sada oni koji se bave pljačkanjem intendantske komore.

Lazović:

Hoće li biti boljitka dok je Porošenko na čelu Ukrajine?

Hodakovski:

Shvatite, ovde treba da se odvijaju paralelno dva procesa. S jedne strane, one utnutrašnje protivrečnosti koje fatalno prate ukrajinsku elitu, kao sudbina: ona za 20 godina ni jednom nije uspela da formira unutar sebe neki savez. Ona nije sposobna za dugotrajne političke saveze. Oni procesi koji se dešavaju u Ukrajini teku sami po sebi. A kada započne raspad tamošnjeg političkog sistema i kolaps, u prvom redu će stradati armija, koja  se uvek u takvim slučajevima demorališe, zato što oni ne znaju kome će se sutra podčinjavati i ko će ih kažnjavati prekosutra.

Zato se armija uvek povlači i posmatra šta će se desiti. Kao što se to desilo za vreme Janukoviča, za vreme Majdana.

Armija se tada povukla u stranu i nije se mešala u procese. Odbila je naredbe zato što se uplašila posledica po sebe.

U Ukrajini će se razvijati sopstveni procesi i tamo, uz potpunu paralizaciju centralne vlasti, lokalne vlasti, uz podršku onih aktiva koji još uvek postoje, sami će donositi odluku na koga da se orijentišu: na Rusiju ili na Zapad. Ali ako oni dobiju pravo da samostalno donose odluku, budu videli da ovaj projekat Novorosija, DNR, LNR, ima negativnu obojenost, oni će se protiviti da se to proširi. A ako mi stvorimo pozitivna načela kod sebe, oni će preuzeti naše iskustvo i zatim će prenositi ovo iskustvo i formirati tu sredinu prema tendencijama koje su ovde kod nas očigledne.

Moramo kao prvo da sačuvamo rusko načelo i rusku naciju, zato što je to garant harmonije. Koristim izraz kao što je nacionalizam – to je kada hvale svoje, a nacizam je kada posežu na tuđe da bi udovoljili svom hvaljenom. Eto, kada Ukrajine poseže na tuđe, na rusku naciju, na samu njenu osnovu, na mentalitet, ubijajući u obrazovnom, ideološkom sistemu rusko načelo, Ukrajina već ispoljava znake nacizma, ne nacionalizma. To je strašno – cela Evropa je istupila protiv nacizma – i mi moramo to da suzbijemo u samom korenu.

Izvor: Iskra