Gospodar i njegove sluge

Piše: Mišo Vujović

„Pučina je jedna stoka grdna dobre duše kad joj rebra puču“
P.P.Njegoš

Vreme nije demantovalo ovu dijagnozu premudrog pesnika i gospodara Crne Gore, potvrđujući da smo se jedino dekorativno osavremenili, pragmatično usavršili i dobrim delom lišili „prevaziđenih” postulata stvaranja mita čija eksploatacija još traje, ali na jedan apsurdan i neautentičan način.

Komentarišući neku od prethodnih kolumni, vispreni čitalac me je podsetio na mudrost da “svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“.

„Kakva raja takvi gospodari“, opet opominje narod, upisujući u knjigu kolektivnog pamćenja „da je vlast od Boga data ili kao kazna ili kao nagrada narodu“. Ako pođemo od činjenice da je i “Hristovo stado bilo maleno“, da su se neki od najodanijih u sudnjem času od njega odricali, neki ga prokazali, da nepravda i krupan kapital vladaju svetom, da je dobro zlom pritisnuto, da “sila Boga ne moli”, biće nam i jasnije stanje rastakanog i sistemski ubijanog narodnog duha u Crnoj Gori, izmeštenoj iz svoje stvarnosti ili bolje rečeno dislociranoj iz sopstvene suštine. Ruku na srce, čitav srpski korpus, ma gde živeo, bio je duhovno tlačen ali i sklon suverenu i čvrstoj ruci.

Crnogorci su u svemu prednjačili, noseći na barjacima slobode i lojalnost gospodaru. Ali su znali i da priprete u retkim trenucima. Obično ne zbog samovolje gospodareve već zbog obraza. Kao kada je vojvoda Petar Vukotić sa petsto naoružanih Čevljana i Bjelica banuo na Cetinje i primorao mladog knjaza Nikolu da poštuje dogovor i oženi njegovu kćerku Milenu.

Knjaz Danilo nije stradao zbog surovosti i represija koje je sprovodio, pokušavajući da ustroji sistem i od neukrotivih plemena stvori državu, već zbog lične uvrede porodici svoga ubice Todora Kadića koji je braneći čast svoje sestre lišio života prvog svetovnog vladara iz loze Petrovića. U Crnoj Gori ne samo što je nestala granica moralne ugroženosti već obožavanje diktatora prelazi u kolektivni mazohizam ogromnog broja podanika.

Danas je nepristojno sa bilo kog stanovišta braniti vlast naročito u trabant državama, gde je demokratija prigušeno svetlo srednjovekovnih bordela, ljudska prava srozana na prosečnu platu građanina od par stotina evra, a amputacija dostojanstva i rektalni alpinizam jedina staza ka uspehu.
Takođe je apsurdno komentarisati motive za odbranu režima političko-interesnih i kriminalno- kleptomanskih klanova, ili dobro uhlebljenih nameštenika u sistemu „jedan džep za partiju, drugi džep za familiju“.

Ta struktura, dobrim delom, bez obzira na javno manifestovane stavove i prvrženost vođi, jedino je emotivno vezana za novac i karijeru. Interesantno je da su zbog deobe i sticanja plena međusobno podeljeni do raspolućenosti. Ali svaki napad na bilo kog pripadnika tih partijskih ili lopovskih klanova sabija im redove, te homogeno nastupaju kao jedinstvena odbrambena celina, potiskujući više nego uočljive međusobne animozitete.

Drugi ešalon odbrane su nosioci tuđih mišljenja, obično duboko involvirani u sferu poslova od javnog interesa, gde dobro naplaćuju svoje stavove transparentno artikulisane kroz javnu lojalnost voljenom vođi.

Treća odbrambena linija obožavalaca lika i dela „spasitelja naroda i države“ su skupljači perja ili čuvari kontinuiteta. Oni su najbrojnija struktura, terenski aktivisti, svevideće oči i uši partije, dobre sluge a zli gospodari. Verni su do prve slabosti gospodareve kada ih hvata grozničava panika zbog instinkta za preživljavanjem. Njihova sposobnost transformacije prevazilazi većinu gmizavaca sklonih kamuflaži. Ova grupa preletačevića ima neverovatnu adaptabilnost u raznim situacijama, a zbog terenskih opservacija i kapaciteta da na razne načine animiraju birače potrebni su svakoj vlasti.

Četvrta grupa su penzioneri i socijalno najugroženiji građani čiji mentalni konjuktivitis nije lako objasniti sa racionalnog stanovišta. Njihova lojalnost voljenom vođi nasledna je osobina mase da se svrstava na stranu jačeg, što učvršćuje klimavo samopouzdanje i eliminiše inferiornost gubitničke manjine propagandno stigmatizovane kao neprijatelji države. Ovo potvrđuje i odgovor na pitanje jednog opozicionog lidera upućeno devedesetih stanovniku Valjeva: „Zašto ne glasate za SPO?“ – „Glasaćemo za vas kada budete na vlasti“.

Novi ešalon odbrane režima nastao širenjem interneta su takozvani botovi ili ljudi bez lica, čiji zadatak je da svojim komentarima, blogovima, kolumnama ili osvrtima na razne teme, plasiraju po vlast afirmativne informacije, sučeljavaju stavove sa režimskim oponentima i tako stvaraju privid da većina građana podržava politiku vladajućih struktura.

Deo ovih internet fanatika životni smisao nalazi u odbrani vrednosnog sistema koji proklamuje režim. Takve individue, odlikuju se vulgarnošću svojstvenoj seoskim alapačama i kukavicama bez integriteta i dostojanstva. Montenegrinska mržnja prema svemu što nosi srpski prefiks najizraženija je kod kreatura opterećenih nedostatkom “čistokrvnog” crnogorstva ili drugim feleričnim intervalom oskudnog porodičnog pedigrea.

Kategoriju ljudi potisnutih ili vidljivih frustracija prisutnih u svim strukturama vršilaca ili simpatizera vlasti, svakako ne treba potcenjivati kao zadnju liniju Gospodareve odbrane. Oni su spremni na sve i Gospodar na njih računa u odsudnom okršaju za odbranu svojine zvane država.

On zna šta je masa i davno je sveštio kako se njome upravlja. Njegove pruge, pored dva glavna, uvek su za manervisanje, posedovale po tri slepa koloseka sa dovoljno kapaciteta da prime i dezorijentišu nezadovoljstvo. Nijedna berza na svetu nije bolje procenila vrednost robe od gospodarevog šacometra za pučinu. Ako ne obesmisli proteste, nekim novim državnim udarom, masovnim hapšenjem ili fabrikovanjem terorističkog napada, to još nije upotrebljeno u odbrani vlasti, sukobiće ionako posvađane građane, na čijim međusobnim animozitetima i podelama već decenijama stoluje. Jedni su odani državi po raznim interesnim linijama drugi su ugroženi, poniženi i obespravljeni.

Gospodareva smena nije samo promena jednog političkog, vrednosnog, ekonomskog i kriminogenog sistema već odbrana poslednjih trzaja dostojanstva Crne Gore i svih njenih građana, ma kako se osećali, kome pripadali, kojim jezikom govorili i kom se Bogu molili.