Грбаљ, груда вјере

Пише: Горан Комар

У својој сачуваној записаној историји Грбаљ је конституисан као српска општина која је свој афирмативни ход остварила током периода млетачког протектората, баш као и остале бокешке општине почевши од настарије Паштровске 1423. године. Али бокешке привилегије нису подјељене из милости, већ за заслуге у служби Републике Св. Марка и очевидним жртвеним доприносима слави хришћанског оружја.

Привилегије задобијене по снази уговора у давним временима српске деспотовине, још су сијале златом са печата српске државне куће, а касније, током периода великих судара хришћанских лига са Османском империјом, наш је народ поднио немјерљиву жртву гледајући да сачува јединство вјере и Цркве. Сви српски меморандуми подастирани угарској круни или млетачком дужду чувају једнак дипломатички образац и услов одржања слободе вјере. Вјерујем да је ташко пронаћи модел успјешнији у свом реалполитичком концепту и изразу припадности јерусалимској цркви од истока него је то бокешки у историјском огледу састављања са Републиком Св. Јеванђелисте Марка. Но, историја трајања између чекића и наковња зачета је ван сваке сумње још у временима када је српска држава постала дио византијског комонвелта. Србија је трговала са Млетачком републиком, а она се већ успела по спирали европског банкарства, трговине и надасве поморског транспорта. Али је, такође, активно спријечавала Србију да увезе прерађивачке технологије. Читави наш народ је активистички одговорио на слом Источноромејског царства који се није очитовао само падом Цариграда 1453. године под ударима младог султана Мехмеда II, већ низом катастрофа почевши од успостављања Латинског царства 1204. којему је кумовао дужд Енрико Дандоло, можда стогодишњак који је у освајачком жару, готово слијеп, морао бити изнешен са галије како би јурнуо ка зидинама царског града.

Тај жар ипак говори о циљу дугачијем од оног који је могао подстицати порив пљачкаша. Српска средњовјековна историја се не може посматрати ван контекста византијске историје. А управо Грбаљ и сусједне општине свједоче рушењу старог свијета који је народ Светога Саве гледао у 15. вијеку. Као дио једног православног огњишта Грбаљ и сусједни Кртоли гледали су и рушење државне куће која је овдје допирала на Јадран и под спрегнутим ударима которске властеле и Стефанице Црнојевића рушење царске светомихољске лавре. Овом народу се тада, у половини 15. вијека, пред његовим очима, рушио свијет.

Дозволите ми да изразим увјерење да ми данас посједујемо снажан посредни доказ да та лавра Светомихољска изворно није немањићка већ византијска, али Немањићима, таман као и пећка, надграђена и одржана на сублимату и надопуњавању ћирилиметодијевске и венедиктинске традиције. Ужас разорења Превлаке и турско ропство опет није произвело пасивизацију, већ одговор православног народа Боке налажењем новог обрасца који је културно-историјски проведен огледом највише вриједности: афирмацијом, не више фамилијарних и родовских прегнућа, већ афирмацијом колективног прегнућа у вјековима таме. Од Савине до паштровских манастира и цркава. Управо 15. и још више 16. вијек, који је произвео прве крупне политичке покрете какав је онај патријарха Јована (Кантула), донио је констутуисање и ја бих рекао реафирмацију древне, али сада посве дјелатне, установе српске општине. Из тога благородног тла израсла је стара Грбаљска општина.

За положај Грбља у давнини значајне илустрације пружају епизоде помјерања Ђурђа Црнојевића. Године 1481. на темељу мировног уговора између Турске и Венеције, Грбља са Паштровићима је остао под Венецијом. Ипак, Турци су истицали право на Грбаљ изговарајући аргумент захтијева грбаљских представника за заштитом од Которана. Познато је да је скадарски санџак-бег Ферис са великом пратњом сишао у Грбаљ у јуну 1497. године. И већ у сљедећем мјесецу турски дипломата је стигао у Венецију да пред Сенат постави питање солана и Грбља. Изазвао је само то да се у Цариград упути искусни дипломата Аловизе Сагудино. Вратио се без резултата. Већ у јулу 1499. Грбаљ је скупа са представницима Црне Горе кретао иницијативу за стављање под протекторат Венеције.

Лично, вјерујем да је Грбаљ овдје играо водећу улогу, иако је захтијев за млетачку заштиту предаван одвојено. То је ипак вријеме отпочињања новог рата и вријеме првих озбиљних свезивања нашег свијета у средишњим дјеловима Боке са Венецијом. Которско племство је подржало ове захтјеве. Савјет Десеторице је одлучио повољно и Грбаљ је дошао под власт Серенисиме. Вјерује се да су додјељене повластице биле по угледу на паштровске. И перспектива грбаљских привилегија скопчана је са ставовима Ђурђа Црнојевића који се окретао султану. Ови крајеви су тада ушли у веома метежни период у којем и Паштровићи траже модалитете сарадње са Портом. Код разграничења у јесен 1503, комесар за разграничење са стране Венеције, добио је упутство да изјави да се о Грбљу не може дискутовати.

Али, аргумент да Грбаљ од старина припада Венецији дјеловао је неубједљиво. Најилустративније за стварни историјски положај Грбља је упутство сљедећем комесару Фрески које је начињено у бојазни од грабљског приклањања Турцима да употреби сва добра средства да измири Грбљане са Которанима. „Треба још да им обећаш да ће добити старе привилегије које су имали од старина“ – каже се у упутству. Дакле, упитајмо се које старе услове и под чијим окриљем су остварени? Што је то од чега стријепи Венеција пола вијека након разарање Превлаке? Преговори су завршени тврдим истрајавањем турске стране и инсталисањем посебног војводе у Грбљу који је остао саставним дијелом турске административне области Црна Гора.

Крајем 16. и почетком 17. вијека, биљеже се озбиљније политичке повластице чак и Црне Горе, али се са сломом српског ослободилачког покрета појачавају и притисци Турака. У Црној Гори су именоване спахије и то није особеност тог простора. Ову титулу виђамо и код припадника рода Милорадовића у долини Неретве који спадају међу најактивније ктиторе Српске Православне Цркве. Када говоримо о 17. вијеку, тада смо дужни подсјетити на обичај у самоме Котору који је изненадио провидура.

На прослави Св. Трифона, осам дана прије почетка празника, капетан светковине је подизао заставу Св. Марка на стуб испред катедралне цркве и адмирал је гласно говорио: „Живио папа, живио цар, живио дужд“, а народ је одговарао : “Амин“. Овдје се, наравно, мисли на Душана. 1628. провидуру је објашњено да тај обичај датира из времена када је Котор био под влашћу српских краљева. Два и по вијека послије немањићке власти у Котору. И то је повод да се сјећамо изгубљених српских златопечатних повеља чуваних у цркви Св. Трифона чије присуство 1688. свједочи бискуп Марин Драго. Такође, великих ступова у катедрали Св. Трипуна који су, по казивању истог бискупа пренешени са Михољске лавре.

Велики Кандијски рат је имао огромну посљедицу по Грбаљ и у то вријеме почињу иницијативе за поновно приближавање Венецији. Војин Јовановић Тујковић се још раније налазио у млетачкој служби. Грбаљ је у цјелости имао статус царског хаса (добра). Судску власт држао је црногорски кадија, а порез су сакупљали кнезови. 20. маја 1647. у Котор су стигла четворица грбаљских кнезова међу којима и Војинов син Јован. Тада је договорен прелазак под крило принципово с правима која су уживали Паштровићи. Франческо Молин је 23. јула потврдио привилегије Грбља, у брзој процедури као касније у случају Топаљске општине.

Током млетачке владавине Грбаљ се исказао као груда православља, свештеним приносом српској цркви и надасве, уредним свагдањим животом. Мале бокешке општине сјећају на рана државотворна језгра српског народа на Јадрану која тако издашно свједоче византијски хроничари.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: