Грубан, ЦИА и Црмница…

Пише: Миленко Јовановић

Нико није тако добро описао „подвалу стољећа“ која се десила у босанско-херцеговачком грађанском рату као почивши Павле Пајо Павловић, новинар и један од уредника „Вечерњих новости“.

Они с мало бољом „меморијом“ сјетиће се да је „бомбу“, чија детонација је тада уздрмала све до Вашингтона, активирао ријетко даровити ратни извјештач и писац Небојша Јеврић. Извјештавао је тада за чувену „Дугу“.

Случајни сусрет ових прохладних барских фебруарских дана са Јеврићем у опјеваној кафани на Тополици, у Бару, подсјети ме на чика Пајину причу о Небојшином врхунском остварењу из задње деценије минулог вијека. О бисеру који је, мало је рећи – запалио свијет.
Наиме, како то Паја зналачки описује, једне пијане ноћи прохибиције у „слободним српским планинама“, у уво америчког новинара, несуђеног пулицеровца и хонорарног сарадника ЦИА, испричао је Небојша највећу „тајну“ рата у бившој БиХ — који је Србин силовао највише муслиманки. Нашла се та подвала столећа и у једној од Небојшиних књига, дакако.
Јеврић је, у свом познатом фарсичном стилу, за највећег „кандидовао“ Грубана Малића, јунака познатог романа Миодрага Булатовића „Херој на магарцу“.

Амер се није либио да одмах Грубаново име дојави гдје треба и БиХ и остатак свијета преплавила је она позната потјерница за „српским злочинцима“, са фотографијама и најосновнијим подацима.

Тако се, поред Радована Караџића, Ратка Младића, Милана Мартића, Веселина Шљивачанина и других (оптужених због „злочина“ самоодбране), нашао и Булатовићев Грубан, без икаквих других података. Испод (само) личног имена, на потјерници је писало: старост — непозната, националност — непозната, опис — непознат, адреса — непозната!
Непознат је, дабоме, био и отац Грубанов, али само америчком новинару — доушнику. Другом Грубановом „оцу“, Небојши Јеврићу, познат је био прави родитељ овог књижевног јунака, Јеврићев земљак из Бијелог Поља и књижевни узор Миодраг Булатовић, забиљежио је Павле Павловић.
Констатује у тексту старом више од двије деценије Павловић и да је Јеврић помало „разочаран“: такав јунак и силоватељ, мушкарчина недалеко позната по дужини мушкости, Грубан је стављен тек на 23. место потјернице.
Ваљда само зато што уз његово име нема фотографије, као код других. А он, рекли су Јеврићеви пајтоши у кафани гдје се амерички новинар „напијао“ шпијунирањем Срба, носи у гаћама „елиптон“ — оно „српско тајно оружје“ које је плашило окупаторе наоружане атомским пројектилима које се нису либили да употребе.
Имао је током туробних ратних дана у БиХ креативни и надасве духовити Јеврић сијасет и других невјероватних „бисера“, о којима је добри чика Паја такође писао.
Подвала надобудном Американцу је, забиљежио је, ипак највећа.
Врсни мајстор репортаже , који је крај живота провео у Трешњи испод Авале подсјетио је том приликом на још једну ратну анегдоту са Јеврићем у главној улози.
Записао је да је читав глобус облетјела вијест о предлогу који је, на прес-конференцији, љутитом српском генералу, у вријеме медијских подвала Србима и хрватског дима аутомобилских гума, дао Небојша Јеврић — да се Дубровник бомбардује из „канадера“ житком каком! Ипак, вели у свом тексту Паја, према овоме са Грубаном, то је био прави — еурокрем!

Записао је Павловић о Јеврићу и ово: У армији сличних, био је најнеобичнија појава у грађанском рату у Босни. Омиљен међу борцима и угледан код њихових старешина, кретао се свуда гдје се највише пуцало, а препознавали су га и с леђа, по шлему на којем су била бијелом фарбом написана слова „Не пуцај, брате!“
Памтиће се да је као репортер „Дуге“ Јеврић отишао на ратиште да напише извештај, а направио је од тога праву, аутентичну, врло модерну и помало ишчашену литературу, најављену већ претходном књигом „Српски рулет“.
Јеврићева Књига „Херој на магарцу путује у Хаг“ је, међутим тада било нешто сасвим ново. И за самог Јеврића, али и за свјетску литературу. Оно што су ратни репортери, као књижевници, оставили читаоцима о ранијим ратовима, из другог је „филма“. Јеврић је — нешто ново.

Јеврић је патриота, али не из „хлебинске школе“ родољубља, па и не покушава да моралише, већ силнике подвргава руглу — а то је једини начин да им се супротстави, пошто су на моралне поуке имуни, записао је Павле Павловић.
Закључио је у свом осврту који су „Новости“ публиковале већ давне 1998. године, да „ако се ишчашене норме свјетских моћника икада врате у зглобове морала и права, Јеврићев Грубан стаће уз раме познатом добром војнику Швејку, с тм што ће Хашеков јунак, уз нашег Грубана, добити ореол носиоца значке примјерног војника!“.

Премда ни изблиза није духовита као она о Грубану и новинару – сараднику ЦИА, потписника ових редака, док је са узором из младости испијао пиће у популарној барској „ашчиници“, сјећање врати на једну његову свјежију анегдоту. Причу о Пери сељаку, гдје га је „без ваздуха“ оставио моменат када врли писац и новинар пита јунака своје колумне како му се зове кер…. Пера сељак одговара: “Зове се кер. Нисам му дао име. Немам ти кад“…
И таман да исприча Небојши импресије о том тексту, а пошто се претходно похвалио фотографијом која прати и овај прилог, ето ти Горана Ћетковића, предсједника Удружења новинара Црне Горе. Зове телефоном. Завиди, вели, на друштву.
„Нема бољег живог пера код нас“ – грми Ћетковић, мислећи, наравно, на Небојшу. Да би овај,скромно, како га је Бог дао, прокоментарисао: „Претјерује. Их, спала књига на мрзана“. Надовезао се Ћетко констатацијом: „Није то до њега. Реци му слободно“.
И би нам одлично на дружењу с Јеврићем, све док нам га са стола није „преотео“ о. Јован Пламенац, његов новинарски сабрат и колега из „Дуге“, и одвео га пут своје постојбине – Црмнице. Ангажујући за тај подухват сина Крста, истини за вољу.
Извјесно је да Небојша тамо неће смислити новог Грубана. Не зато што нема Американаца, већ из разлога јер ће се крај онаквог вина у Бољевићима дружити с чајем, више него извјесно.
Такве су биле најаве…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: