Gostoljublje

Piše: Mileva Lela Aleksić

Pozna je, kišna jesen. U toplom domu sabrana mala porodica. Moj brat se junački bori sa jednačinama sa dve nepoznate. Ja imam lepši zadatak. U mojim ručicama knjiga ,,Orlovi rano lete.“ Na trenutke prasnem u smeh. Čitam majci i bratu vesele odlomke iz knjige.

-Ehej, domaćinee! Ima li koga kod kuće?

Čuje se nepoznati glas i odmereno udaranje u vrata. Moja majka užurbano briše ruke o kecelju i izlazi pred nenadanog gosta.

-Pomaže Bog u ovaj dom.-pozdravlja nas glas neznanca, dok skida sa glave pokislu šubaru i debeli gunj od sukna, tamno braon boje. Lice zaodenuto prosedom kosom, pomalo slepljnjnom od kiše što prodire u kožu, u bore, u kosti, u nozdrve, u dah. Guste, crne obrve sastaljene na čelu.

-Mogu li malo da zgrišnem ruke i kosti? Treba li vam luča i katrana? Spuštih se jutros, u cik zore, sa Zlatibora. Natovarih kljuse lučem, a čelo brigama.

Moja majka primiče stolicu bliže šporetu. Na naslon spušta rašireni gunj da se prosuši. Dve krupne šake, izbrazdane od planinskih vetrova, očvrsle od zemlje, od šume, od pluga, od motike, kao dve raširene ptice, raširiše se nad plotnom od šporeta. Neka umilna blagost ogreja lice neznanog putnika namernika.

-A đe je domaćin?

Naša majka brižno baca pogled prema bratu i meni. Naša čuvarka, brinući da nas ne kosne teška uspomena, tiho prozbori:

-Ja sam i domaćin i domaćica. I otac i majka…

-Bog da mu dušu prosti.-podiže se sa stolice gorostas, prekrsti se i ispi čašicu rakije. Ispi naizust.

-Da Bog sačuva đecu i izvede ih na put.

I opet ispi čašicu rakije.

-A da se malo okrepiš.Sigurno si potrošio ‘ranu od kuće?-pita moja majka.

-Evo, sad ću ja…

Otkida testo što je naraslo do ruba drvene karlice u kojoj majčina ljubav rukama mesi hleb. Na čistoj lanenoj krpi, spretno natire hlebčić, tanji ga kao veću lepinju, pirnu na plotnu šporeta da oduva kakvu prašinku. Zamirisa hlebom duša putnika namernika. Iz ruke u ruku majka premeće vrelu lepinju, raseca je i puni kajmakom i sirom. Žuljevite ruke se prihvatiše hrane. Opet ustade, opet se brzo prekrsti. Krajičkom oka posmatram blaženo, izbrazdano lice. Jede polako, nekako pobožno, očiju uprtih u vatru što svetluca iz šporeta.

-Bog vam zdravlje i sreću dao. U ime Boga, da se u zdravlju pregura ova zima. Šta od blaga imate u štali? E, steona je krava …Ako, ako…No, da vam ostavim koju zublju luča. Duga je zima.

Donosi iz vreće zlatno-žute zubljice od sušenih borovih panjeva. Zamirisa smola i novim miomirisom ispuni dom.

Ustadosmo da ispratimo gosta. Majka mu nudi još jednu rakiju.

‘Ajd’, treća sreća. ‘Ajd’ za srećna puta. U zdravlju ostajte. Bog vam sreću i svako dobro dao.

Moja majka lomi na pola zubljice luča.

-Ovo neću za potpalu. Imam suvih grančica. Staviću između ćilima i ponjava. Na luč neće moljci.

Brat podiže glavu sa jednačina.

-Zašto si pustila u kuću neznanca, majko? Šta da je bio neki razbojnik?

– E, moj sine…Mora da si to pročitao u toj tvojoj lektiri. Ne može biti razbojnik onaj što nosi gunj i šubaru od sukna, što se krsti i Bogu se moli. Onaj što nosi vunene čarape i opanke. Ne ide to uz razbojnika, sine. Čuvaj se ti onih nalickanih, što kitnjasto govore, a u oči te ne gledaju, onih što nose cipele na kojima nema ni truna prašine, što im ruke mirišu na pomadu, a duša na čemer…

Upetljah se i ja, sa mojim pitanjima.

