ИН4С

ИН4С портал

„Хала Лимес“ као увод у атентат 12. марта

1 min read
Zoran Đinđić

Зоран Ђинђић

Свега неколико дана након што је играјући мали фудбал повредио ногу, премијер Србије Зоран Ђинђић за длаку је избегао много теже повреде. У петак 21. фебруара 2003. године, око пола десет изјутра, на аутопуту Београд–Загреб у близини хале Лимес у Новом Београду, камион марке „мерцедес“ са аустријским таблицама нагло је из средње траке кренуо у леву, којом је управо пролазила колона службених лимузина у којој се налазио и премијер.

Камион је пресекао пут колони и замало ударио у BMW из Ђинђићеве пратње, али је возач лимузине у последњи час и сам скренуо лево, тик до банкине, и за длаку избегао удес. И камион и конвој су у први мах наставили вожњу, али су се после стотинак метара издвојила два аутомобила из пратње, зауставила камион и привела возача у оближњу станицу саобраћајне полиције.

Тамо је установљено да се иза волана камиона налазио Дејан Миленковић звани Багзи, занимљива личност одраније позната полицији. Истог часа случај нагло добија на тежини, диже се узбуна и Миленковић је у пратњи великог броја припадника београдске Интервентне бригаде приведен у градски СУП.

Истовремено, удвостручено је обезбеђење зграде ГСУП-а у Улици 29. новембра, а важнијим члановима Владе додељена је пратња Специјалне антитерористичке јединице (САЈ). Такве мере постају разумљиве ако се има у виду биографија поменутог Миленковића, чији је део објављен у интерном документу МУП-а под називом „Криминалне групе и појединци који се баве организованим криминалом“ штампаном у пролеће прошле године. Миленковић се тамо води као „дугогодишњи нераздвојни пратилац“ Љубише Бухе званог Чуме, шефа сурчинског клана. „Сурчинска група“, пише у документу, „заједно са Космајцем Драгославом и групом Душана Спасојевића представља најорганизованију међународну кријумчарску групу кокаина и хероина у овом делу Европе. “Након што је на Буху 3. августа прошле године покушан атентат, вођа Сурчинаца је напустио земљу, а део његове екипе, са Миленковићем на челу, пришао је супарничком клану Душана Спасојевића. Буха је из иностранства више пута тврдио да је Миленковић био отет и одведен у Спасојевићеву палату у Шилеровој улици у Земуну. Према његовим речима, Спасојевић блиско сарађује са Милорадом Луковићем Легијом, бившим командантом Јединице за специјалне операције, а њих двојицу терети и за отмицу своје супруге Љиљане. Чуметове наводе тешко је проверити, али стоји чињеница да Љиљана Буха и Дејан Миленковић месецима нису виђени на својим пређашњим адресама, али су недавно пред окружним тужиоцем оптужили Чумета за низ тешких кривичних дела.

БАГЗИЈЕВА ВЕРЗИЈА: С обзиром на ове наводе, као и на покушај ликвидације Вука Драшковића на Ибарској магистрали пре две године, полиција је претпоставила да се Миленковић на аутопуту није нашао случајно и посумњала на покушај атентата. Али, када је Миленковић приведен у ГСУП, тамо га је већ чекао његов адвокат Миодраг Глигоријевић, који је присуствовао његовом испитивању. Миленковић је том приликом тврдио да је камион аустријске регистрације, за који није имао уредне документе, неколико дана раније купио од непознатог лица на ауто-пијаци у Бубањ Потоку да би га користио за превоз робе у дисконт који се води на име његове жене. Продавцу, кога се није сетио да пита за име, наводно је платио 3500 евра, а још хиљаду је требало да му дâ по пријему комплетне документације. Како се незнани продавац више није јављао, Миленковић је наводно ауто-стопом отишао до Бубањ Потока да би одвезао камион кући. Док је возио према Сурчину, међутим, нашао се на путу премијеровом конвоју. „Прво сам видео неколико возила тамне боје која су прошла са моје леве стране. Наставио сам да возим, али ми је пут педесет метара даље препречио затамњени ‘ауди’. Прешао сам у зауставну траку и зауставио теретно возило. Из ‘аудија’ су одмах истрчала двојица младића у цивилу наоружана аутоматима ‘хеклер’. Ја сам изашао из камиона, а један од младића ме је питао: ‘Јеси ли луд? Хоћеш да убијеш премијера да идеш сто година на робију?’ Само сам кратко рекао: ‘Извините, нисам хтео.’“

Како се Миленковић током вишечасовног испитивања, у коме су учествовали и припадници БИА, чврсто држао своје приче и порицао намеру да изврши атентат, једино за шта је полиција могла да се ухвати је неисправна документација за камион. Тако је Миленковић окривљен за фалсификовање исправа, на основу чега му је дежурни истражни судија Другог општинског суда Ивана Младеновић одредила притвор од осам дана. Међутим, ванрасправно веће Четвртог општинског суда у Београду је на основу жалбе Миленковићевог адвоката у понедељак донело решење о укидању притвора. Миленковић је пуштен на слободу јер, како пише у образложењу већа, „не постоје законски разлози за његово задржавање у притвору“. Успут се наводи да је Миленковић „трговачки путник“ и да би му даље задржавање у притвору „онемогућило да и даље обавља ту делатност и издржава породицу“.

