GOROSTAS URBANOSTI

… u tekstu, promašeni umetnik deluje poput  predloško-zameničkog izraza koji služi kao veza s onim što je rečeno u prethodnoj rečenici, još je i nenadmašni crtač, nužnim načinom svi smo indeksirani ali jedino on nije naivan, sa papirića izgaženog na trotoaru čitate da on uvodi dantea u pakao, često ga zatičemo na klupi u parku, u isto vreme pored klupe su i ručna kolica, iza kolica i lopate nakrivljeni znak upozorenja, usput, i užas peska po travi; čedan, sa viškom karaktera, što se tiče i vašeg kvarta poznatiji od svih poznatih umetnika, mešavina vegetarijanca i skakavca, prizemnica koja je više ili manje bila tako blizu velikih majstora proze, u pozi mislioca uvek na umu ima krupne  stvari, sa strahom podozrevate: na umu ima institucije; njemu se i pripisuje da je podavno niz izvesni hodnik promrmorio: niti je raj milosrdna, niti je pak pakao kaznena institucija; preneto i do naših dana da je bog na zemlju poslao pet poklisara: dete, pogurenog starca, bogalja, osuđenika, i mrtvaca, pri tome, promašeni umetnik zna da ima svojstva svih poklisara, pa ipak njegove simpatije nijedan nije zadobio, samo, nikad ne zaboravlja da je u koloni prvo dete a na kraju mrtvac, zaista, samo takva koncetracija likova oslobađa i života i smrti; čim pomeša sve likove, ustaje, udari cokulom u kolica, prevrne ih, i izlazi iz parka; zaista, jedino su stakalca u retkoj i malokrvnoj travi ispod topola užasnija od peska u travi, tadli postapokaliptički  dodir….

… promašeni umetnik ne sme biti od ljudske priče, ne sme biti korektan, nikako ljubazan i uznemiren, podrazumeva se ne sme ni biti od kakve južne davorije, jasno je nimalo patetičan jer bi ličio na tolike promašene umetnike, uostalom rašta bi se upuštao u programske jedinice i okazionalne spojeve, rečju, da je apsolutno promašeno i pomalo ludičko biće: promašeni student, promašeni političar, promašeni ljubavnik – sa nesamostalnim formantom piše se spojeno – kad nemate nikakvu alternativu onda ste po pravilu promašeni umetnik, promašeni umetnik uvek i očas put pod noge i ovamote oduši na promašene umetnike, onamote oduši na političke plastične kese koje bi htele da se izjednače sa znakom vrednosti, pogotovu pomami se pri pomisli na komunalce – krajnje pipke ekonomske politike – komunalnu inspekciju koje ima sto  puta više od promašenih umetnika, promašeni umetnik ne sme da se izvinjava ni starici u autobusu, njemu da se izviljavaju ako prolaze kroz njegov apartman ispod visećeg mosta, ni za živu glavu izašta da konkuriše – naročito ne za rektora univerziteta –  u stvari, promašeni umetnik konačno treba da svrati i na univerzitet i održi predavanje i uzvodno okrene studente i usredsredi ih na rektora, što će reći da odreda počne sa rušenjem čunjeva, to jeste nameštenika države, promašeni umetnik jedino podržava mlade kreativce – legaliste seksa i pornografe smrti –  kao i pisce grafita; iako u ovakvim društvima odn. bunjištima, balkanizovanim i sličnim kanalizacionim sistemima, uopšte ne postoje ni kakvi takvi umetnici, ni amatera nigde po prigrađima, baš toga radi, po prirodi stvari, promašeni umetnik jedini mora nad svim bdeti i sve snabdeti, i biti kompetentan za sve i sva, htelo se reći da je i sveobuhvatan ali i najfinije sklon komediji i komičnom –  šaljivo da pripoveda ali da se ne smeje –  i sa te, prave strane, da razume skrivenu stranu stvari, već će lasno sa tragičnim, za tragediju ne treba gomila na trgu, tek takav promašeni umetnik može shvatiti analne proklamovane ciljeve celih slojeva stvarnosti, koje, u nekim prevodima imaju i po nekoliko slova više, kao u latinskom, ali i nekoliko slova manje, kao u francuskom, ali šta se tu može, takva je i stvarnost i promašeni prevodi, ako stvarno hoćete da se borite protiv takozvane fantastične stvarnosti opet ne smete zaobići promašenog umetnika, možda će vas primiti na razgovor u parku, ili je svemu kraj, takva je stvarnost stvarnosti, unekoliko drugačija je samo frivolna francuska stvarnost, kao što je drugačiji i park u kojem smo čuli potonji krik beznađa; mogao je, jednostavno, i on, zalupiti vrata da ne čuje i ne vidi ništa, i ostati kući kao toliki promašeni svet, ali, ne, njemu je baš stalo da vas oslobodi ne samo raja i pakla i sličnih institucija, promašeni umetnik ni pred bogom ne opravdava svoje stavove, ne bavi se ničim drugim sem posmatranjem, stalnim posmatranjem prividno praznog sveta što je čisti kafkijanizam, ali, ako, bar on ima vremena, ni slutiti ne možete koliki mu zavide, ha, hteli bi da nađu neko sredstvo da se ravnaju prema njemu, ali, on se sa vetrom i vencem kostrike već kotrlja kroz prolaz prema sali sa kompjuterima, promašeni umetnik jedini zna da se radom ne postiže ništa, izvesno ne kakvo bogatstvo, primetili ste da promašenog umetnika niko i nizašta ne prijavljuje i kinji, a takva komocija godila bi svima, tek bi tada svet bio slobodan i tako dalje, ali, avaj…