-Majko, moramo li ponuditi hranom iznenadnog gosta? Eto, ti nisi imala pečenog hleba. Pekla si na plotni lepinjicu.

– Moramo, dušo. Kad nahraniš gladnog i napojiš žednog, Boga si nahranio i napojio. Čini to i ti kad porasteš, pa nauči, jednom, tvoju decu. Svako dobročinstvo vraća se višestruko. Znaš li kada se vraća? Kada zaboraviš na svoja dobra dela, a stigne te nevolja. Zapamti, Bog ništa ne zaboravlja.

Sve pamti. Zapamti ovo i ti, rano moja. Vraća se svako gostoljublje, svaka mrva hleba i svaka kap vode.

-A šta su još dobra dela, majko? -pita brat.

-Kad ne mrziš nikoga. Ni onoga što ti zlo čini…Ni njega ne smeš da mrziš. Drži čistu svoju dušu. Ne truj je. Ne uzimaj pravdu u svoje ruke. Nije naše da sudimo. Bog sudi, sine.

-Mi smo gađali vrapce iz praćke. Hoće li nas Bog kazniti?

– Neće, ako se pokaješ. I ako obećaš da to nećeš više činiti. Idi, iznesi pšenicu ispred kačare. Nahrani ih. Namiri dug i pred pticama i pred Bogom.

-Moram ti nešto priznati, majko. Stidim se. Kada si mi dala pare da ti kupim šibice i maju za sir, slagala sam te da sam ih izgubila. Kupila sam u zadruzi lizalice i medenjake, za mene i Smiljanu. Tako je i ona jednom…pa me nagovorila. Plašim se Bog će me kazniti.

– A zar ti misliš da ja to nisam znala? Čekala sam da se pokaješ. Nećeš to činiti više. Je l’ da nećeš, rano moja?

– Neću, majčice…Nikada više.

Trčim u majčin zagrljaj, a grle me Božije ruke.

Prošlo je detinjstvo i mladost je prošla. Nisu prošla sećanja. Opet je jesen. Još jedna u nisci nanizanih jeseni, u nisci života koja svetluca kao đinđuve moje majke. Vraćam se iz Stare crkve sa jutarnjeg bogosluženja. Ispred mene se nižu teški koraci, zanesu se čas u levo, čas u desno. Stari kaput od tvida i ista takva kapa. U rukama dve torbe sapinju korake. Pođoh brže.

– Dobro jutro. Mogu li Vam pomoći? Da Vam ponesem, donekle, torbe?

– A, dokle ideš, dušo?

– Nije važno. Ne žurim. Poneću Vam do kuće, ma gde da stanujete.

Osetih u duši čudesnu toplinu, kao šapat moje majke. Zasuziše mi oči. Obradovala sam te, majčice.

Ne znam šta bi bilo primereno da pričam sa mojom saputnicom. Ćutim, slušam njeno umorno disanje. Pred kapijom, nagriženom žiškom, zastadosmo.

U dvorištu opalo lišće, simbolika jednog života koji se urušava.

-A, da popijemo kafu? Bilo bi mi drago. Uvek pijem sama kafu.

Na stolnjaku od ručno rađenog poentlesa, dve šoljice od češkog porcelana. Miris kafe golica nozdrve. Na tacni od plavog kobalta, nekoliko vanilica. Diskretno,, bacih pogled“ na zid ispunjen policama sa knjigama. Zapazih nekoliko veoma starih korica.

-Vi ste…?

– Da, ja sam profesor književnosti, odavno u penziji.

Osetih u duši neobičnu toplinu. Najednom se, u sećanju, pojavi majčin lik. Kao da me zagrli, nekako neobično, kao da me prigrli dušom. Skoro da osetih miris njene kose na mom ramenu. Shvatih. To je poruka iz sećanja. Gostoljublje… Ugostih se dušom. Veliki si Gospode, u delima svojim.