Парадокси система

Док се све ово дешавало, премијер Ђинђић је безбедно допутовао у Бања Луку, где је у оквиру службене посете отворио погон фабрике Хемофарм из Вршца. Очигледно још необавештен о узбуни која се дигла у Београду, Ђинђић је у први мах одбацио тезу да је био жртва неуспелог атентата. „Не може један камион да ме спречи да дођем у Бања Луку. Мислим да је то био несавестан возач који учи да вози на аутопуту, а пошто смо ми импулсиван народ, људи често на своју штету раде неке ствари и он, иместо да у свом дворишту вежба вожњу, то је радио на аутопуту. Мислим да би било претерано то сматрати чином угрожавања моје безбедности. То су нормалне животне ситуације, ми смо једна медитеранска земља, где се људи мало комотније понашају, а то има и добре и лоше стране“, рекао је Ђинђић. По повратку у Београд, међутим, премијер је променио тон. „Уколико буду нађени докази да је то заиста био покушај атентата, онда то говори о потпуној опсесији тих људи који користе те методе мислећи да се овде ништа није променило и да могу да раде оно што су радили у претходном режиму“, изјавио је у недељу.

У међувремену, Божо Прелевић, бивши саветник министра полиције, покушавао је да у причу унесе зрно здравог разума. „Без званичних и оперативних података полиције не може се тврдити да ли је у питању атентат или не“, рекао је Прелевић за Радио Б92, додајући да би полиција морала добро да истражи шта је у питању. „Претпостављам да ће од оперативних акција МУП-а и зависити да ли ће они утврдити да ли иза тога стоји нека организација која је хтела да изврши атентат или се радило о инциденту. Ако не буде ухваћено више лица или група, без чијег заједничког рада није могуће то направити, онда се то неће моћи ни доказати“, рекао је Прелевић у суботу. Два дана касније Миленковић је пуштен на слободу.

Ослобађање је изазвало министра правде Владана Батића, који се већ месецима препуцава са судијама, да најави хитну чистку у правосуђу. „Запрепашћен сам сазнањем да је из притвора пуштен Дејан Миленковић Багзи… Предложићу да се донесе закон по коме ће бити могуће све судије сменити у истом дану и у истом дану поставити нове“, рекао је Батић. На Батићеве речи одмах је реаговао судија Врховног суда Зоран Ивошевић, који је за све окривио – новинаре. „Ја бих рекао да и новине могу бити изложене озбиљној критици. Ја сам јутрос чуо извештај на некој телевизији – човек који одговара за покушај убиства председника Владе пуштен је из притвора. Тај човек уопште не одговара за покушај убиства. Он одговара за фалсификат неке исправе. Не може министар да одлучује и да суди о одлуци суда.“ Вођа посланичке групе ДОС у републичком парламенту Чеда Јовановић одбацио је Батићеву иницијативу за смењивање свих судија у истом дану, али је критиковао одлуку ванрасправног већа као исхитрену. „То су парадокси. У интересу нашег друштва било је да се тај проблем рашчисти, да се види да ли је то био пуки саобраћајни инцидент или је иза тога стајала озбиљнија намера“, рекао је Јовановић.

С обзиром на то да је главни осумњичени на слободи и да за сада нема података да је полиција дошла до нових сазнања, на расплет ће се вероватно чекати мало дуже. Оно што је на први поглед јасно јесте да је прича коју је у истрази испричао Дејан Миленковић пуна рупа. Против њега и неколицине његових колега из Спасојевићеве групе до сада су подигнуте 144 кривичне пријаве, од којих готово ниједна није добила свој епилог на суду. Како је могуће да човек који је за своје тридесет три године имао толико посла са законом купује камион са фалсификованим исправама од непознатог човека, на „дођем ти“? Још смешније звучи прича да човек који је последњих година чешће мењао аутомобиле него кошуље иде из Сурчина у Бубањ Поток ауто-стопом.

12. марта 2003, извршен је атентат на Зорана Ђинђића. Он је убијен на улазним вратима Владе Србије.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thoughts on “„Хала Лимес“ као увод у атентат 12. марта

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy