Grajfov Izveštaj o Srebrenici koji rešava i otvara mnoga pitanja

Komentarisati dokumenat od preko hiljadu strana obično ne bi bilo preporučljivo samo nekoliko dana pošto je bio objavljen, ali u ovom slučaju je reakcija, makar preliminarna, imperativ u svetlu kabadahiluka Valentina Incka, odlazećeg „visokog predstavnika“ u Bosni i Hercegovini.

Jednostavno, pitanje je časti i osnovnog samopoštovanja prekršiti ilegalno nametnutu normu o „negiranju srebreničkog genocida“ koju je ovaj odvratni čovek, pozivajući se na svoja fantomska „bonska ovlašćenja,“ i pokrivajući se uobičajenom licemernom retorikom rezervisanom za ovakve prilike, samovoljno ugradio u krivični zakonik Bosne i Hercegovine.

Da počnemo od početka. U Izveštaju međunarodne komisije za Srebrenicu pod predsedništvom prof. Gideona Grajfa, u prva dva poglavlja iznose se neoborivi argumenti u prilog i nepravničkom umu očiglednoj tezi da se u julu 1995. na području Srebrenice nije dogodio genocid. Ti argumenti nisu ni senzacionalni ni spektakularni zato što ih je u suštini već izložio niz pravnih stručnjaka, od prof. Vilijama Šabasa, prof. Džordža Samjuelija, do prof. Milenka Kreće i prof. Milana Blagojevića. Argumentacija Grajfovih saradnika Valtera Manošeka i Markusa Goldbaha ide tim utabanim putem. Akademski argumenti koji su, u vezi sa pravnom kvalifikacijom srebreničke afere, odranije u opticaju zasnovani su na zdravorazumskom i kontekstualnom čitanju Konvencije o genocidu koje, zasigurno, ni sudijama Haškog tribunala nije strano pošto su većinom diplomirani pravnici, mada su iz oportunističkih razloga pristali da se takvog tumačenja odreknu pošto su se obavezali da deluju po političkim nalozima u koje su takva lege artis tumačenja neuklopiva.

U svakom slučaju, ne pišemo ovaj osvrt isključivo radi kabadahije Incka, već mnogo više kao omaž dr. Milanu Blagojeviću, do pre nekoliko minuta sudiji Okružnog suda u Banjaluci koji je danas uradio nešto što se na Balkanu ne čini. U znak gnušanja i protesta, on je za podneblje gde se nalazi izvršio jedan revolucionaran čin: podneo je ostavku na svoju zvaničnu funkciju, sudijski položaj, „kao vid otpora prema tiraniji OHR-a.“ Ovaj moralni šamar siledžija Incko neće ni osetiti zato što su batine u bukvalnom smislu jedina kazna koju bi njegova ogrubela čula uspela da registruju. Ali barem na oguglale podanike nemoguće države BiH, gest donedavnog sudije Blagojevića možda će delovati kao simbolička lekcija od neprevaziđenog edukativnog i moralnog značaja.

Dakle, ovaj kratak i impresionistički komentar na Izveštaj Grajfove komisije počećemo ne sa tvrdnjom, ni sa konstatacijom, a najmanje sa zaključkom, nego sa aksiomom da se u julu 1995. godine u Srebrenici nije dogodio genocid.

Grajfov izveštaj, politički korektno naslovljen kao „istraživanje stradanja svih naroda“ na području Srebrenice u ratnom periodu, ima i pluseva i minusa. Na plus strani računovodstvenog protokola, pored jasnog i nedvosmislenog odbacivanja politički iskonstruisane teze o genocidu, ističu se poglavlja posvećena trogodišnjim događajima koji su prethodili navodnom genocidu. To je, pre svega sistematsko, u potpunosti uspešno i neoprostivo zanemareno satiranje srpske zajednice na prostoru Srebrenice, što čini pozadinu čuvene opaske generala Morijona na suđenju Slobodanu Miloševiću da takav zulum za sobom ostavlja neutoljivu žeđ za odmazdom koja kad tad dolazi na naplatu.

Zatim, ne manje važno, iznošenje obimne izvorne dokumentacije o stradanju kolone 28. divizije ABiH u proboju iz Srebrenice prema Tuzli. Temelje ovom istraživanju mi smo postavili pre više od deset godina na međunarodnom simpozijumu o Srebrenici održanom 2009. u Moskvi i u našim izdanjima posle toga (i ovde). Tema nije nova, ali je neophodno neprekidno se na nju vraćati i dopunjavati je. Jedna od notornih srebreničkih „podvala,“ kako bi se živopisno izrazio pok. puk. Ratko Škrbić, je smišljeno ne sprovođenje distinkcije između poginulih i streljanih. Da se uvažavala ta distinkcija, manipulisanje srebreničkim scenarijom bilo bi praktično onemogućeno, ili bar u velikoj meri otežano. Desetkovana kolona je po ratnom pravu bila legitiman cilj borbenih dejstava i pucanje po njoj i nanošenje gubitaka nije predstavljalo kršenje zakona rata. Stvar je u tome što je po izjavama preživelih učesnika u proboju iz kolone, koje smo mi objavili i svojevremeno analizirali, a što se u Izveštaju prof. Grajfa dodatno elaborira, kristalno jasno da je kolona u usputnim borbama sa VRS pretrpela ogromne, ali legitimne i nekažnjive, ljudske gubitke.

Brojnost i destinacija tih posmrtnih ostataka formalno su nepoznati, ne stvarno naravno nego samo službeno, zato što značaj i implikacije ove epizode Haški tribunal u svojim presudama ne razmatra i ne prepoznaje. A taj značaj se sastoji iz osnovane sumnje, koja bi se bez mnogo truda i ceremonije mogla uzdići na status prezumptivne činjenice, da su ti posmrtni ostaci hiljada poginulih (ne streljanih, niti protivpravno usmrćenih) završili kao eksponati u Memorijalnom centru u Potočarima u svojstvu „žrtava genocida.“

Zato je poglavlje na temu kolone, pored već pomenutog što se bavi srpskim žrtvama Srebrenice, ključno za razumevanje događaja. Možemo ga tretirati onakvim kakvo jeste, ostavljajući po strani nedoumice da li gospodin kome se ovo poglavlje u Izveštaju pripisuje (vidi ovde i ovde) stvarno raspolaže neophodnim kapacitetima da se na ovako stručan i temeljan način pozabavi kompleksnom tematikom koja se do pre nepune dve godine morala nalaziti u potpunosti izvan njegovog znanja i obzorja.

Što se minusa tiče, oni bi se mogli sumarizovati ovako. Grajfov Izveštaj se isuviše izokola i sa nedovoljnom žestinom bavi primordijalnim pitanjem uloge Haškog tribunala u omogućavanju srebreničke podvale. Neregularnosti u Tribunalovom načinu delovanja (da ne govorimo o značaju u Izveštaju nepostavljenog pitanja njegovog legitimiteta) ne tretiraju se sistematski, kao što tema zaslužuje. Bez artiljerijske pripreme medija glavnog toka svakako, ali sigurno ni bez prividnog imprimatura lažnog „međunarodnog suda,“ srebrenički narativ u formi u kojoj ga znamo ne bi mogao ni da nastane. Zato blago formulisane primedbe u Izveštaju na račun nekih „previda“ i procesnih propusta Tribunala i njegovih organa deluju posve nevešto, zapravo veoma čudno. Jedino racionalno objašnjenje koje dolazi na um vezano je za politički korektan zadatak koji je Komisija dobila od naručioca Izveštaja, Republike Srpske. Ta poruka je verovatno bila više implicitna nego izričita, da se u već uzburkanoj političkoj atmosferi izbegne nepotrebno talasanje. Ali ovde se radi o „talasanju“ principijelne prirode, izbegavanjem kojeg se narušava integritet celog Izveštaja. Zato je upravo takva vrsta talasanja bila neophodna.

Druga važna opaska vezano za negativnu stranu bilansa odnosi se na neobjašnjivo odsustvo izvorne forenzičke građe u poglavlju koje se odnosi na masovne grobnice i žrtve pogubljenja. Gospođa Marija Đurić, antropološki arheolog po stručnom usmerenju, u svom prilogu, uz mestimične lične komentare, u suštini prepričava objavljeni materijal iz nalaza relevantnih svedoka-veštaka tužilaštva Haškog tribunala. Ono što po svom odsustvu bode oči u njenim razmatranjima, pored izostanka većeg kritičkog otklona, je neuzimanje u obzir i nerazmatranje autopsijskih izveštaja, njih 3,568 na broju, koje su sačinili forenzičari Haškog tribunala između 1996. i 2001. kada su ekshumirali masovne grobnice o kojima gospođa Đurić piše. Ta primarna građa je nezaobilazna za stručnjaka profila gospođe Đurić, bilo da se stručno identifikuje kao antropološki arheolog ili prost sudski forenzičar.

To nas uvodi u sledeći krupniji problem u vezi sa ovim Izveštajem. Priređivač i saradnici su se na osnovu svoje analize dokazne građe opredelili za procenu da se ljudski gubici na bošnjačkoj strani, u kritičnom periodu između 11. i 19. jula 1995, svode na broj streljanih koji iznosi maksimalno 2,500 do 3,000, i broj poginulih u proboju od 4,000 do 5,000. Na prvi pogled, a bez dubljeg upuštanja u stvar, srpskom čitaocu će te cifre, a naročito odnos između njih, delovati simpatično i prihvatljivo. Međutim, „đavo je u detaljima.“

Grajfova Komisija polazi od nalaza (čitalac uvidom u Izveštaj može saznati kako se do njega došlo pa to nećemo ponavljati) da je 11. jula 1995. stanovništvo Srebrenice iznosilo oko 35,500, od čega je 23,000 bilo evakuisano 12. i 13. jula, dok je 12,500 uglavnom vojnosposobnih muškaraca pošlo u proboj, od čega blizu 7,000 otpada na „nestala lica,“ formalno na poginule u borbama i zarobljene pa streljane. Kad god se olako barata problematičnim brojem „nestalih“ u redakciji Haškog tribunala, što je naknadno uslužno prihvatila i Čavićeva komisija 2004. godine, to pobuđuje opravdanu skepsu, ali to je tema za posebnu diskusiju.

Komisija se pri tome ne osvrće na postojanje dokumenata koji upućuju na mogućnost drugačije demografske strukture. Za brojno stanje stanovništva u enklavi postoje razni izvori, od izveštaja opštinskih vlasti u enklavi dostavljenog Sarajevu 11. januara 1994, gde se navodi cifra od  37,255, pa do poverljivog izveštaja istog organa sarajevskoj centrali da se javno barata sa cifrom od oko 42,000 da bi se mogla tražiti veća količina humanitarne pomoći, ali da je stvarni broj opet negde oko 37,000. Sudinica MKTBJ Patriša Vald (koja se u Tribunalu inače ponašala kao Alisa u zemlji čuda i čije ocene ne zavređuju naročiti kredibilitet) u jednom svom pravnom mišljenju je ustvrdila da je u enklavi na kraju njenog postojanja bilo 37,500 duša. Haški tribunal generalno uzima cifru od oko 40,000, što je brojka koja se takođe prihvata i u Debrifingu holandskog bataljona i u izveštaju majora Rajta, iz posmatračke misije Unprofora, dakle faktora koji su se nalazili na terenu.

Svako se, naravno, opredeljuje za sopstvene kriterijume u biranju cifre koja mu se čini najverodostojnijom. Ali i tu se moraju uzeti u obzir neki objektivni činioci. Jedan od njih su zvanični zapisi raznih stranih agencija koje su pratile situaciju na terenu o kretanju izbeglica posle 11. jula i proces njihovog prispeća u Tuzlu, zaključno sa 4. avgustom 1995. Postoje četiri službena dokumenta na ovu temu, sa datumima od 15, 17 i 29. jula i 4. avgusta 1995. Izvori ovih dokumenata su raznovrsni, Akaši, Unprofor i Svetska zdravstvena organizacija. Tu je prikazan priliv u talasima na područje Tuzle i to tačno onom dinamikom koja bi se očekivala u kontekstu događaja, od 19,700 u Akašijevom izveštaju Kofi Ananu od 15. jula do 35,632 lica iz enklave koji su po izveštaju Unprofora od 4. avgusta 1995. živi prispeli u Tuzlu.

Niko verodostojnost ovog potonjeg izveštaja Unprofora (koji je, uzgred, još ubedljiviji zato što je razložen na uže demografske i geografske kategorije u odnosu na pridošle izbeglice) nikada nije doveo u pitanje. Kada ga je, samo  jedan put, na suđenju Tolimiru, odbrana predočila kao dokaz, veće ga je na urgiranje tužilaštva odbacilo sa frivolnim obrazloženjem da je nepouzdan zato što se posle navedene cifre u zagradama nalazi reč „approx.“ ili „približno“. Ali već iz ovog autoritativnog zapisa o brojnom stanju preživelih izbeglica iz prvih dana avgusta 1995. proizilazi da je ukupno stanovništvo Srebrenice od 35,500 na 11. jula, na šta se Komisija poziva, nemoguće, zato što to matematički isključuje da je iko poginuo u proboju ili da je bio streljan.

Mada možemo biti sigurni da ni lokalne vlasti ni strani posmatrači za vreme sukoba u Srebrenici nisu radili redovan  popis stanovništva, gde bi ispitanici imali da popunjavaju i potpisuju formulare, što znači da su sve cifre tek procene manje ili više utemeljene, radi koherentnosti slike koju sugerišu relativno pouzdaniji podaci kojima raspolažemo, ipak deluje najrazložnije opredeliti se za cifru od oko 40,000 stanovnika. To nam ostavlja statistički prostor gde bi mogli da udenemo ljudske gubitke nastale pogibijom u proboju i streljanjem zarobljenika, za koje sigurno znamo da su se dogodili.

I ovde se vraćamo na nedovršeni deo razmatranja varijabli koje se odnose na gubitke kolone i forenzičke dokaze o verovatnom broju streljanih. Da pođemo od autopsijskih izveštaja, koje je gospođa Đurić u svojoj analizi preskočila, pošto je taj parametar relativno pouzdaniji. Sudeći po obrascu ranjavanja i bez cepidlačenja tamo gde bi se moglo protumačiti i ovako i onako, proizilazi da je sudski dokazivih streljanja, dakle ubistava u krivičnom značenju te reči, moglo biti oko 1,000 a najviše do 1,500. Ako za verovatnu cifru nestalih uzmemo oko 4,500, dakle razliku između ukupnog stanovništva (40,000) i preživelih izbeglica (35,632), to nam daje cifru od oko 3,000 poginulih u povlačenju kolone, koji ni po kakvom osnovu ne mogu biti žrtve genocida. Time se srebrenička matematička konstrukcija na približno zadovoljavajuć način zatvara.

Najzad, u Izveštaju preostaje još jedno važno nepokrenuto i nerazjašnjeno pitanje: ko je intelektualni autor zločina, ko je osmislio i organizovao Srebrenicu?

Ovo pitanje je, naravno, vrlo delikatno i verovatno niko nema  pravo da na njega ozbiljno očekuje odgovor od ma koliko nezavisne Komisije koja, uz svo dužno poštovanje, ipak radi pod nadahnućem zvaničnih struktura na jednim nestabilnom geopolitičkom području. Ovde opet nailazimo na već pomenutu temu „talasanja.“ Doduše, Komisija ne oponaša Haški tribunal upirući prstom u dežurne krivce, Karadžića, Mladića i njima slične, ali nam ni ne nudi sveže ideje koje bi nam mogle pomoći da se snađemo u ovoj dilemi.

Koga interesuje, u našem nedavno objavljenom analitičkom preseku „Srebrenica 2020,“ ponudili smo o ovome nekoliko zanimljivih hipoteza, u šestom poglavlju, „Srebrenica i asimetrična borba za istinu.“

Pročitajte JOŠ:

Dodik: Istina koju treba braniti zakonima i silom nije istina